Život sa sidom u Srbiji

„Za posvećivanje veće pažnje Srbiji u borbi protiv side i za temeljnije istraživanje odlučili smo se posle zaključka da i ovde postoji veliki rizik od epidemije zaraze HIV-om, posebno kod rizičnih i ugroženih grupa, i da je važno koncentrisati se na prevenciju. Poput ostalih zemalja u tranziciji (zemlje istočne Evrope, Rusija i Ukrajina), i Srbija ima velike probleme sa nezaposlenošću, siromaštvom, tranzicijskim problemima zdravstvenog sistema i moguć je velik i iznenadan porast broja zaraženih HIV-om“, kaže u intervjuu za „Vreme“ dr Tim Rouds sa londonskog Fakulteta za higijenu i tropsku medicinu, inače glavni istraživač „Kvalitativne studije o ljudima koji žive sa HIV/AIDS-om u Srbiji i Crnoj Gori“. Drugi učesnik u istraživanju je Inicijativa za prevenciju HIV-a među najugroženijim grupama programa za razvoj Ujedinjenih nacija (UNDP). Ovaj za Srbiju značajan projekat finansijski je podržalo Odeljenje za međunarodni razvoj Velike Britanije (DFID).

Studija još nije objavljena a njeni delovi su predstavljeni (28. 11. 2006) na beogradskoj konferenciji o riziku od HIV-a i prevenciji u Srbiji i Crnoj Gori.

„VREME„: Ovo je prvo istraživanje u Srbiji posvećeno zaraženima HIV–om ili obolelima od side. Da li postoje neke bitne razlike u odnosu na zemlje istočne Evrope, na primer, u kojima ste istraživali ovaj problem, od lečenja do problema sa porodicom ili okruženjem?

TIM ROUDS: Dostupnost terapije zaraženima HIV-om je globalni problem, pošto u svetu samo 20 odsto zaraženih ima pristup lečenju. Mi želimo to da promenimo.

U Srbiji je situacija malo drugačija pošto postoji stoprocentni pristup terapiji, tako da svaki odrastao čovek ima mogućnost da se leči ukoliko mu je potrebno. I to je dobra vest u poređenju, na primer, sa Rusijom, gde dostupnost lečenju ima samo pet odsto zaraženih ili obolelih. Naše istraživanje, kojim su u 2005. i 2006. kroz direktne razgovore obuhvaćene 42 osobe koje žive sa HIV/sidom i 18 pružalaca usluga: lekara, zaposlenih u nevladinim organizacijama, ključnih aktera u obezbeđivanju terapije, pokazalo je, međutim, da uprkos mogućnostima zaraženi imaju neredovan pristup lečenju i terapiji. Dakle, nije problem lečenje, već njegov kvalitet i neredovnost u pružanju terapije.

Mi smo zemlja sa ekonomskim problemima što bi mogao biti i razlog za nedostatak i neredovan pristup lekovima?

Tačno je da postoji nedovoljna snabdevenost kako lekovima tako i testovima za proveru uspešnosti terapije. Ali je tačno i to da ima manjkavosti u organizaciji zdravstvene službe, u sistemu, u resursima kojima se ne rukovodi dobro.

To je ono što je u suprotnosti sa stopostotnim pristupom terapiji. Nedosledno pružanje usluga lečenja, što pokazuje i ova studija, ima ozbiljne psihološke i društvene posledice na osobe koje žive sa HIV-om. Ako nemaju lekove, ljudi se osećaju ugroženim i žive u stalnom strahu koji im iscrpljuje ionako slabu energiju. Ionako izolovani, gube volju za bilo čim pa i društvenim angažovanjem kojim bi mogli da poprave svoj položaj.

Šta oboleli misle o lekarima bez čije pomoći ne mogu?

Svi ispitanici, bez izuzetka, rekli su nam da su lekari u Srbiji koji se bave lečenjem ove bolesti visokoobučeni i spremni da im u svakom trenutku pruže terapiju i pomoć. Ali su i te kako svesni da ti isti lekari rade u skučenim uslovima i sa ograničenim sredstvima, što im veoma otežava posao.

Veliki problemi nastaju, međutim, kada zaraženi HIV-om pokušaju da dobiju pomoć drugih lekara (opšte prakse, ginekologa, zubara, hirurga…), odnosno kada im se pojavi zdravstveni problem koji nema direktne veze sa njihovom bolešću. Iskustvo ljudi sa kojima smo razgovarali je negativno. Oni kažu da su diskriminisani i žigosani. Ponekad se dešava da im se odbije lečenje. Naš zaključak je da u tom pogledu nema razlike između Beograda i unutrašnjosti Srbije.

Problem lečenja izvan infektivne klinike poklapa se sa izraženom izolacijom i diskriminacijom sredine u kojoj žive oboleli ili zaraženi HIV–om?

Izneću deo mojih zapažanja o Srbiji: prvo, nivo društvenog žigosanja zaraženih i obolelih je velik i znatno izraženiji nego u drugim zemljama. Drugo: nevladin sektor je još nezreo i slab pogotovu u pružanju socijalne podrške ljudima koji žive sa HIV-om. Ukoliko se želi napredak u lečenju i kvalitetniji život obolelih, u društvu se moraju prepoznati društvena pa i institucionalna žigosanja obolelih. Svi se tome moraju suprotstaviti.

U studiji o Srbiji na ovu temu postoje dva upečatljiva primera. Ovi ljudi imaju velike probleme kada pokušaju da se zaposle i tu je, kao i kod lečenja, najvidljivije institucionalno žigosanje. To stvara dodatni problem. Čovek se nađe u bezizlaznoj situaciji: ako nema posao nije u mogućnosti ni da plati neophodne lekove. Ima i slučajeva da porodica nije sposobna da pruži podršku zaraženima. Tu se krug zatvara, a jača osećaj izolovanosti i bespomoćnosti.

Prema poslednjim podacima Nacionalnog instituta za zdravlje, u Srbiji je 2088 ljudi inficirano HIV–om. U ovoj godini je dijagnostikovan 71 novi slučaj. Stanovnici Srbije se i dalje teško odlučuju na testiranje: 4,7 na 1000 stanovnika. S obzirom na stalna upozorenja o porastu broja narkomana i nedovoljno informisane građane, da li Srbija spada u rizične zemlje za širenje HIV–a?

Iskustva u Evropi kažu da se nagli porast HIV pozitivnih najčešće događa kod intravenskih narkomana koji višekratno koriste iste špriceve. Kad neka epidemija stigne do određenog nivoa, teško je spustiti prevalenciju HIV-a. Na primer, u Rusiji postoji 270.000 HIV pozitivnih ljudi. Broj novih slučajeva beleži rast od 70 odsto. To su podaci za prošlu godinu. Ovakve stope su rezultat naglog porasta zaraženih, posebno kod narkomana. Srbiji se to može dogoditi u narkomanskoj populaciji zbog višekratne upotrebe špriceva. O tome se za sada ovde malo govori, na tu temu postoji samo jedan projekat u Beogradu i tri u Srbiji. Kad je reč o upotrebi i dostupnosti špriceva trebalo bi ostvariti saradnju sa apotekarskim udruženjima. Sada već nije samo u pitanju problem HIV-a već i širenja hepatitisa C. Navešću vam samo jedan primer: u Londonu smo radili istraživanje kojim je bilo obuhvaćeno 350 narkomana od kojih je 41 odsto zaraženo hepatitisom C.

Testiranje jeste problem. I na njegovom popularisanju i dostupnosti trebalo bi više raditi, insistirati na poverljivosti informacija, otvoriti savetovališta. Ono mora biti dostupno i u okviru NVO-a i lokalnih zajedinca a ne samo u medicinskim ustanovama. U siromašnijim slojevima morala bi više reagovati i društvena zajednica upozorenjima, informacijama o opasnostima od droge ali i višestruke upotrebe špriceva koje koriste narkomani. Testiranje na HIV je pre svega važno kod najrizičnijih grupa: narkomana, homoseksualaca, kod onih kojima je seks posao. Oni su izloženi zarazi ne samo virusom HIV-a već i hepatitisa C. Ovo su samo neke od preporuka proistekle iz ove studije.

Šta mislite o mogućnostima NVO–a koji se pored lekara za sada više od države angažuju na edukaciji i pomoći obolelima i zaraženima HIV–om?

Za ove tri godine koliko radimo u Srbiji ojačao je nevladin sektor i ovde su oni ključni činilac za reagovanje na situaciju. Međutim, ljudi koji žive sa tom bolešću u Srbiji, a sa kojima smo razgovarali, smatraju da nisu dobro povezani sa nevladinim sektorom i drugim organizacijama. Smatraju ih slabim za rešavanje njihovih elementarnih problema.

Što se tiče države, učinjen je prvi korak: napravljena je nacionalna strategija za borbu protiv HIV-a. Formirana je kancelarija koju će od iduće godine finansirati država. Srbija je za borbu protiv HIV-a dobila i sledeću rundu finansiranja od globalnog fonda. To nam pruža dodatne razloge da verujemo da će se postići neki boljitak.

Studija koju smo uradili u Srbiji, u kojoj smo detaljno istražili stavove ljudi koji žive sa HIV/sidom, važna je i u međunarodnim okvirima. Njihov život i probleme pratićemo i dalje kako bismo videli šta se događa i ima li promena u odnosu na zaključke do kojih smo došli u ovoj prvoj studiji. Svoje nalaze i zapažanja objavićemo iduće godine.