U Kisiljevu, selu nadomak Velikog Gradišta, ima spomen-obeležja palim partizanima i dva dućana. Ima dobrih ljudi, ima Srebrnog jezera na kojem se šepure labudovi.
Ima i groblja, ali nema – vampira.
A bilo je. Zapravo, baš tu se zbio ključni momenat predanja o vampirima koji je ovu srpsku reč učinio jedinom koja se koristi u svim svetskim jezicima.
Vaš reporter je sredinom avgusta cunjao lokalnim grobljem, skrivenim u kukuruzima, tražeći grob Petra Blagojevića, prvog dokumentovanog vampira.
Primećeni su jedan pas kako se u senci nadgrobne ploče krije od žege, jedna mačka (nije crna) i mnogo guštera.
Grobovi stari dvestotinak godina potonuli su u zemlju – na njima se ništa ne razaznaje (naslovna slika). Kiše, vetrovi i vekovi izbrisali su urezana slova.
Ako je verovati pričama, grob prvog vampira još je dalje i niko ga ne može pronaći. Zarastao je u korov i divlje drveće. Ako koji lokalac još i zna gde da traži – za to nije voljan.
Tako se i vaš reporter, kao i pokoji novinar pre, vratio neobavljena posla.
Pedantni okupatori
Čudnovato da se grob „zaturi“ danas, a da su pedantni austrougarski okupatori lepo zabeležili slučaj Petra Blagojevića (Peter Plogojowitz) koji se upokojio 1725. godine.
To jest, kako su meštani tvrdili, nije se upokojio nego povampirio i pobio još desetak meštana – zapravo, verovatno je selom harala neka zaraza.
Ali i Blagojevićeva udovica je napustila selo, tvrdeći da joj pokojnik dolazi noću i „traži opanke“.
Austrougarske vlasti su dopustile seljanima da otvore grob, probodu kolac kroz telo i spale ga. Meštani su tvrdili da telo nije trulilo, da su zubi bili veći i šiljati i da je oko usana bila sveža krv.
Kako god, taj je slučaj preko bečke štampe podstakao vampiromaniju u 18. veku širom Evrope.
Danas su vampiri ozbiljna industrija na televiziji, filmu, ali i u turizmu.
Hrli se u rumunski zamak Bran koji se reklamira kao „Drakulin zamak“ iako nema veze sa Vladom Cepešom, a taj vlaški vojvoda sa Drakulom ima veze samo utoliko što je služio kao inspiracija irskom književniku Bremu Stokeru.
Ali, u Kisiljevu turista nema iako idu malo dalje na Srebrno jezero, nema muzeja vampira ili narodnih verovanja, nema obeleženog groba Petra Blagojevića.
Što se stidimo vampira?
Danilo Trbojević, antropolog narodne kulture, naučni saradnik Etnografskog instituta SANU, u jednom radu upravo se bavi zapostavljanjem vampira u srpskom turizmu.
I to uprkos hiljadugodišnjoj tradiciji verovanja u vampire – ima delova Srbije gde se i danas pokojnici preventivno probadaju!
Kako navodi u svom tekstu Trbojević, meštani Kisiljeva „pokušavaju da izbrišu lokalnog vampira iz kolektivnog sećanja i identiteta sela“. Kažu da je nekad imidž vampirskog sela bio loš za ženidbe i udaje.
Ali, bio bi magnet za turiste, piše Trbojević, jer je Blagojevićevo navodno povampirenje veoma uticalo na evropsku kulturu straha.
„Ovaj element priče je vrlo važan budući da je vampirski turizam stranim turistima primamljiv u meri u kojoj je sam vampir poznat u svetu. Moguće je da ni Stoker, a ni i autori pre njega, ne bi napisali pionirske priče o vampirima da nije bilo austrijskih izveštaja o vampirima u srpskim selima“, piše antropolog.
Iz Turističke organizacije Velikog Gradišta nisu odgovorili na upit našeg njuzletera Međuvreme o ovoj temi.
