Ekološka informacija i zainteresovana javnost

...

U demokratski organizovanim društvima učešće nevladinih organizacija u zaštiti životne okoline uživa podršku državnih organa. U svetu nije redak slučaj da vlade pozivaju nevladine organizacije da izrade naučne i stručne analize stanja životne okoline, finansiraju projekte i konkretne akcije NVO sa ciljem očuvanja životne sredine, kao i da ih podstiču na učešće u javnim diskusijama prilikom donošenja nacionalnih propisa u oblasti ekologije. Takođe, praksa je nevladinih organizacija da se samoinicijativno angažuju podnošenjem predloga, nacrta, zahteva za izmenu, dopunu ili ukidanje neodgovarajućih državnih akata, posebno u zemljama u kojima ekološke političke partije aktivno ne učestvuju u vodećim državnim institucijama.

U pojedinim zemljama nevladine organizacije preuzimaju aktivnosti koje su tradicionalno u nadležnosti državnih organa. Tako je, na primer, bugarski Savez lovaca i ribolovaca kontrolisao nacionalne rezervate, izricao kazne narušiocima propisa i vršio ekonomske aktivnosti usmerene na razvitak rezervata. Neke zemlje čak daju i ovlašćenja nevladinim organizacijama da pred nadležnim sudovima zahtevaju poštovanje propisa zaštite životne sredine.

Nevladine organizacije i udruženja su, za razliku od vladinih (državnih) organizacija i agencija, izraz i oblik nastojanja građana da samoorganizovanjem zadovolje svoje brojne različite interese i potrebe. Da bi se dovoljno jasno razlikovale od organizovanja sa ciljem sticanja i raspodele dobiti, te organizacije se preciznije određuju kao nevladine, neprofitne organizacije.

U sistemu specijalizovanih organizacija i agencija Ujedinjenih nacija, ili regionalnih integracija, poput Evropske unije, nevladine organizacije su priznati ravnopravan učesnik u rešavanju brojnih ključnih problema savremenog sveta. Paralelno sa konferencijama predstavnika država i vlada održavaju se i skupovi nevladinih organizacija o problemima mira, ekologije, žena, mladih, rasnih i nacionalnih manjina.

U evropskom ekološkom zakonodavstvu (M. A. Heldeweg et alia, “Public Environmental Law in Europe”, European Environmental Law, No. 3, 2004), pravo na pristup ekološkim informacijama kojima raspolažu javne vlasti država članica Evropske unije regulisano je Direktivom Saveta Evropske zajednice 90/313/EEC o slobodi pristupa informacijama o životnoj sredini iz 1990. godine (Directive of the Council of the European Community 90/313 on the Freedom of Access to Information on the Environment). Navedenom Direktivom pravo na ekološku informaciju formulisano je ne samo kao mogućnost već kao osnovno pravo. Pod “ekološkom informacijom” smatra se informacija koja se odnosi na životnu sredinu u pismenoj, vizuelnoj ili audio-formi, odnosno u formi baze podataka. Ekološkom informacijom, osim podataka o stanju životne sredine, smatraju se i ostali podaci relevantni za životnu sredinu. “Javne vlasti” koje su dužne da pruže informaciju definisane su na širi način, tako da se podrazumeva da su to organi uprave na nacionalnom, regionalnom ili lokalnom nivou, kao i druge organizacije koje se bave životnom sredinom i koje poseduju relevantne ekološke informacije. Navedeni organi imaju obavezu da traženu ekološku informaciju pruže najdalje u roku od dva meseca. U smislu člana 5. Direktive, usluga davanja ekološke informacije ne sme se naplaćivati preko “razumne cene”. Ako nadležni organ odbije da izda informaciju, lice čiji je zahtev odbijen može u upravnom, odnosno sudskom postupku tražiti preinačenje takve odluke.

Direktivom je stipulisano i da ekološku informaciju može tražiti bilo koje fizičko ili pravno lice, pri čemu nije predviđena obaveza dokazivanja tzv. posebnog interesa. Osim toga, kao ovlašćena lica obuhvaćeni su ne samo državljani države članice od čijih se vlasti informacije zahtevaju, već i lica iz drugih država članica Evropske unije, kao i lica izvan Evropske unije.

U Zakonodavstvu Srbije, Zakon o opštem upravnom postupku (“Službeni glasnik Republike Srbije”, br. 18/2016, 95/2018, 2/2023) sadrži jednu novinu u odnosu na raniji zakon, zapravo odredbu o “zainteresovanoj javnosti” kao stranci u upravnom postupku. Stranačka legitimacija poverena je ne samo pojedincima već i “zastupnicima javnog interesa ovlašćenim posebnim zakonom” i “zastupnicima kolektivnih interesa”. Tako, (čl. 44, st. 3): “Zastupnici kolektivnih interesa i zastupnici širih interesa javnosti, koji su organizovani saglasno propisima, mogu da imaju svojstvo stranke u upravnom postupku ako ishod upravnog postupka može da utiče na interese koje zastupaju.”

To znači da, iako udruženja mogu imati različite forme pravnog statusa koji nije uslovljen ograničenjima u pogledu godina postojanja ili uslovima koji se odnose na kvalitet rada, svako udruženje može da pokrene postupak pred organima uprave. Da bi stekla stranačku legitimaciju, udruženja, kao zastupnici širih interesa javnosti, nemaju obavezu da dokažu da ishod upravnog postupka utiče na prava, obaveze ili pravne interese udruženja koje je status zatražilo, već da ishod upravnog postupka može da utiče na interes koji zastupaju, tj. interes zaštite životne sredine.

Autor je profesor ekološkog prava