Čak i na super brzim punjačima elektromobil mora da provede najmanje 15 minuta, realnije je dvaput duže, a što je neuporedivo sa dva, tri minuta koliko je potrebno da se napuni rezervoar benzinom, dizelom ili tečnim naftnim gasom
Ako ste intenzivan korisnik mobilnog telefona, pa još ako ga imate duže od tri godine, dobro znate kako je to kada vam u rano popodne baterija padne na minimum. Tada se bacate u trku da nađete najbliži punjač ili utičnicu, naročito ako ste usred nedovršenih poslova. Naravno, moguće je nositi sa sobom dodatnu bateriju, ali to obesmišljava ideju lepo dizajniranog, tankog i laganog telefona.
Sad zamislite da svi imamo takve aparate, čije baterije ne duže drže od pet, šest sati i već oko dva popodne svi gledamo gde ćemo da se “uštekamo”. Samo što za toliko ljudi ne bi bilo dovoljno štekera, pa bi svako dobio po petnaestak minuta, tek da namakne neki procenat. Daleko bilo.
Takav scenario je, međutim, sasvim izgledan za električne automobile, ako se omasove bez da se prethodno značajno unapredi infrastruktura koja bi morala da ih prati. Čak i na super brzim punjačima elektromobil mora da provede najmanje 15 minuta, realnije je dvaput duže, a što je neuporedivo sa dva, tri minuta koliko je potrebno da se napuni rezervoar benzinom, dizelom ili tečnim naftnim gasom. I tako je na svakoj benzinskoj pumpi, dok super brzih punjača ima veoma malo čak i u zemljama koje su najdalje otišle po pitanju elektrifikacije prevoza, poput Norveške. Tako da se vreme punjenja baterije najčešće meri satima. Onda zamislite šta znači biti treći u redu za struju.
Ove priče oživele su poslednjih meseci kao posledica alarma u evropskoj auto industriji koja se nije ljudski oporavila od kovida, a sada joj se ukazuju još crnji dani. Pre nekoliko godina EU je zacrtala 2035. kao izlaznu godinu za korišćenje fosilnih goriva u saobraćaju, a najmanje pet godina pre tog roka evropska auto industrija planirala je da prestane sa proizvodnjom motora sa unutrašnjim sagorevanjem, to jest planiran je potpuni prelazak na struju. Rok se približio i sada je jasno da od toga neće biti ništa. Jer za takvu tranziciju ne postoje uslovi. Čak i u Srbiji, gde je broj elektro automobila jednocifren u procentima, nije moguće dobiti punjač na garažnom mestu jer postojeće elektro instalacije to ne mogu da podrže. Javnih punjača na putevima je malo, nisu raspoređeni tako da se električnim automobilima može komforno putovati, ne postoji sistem koji bi upućivao vozača namernika do najbolje opcije za punjenje dok je na putu.
Drugi udarac stiže iz Kine koja je toliko daleko odmakla po pitanju elektrifikacije i proizvodnje električnih automobila od Evrope i SAD da joj evropski i američki automobili više nisu potrebni, ni benzinski ni električni. To je pojačalo krizu evropske auto industrije koja više nema dovoljno tržišta za svoje kapacitete i kreće u zatvaranje fabrika. A auto industrija čini 7 odsto BDP-a Evropske unije. A ako auto industrija bude “na leru”, povući će sa sobom još najmanje toliko pratećih poslova te će pad biti dramatičan, pandemijski takoreći, samo na duži rok.
Ono što je mnogo opasnije po Evropu je da će prestati da bude mesto gde nastaje bilo šta značajno za industriju budućnosti, pre svega digitalnu. Već deset godina ne postoji prestižan evropski mobilni telefon, kompjuter, televizor. Evropa gubi trku od Kine u telekomunikacionoj opremi, a sada su na udaru automobili, takoreći poslednji rov. Kontinent na kome su nastali kompjuteri Spektrum i Oliveti, Nokija, telefoni Simens i Soni Erikson, televizori Filips i Grundig, ne sme ni da razmišlja o tome da Reno, Fijat, Folksvagen, Mercedes i ostali podele tu sudbinu. Ako nekome još nije jasno zašto će se ta linija očajnički braniti, po svaku cenu.
Bivši načelnik Resora državne bezbednosti (RDB) Srbije Jovica Stanišić, osuđen pred haškim sudom za zločine protiv čovečnosti, podneo je zahtev za prevremenim puštanjem na slobodu. Iako ispunjava uslov za to, sve sudije tribunala smatraju, između ostalog, da su „njegovi zločini velike težine“ i da to govori protiv njegovog prevremenog puštanja na slobodu
Vučićev apetit za medijskim prostorom na televizijama zapravo je dostigao maksimum koji sistem može da izdrži. Sledeći korak bi jedino mogao biti direktan prenos ili rijaliti u kojem bi ga kamere uživo pratile od jutra do sutra
Stranka slobode i pravde, Srbija Centar, pokret Solidarnost i Novi DSS imaju legitimno pravo da 25. oktobra izađu na izbore sa sopstvenim listama. Ali imati pravo i doneti moralno ispravnu odluku nisu iste stvari. U trenutku kada je poraz režima bliži nego ikada u poslednjih trinaest godina, insistiranje na sopstvenim kolonama nije demonstracija pluralizma, već rasipanje glasova koje šteti isključivo jednoj strani – opozicionoj. Argument je jednostavan: ove liste neće preći cenzus
Vreme da se levica, kao društveno orijentisana opcija, vrati svojoj snazi. Ovo nije pitanje političke mode ili trenutnog interesa, već temeljne potrebe da se isprave nepravde predatorskog kapitalizma, šovinističke i autokratske politike koja građane tretira kao neprijatelje, a krupni kapital kao robu
Koje elemente bi mogla posedovati zvanična definicija ropstva? Prvo je posedovanje – neka osoba u potpunosti pripada nekome drugom, nema slobodu, prava, izbore, kao da je “alat koji govori”; drugo je mogućnost i pravo robovlasnika da proda svog roba ne tražeći nikakvu saglasnost, da ga trampi ili izgubi na ruletu; treće, robovi najčešće služe tome da obavljaju neki prisilni rad, koji ne mogu da odbiju, o čemu ne mogu da diskutuju ili da nešto promene. I konačno, robove je dozvoljeno fizički i seksualno zlostavljati, pa čak i ubijati. Bez lanaca na rukama ili opasnosti da ih neko razmeni za novac, barem tri velike grupe ljudi i dan-danas žive poput robova
Aleksandar Vučić je ostavku podneo iz marketinških razloga i skidanja formalne odgovornosti sa sebe za sve ono nemilo što bi moglo da se dogodi do 25. oktobra. Sada može da pohrli u kampanju sa etiketom da je „običan čovek“
Kada je Evropa videla da je listi od 250 poslaničkih kandidata predvođenim profesionalnim političkim huliganima suprotstavljena lista od 250 političkih amatera i časnih ljudi? Zvuči kao bajka. Hoće li i ishod biti kao u bajci: pobeda dobra nad zlom?
Šta se može očekivati od Vučićevog podnošenja ostavke? Zbog čega će je građani usvojiti 25. oktobra i omogućiti mu da do mile volje pere škodu, peca i peva uz Radio Lolu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
