Vojnički dan u Bagdadu

Ekskluzivno za „Vreme“ iz Bagdada

Ne bi bilo pošteno reći da ih je sudbina spojila u tom oklopnom džipu hamvi – jer to je učinio ili Sadam Husein ili Džordž Buš. Ali, ako ostavimo na trenutak po strani visoku politiku, ova četiri muškarca – trojica američkih vojnika i irački prevodilac – u vrlo su gadnom sosu; zaglavljeni u džipu, u gradu i zemlji u kojoj ne žele da budu. Jer, ono što je u pet ujutro počelo kao rutinska patrola, posle dva i po sata na prečac se otelo kontroli.

Čim su biračka mesta otvorena u sedam sati, začula se rafalna paljba, i to frontalna, što znači da si meta ti. Ali, kako to često biva sa paljbom u Iraku – čas je čuješ, čas je ne čuješ. Trenutak kasnije ka džipu potrča jedan čovek. Glava mu je bila sva krvava, vikao je nešto. „Moj brat, moja sestra“, urlao je. Trojica vojnika i prevodilac odmah su izleteli iz džipa. „Šta se dogodilo?“, upitao je narednik Kit Sevidž. Prevodilac je ispričao: „Krenuli su da glasaju i neko je među njih bacio ručnu bombu. Sve troje je ranjeno.“ Svi su se uzmuvali. Iz tenkova tipa bredli iskoči još vojnika. Bolničar se pobrinuo za ranjenog muškarca, ali se kasnije ispostavilo da mu je brat u mnogo gorem stanju. Geler ga je pogodio u noge i već je izgubio mnogo krvi. Bolničar pokušava da mu zaustavi krvarenje, dok drugi vojnici oko ranjenih prave zaštitni kordon. Jer, ne zaboravimo: pružati pomoć ljudima je plemenito, ali američki vojnici u Bagdadu uvek moraju da budu na oprezu jer ih neki ljudi baš ne vole.

POD PAljBOM: Nakon desetak minuta javiše se ti što Amerikance baš ne vole. Tri minobacačke granate bez upozorenja eksplodiraše na oko 300 metara od mesta gde su se Amerikanci bavili ranjenima. „Minobacači!“, povika narednik Sevidž. „Natrag u vozila!“ I poče trka. Teško disanje, mnogo psovki, i ubrzano trupkanje na desetine vojničkih čizama. „Vozi, vozi“, Sevidž zaurla na redova Džejsona Fortika za volanom. Sevidž se telefonom savetuje sa glavama ostalih tenkovskih posada. „Ajde da sredimo te skotove“, urlao je preko telefona.

Ali, blizu njih se sruči još granata i tri američka vozila krenuše u pravcu odakle su ispaljene granate, a nišandžija džipa, redov Patrik Ekpan, povika: „Paljba iz lakog naoružanja levo!“

Dok je američka patrola jurila napadače, dogodila se neverovatna stvar. Iračani su se okupljali u velikom broju, ulice su bile pune. Svi su išli u istom pravcu. „Uhvatite teroriste“, povika neko Amerikancima.

„Uau, ovo je super“, kaže narednik Sevidž. „Vidite, i Iračanima je muka od ovih skotova.“

Potraga za pobunjenicima nastavila se punom parom. Vojnici su se toliko zaneli da su se zaputili u blatnjavu ulicu. Začas su sva tri vozila, džip i dva tenka, bila zaglavljena u blatu, gotovo su potonuli u blato, kako samo može da se zaglibi 36 tona čelika. Nevolja je što se pobunjenici nalaze na stotinak metara. Zaglibiti se u toj situaciji veoma je nezdravo – služiš za odstrel.

Vojnici su podozrivi i prema lokalnom stanovništvu, ne samo prema pobunjenicima. Ako je ovo sunitski deo grada, gomila ih može linčovati. Ako su šiiti, može sve dobro da se završi. Stanovnici su odmah pohitali da im pomognu. Jedan se vraća sa traktorom i pokušava da njime izvuče džip iz blata. Drugi je napravio čaj i doneo vojnicima. „Mi volimo Amerikance, oni su nas oslobodili“, kaže jedan od njih po imenu Ali. „Ne bismo imali budućnost, sad makar vidimo svetlo u mraku.“

Ali, Amerikance jedino zanima kako da se izvuku iz blata; vojnike najjače vojska na svetu Iračani izvlače traktorom. „Kakva šala“, nasmeja se Ekpan, „baš dobra fora.“

Pobunjenici ispališe još jednu granatu iz minobacača. Stanovnici pobegoše u zaklon, ali u pomoć patroli pristignu američki vojni helikopter i sravni sa zemljom kuću iz koje su pobunjenici pucali. Nakon pet sati, ogromno američko vozilo, tzv. 88, stiže da iz blata izvuče tenkove i džip. Nešto kasnije vojnici su blizu biračkog mesta pronašli skijašku masku i pojas sa bombama i eksplozivom, kakav nose bombaši samoubice. „Izgleda da se neki samoubica prepao i odustao, nije smeo da se ubije“, kaže Sevidž. „Moramo da se oslobodimo ovih opasnih stvari. Sa bombama ću da izađem na kraj, ali TNT je zajeban.“

IRAK I VIJETNAM: Razmena vatre, meta minobacača, ranjenici, zaglibljavanje u blatu, možda tako mnogi zamišljaju jedan običan dan u životu američkih vojnika u Iraku, ali nije uvek tako napeto. „Nikada na mene niko nije pucao, nikad se nisam susreo sa neprijateljem, i nikad nisam doživeo eksploziju“, kaže jedan vojnik, takoreći razočarano.

„Ovde je opasno, ali ne uvek i ne toliko često“, kaže narednik Trevis Djusenberi. „Sa neprijateljem se praktično nismo ni sukobili. Najviše se plašimo mina na putu. Osim toga, ljudi koje srećemo mahom su prijateljski nastrojeni. Neprijatelji su nekolicina momaka koji zapucaju na nas pa pobegnu. Mnogi, naročito ljudi iz Evrope, Irak porede sa Vijetnamom. Ali, vidi, moj otac je bio u Vijetnamu. Tamo ih je neprijatelj napadao najmanje tri-četiri puta dnevno. Ali, kažem ti, ovo nije Vijetnam, ni blizu.“

Poređenja sa Vijetnamom su ovde u Iraku veoma česta tema. „Najlakše je tako“, žali se narednik Rodni Vilmor, „a jedno s drugim nema veze.“ Poređenja su lesta, smatra Vilmor, jer u XXI veku svima se užasno žuri, mnogo više nego pre 30 ili 40 godina. „OK, napali smo Irak, pa smo morali da imamo i izbore, jer bez toga nema demokratije, a dok se to ne desi, mi smo izgubili, i svi odmah pričaju o Vijetnamu. Jer sve mora da se desi preko noći. Ako teroriste nismo odmah sredili, svi se odmah žale kako nismo u stanju da dobijemo rat. I mediji to rade. „Gde je demokratija u Iraku?“, mediji stalno pitaju. Ali, dok traje rat stvari ne mogu da se reše za par meseci. Američka revolucija trajala je decenijama. Za velike stvari treba vreme.“

Redov Ekpan, nišandžija iz patrole tokom izbora, slaže se: „Iračani nas sve više vole. Kad smo se zaglavili u blatu pomogli su nam odmah, probali su da nas izvuku pomoću traktora i dali nam čaj. Posebno nas vole šiiti. Kad bi bilo kao u Vijetnamu, gde je svako hteo da nas ubije, zašto bi nas nudili čajem, i zašto bi se deca oko nas sjatila čim se negde parkiramo?“

Ali, da li umesto na Vijetnam, Irak 2005. više liči na Severnu Irsku iz sedamdesetih, kada je glavna pretnja bio terorizam, a ne narodni otpor? „Manje više“, kaže jedan visoki oficir u Bagdadu, „američka vojska ima odlične odnose sa šiitskim muslimanima i sa Kurdima. A to je 80 odsto stanovnika. Britanci su u Severnoj Irskoj imali više neprijatelja nego mi ovde i danas u Iraku.“

Ako se izuzmu neprijatelji koji se ne bore u pravim bitkama, već koriste automobile-bombe, svakodnevica jedinice Blackhawk je manje više redovna. Ili, kako kaže jedan vojnik: „Što dosadnije, to bolje.“ Dani ne počinju jutrom, već se dele na intervale kad se spava i kad se patrolira. Blackhawk je specijalna jedinica, i glavni zadatak joj je da patrolira ulicama u jugoistočnom delu grada. Svake nedelje oficir pravi plan patrole, dugačak spisak imena i satnica, gde stoji kad se patrolira, a kad se odmara. Uglavnom patroliraju svaki dan po deset sati. U ostalo vreme imaju voljno. Tada gledaju televiziju, igraju igrice na kompjuteru, pišu pesme o ratu s puno bezobraznih reči i naravno – o ženama.

„Nije baš šekspirovski“, smeje se dvadesetogodišnji redov Dastin Kul, i počinje da repuje:

„Ruže su crvene / kesten vuče na smeđu.Imaš dobre noge, / I ono između.“

Jedno je sasvim jasno: nikome se ovde ne sviđa. Dan se svodi uglavnom na vozikanje, nekad i na izbegavanje vatre, i na spavanje. Ne smeju da napuštaju bazu u slobodno vreme. „E, u Bosni je bilo dobro“, kaže jedan vojnik koji je godinu dana proveo u Tuzli. „Muslimani tamo su baš kul, a žene su prelepe. Ovo je rupa, s gomilom nepismenih, koji stalno očekuju da im rešimo sve probleme.“ Ne čudi, zato, što mnogi vojnici piju kafu iz šolja na kojima piše: „Sreća je kad vidiš Irak u retrovizoru.“

Poručnik Džeremaja Ouo objašnjava. „Vidi, ovako“, kaže, „ovi ljudi su oduvek živeli u represiji, nisu smeli da pokažu inicijativu. Prema tome, tačno je da traže od nas da im sredimo vodu, struju, da im napravimo puteve. Proći će dosta vremena pre nego što ljudi ovde uzmu stvari u svoje ruke.“

POD TUĐIM IMENOM: Mariju je represija dobro poznata. Naravno, nije mu to pravo ime, jer on je Iračanin koji radi kao prevodilac za američke vojnike. Ali, tako ga Amerikanci zovu tokom patrola. Stalno nosi masku kad je van baze i u američkom vozilu. „Tako krijem svoj identitet“, kaže. „Moja porodica zna da radim za Amerikance, ali drugima govore da radim kao taksista u Amanu u Jordanu. Kad bi teroristi saznali, ubili bi me, i ženu i decu.“ Mario se sprijateljio sa Amerikancima. „Živim s njima 24 sata dnevno. Spavamo u istoj kasarni, vozimo se istim kolima. Većina njih su baš super momci.“ A i srećan je što su Amerikanci pritekli u pomoć Iračanima. „Oni su nas oslobodili Sadama Huseina. Lako je drugima da budu protiv američke invazije, jer nikada nisu živeli pod Sadamovim režimom. Ali, za nas je to svetlo u mraku.“ Zar se ne plaši za sebe i život svoje porodice? „Veoma“, kaže Mario. „Teroristi su nedavno uhvatili jednog prevodioca i pucali mu u glavu. Amerikanci su ga našli u jarku sa rupom u glavi. Ali, nemam izbora. A treba mi novac. Ovde dobijam 800 dolara mesečno, više nego što bih mogao da zaradim bilo gde drugde u zemlji.“

Redov Džejson Fortik (24) nije tu zbog para. Fortik je vozio džip onog dana kad su se svi zaglibili u blato, a otišao je u Irak zbog 11. septembra. „Potičem iz vojničke porodice“, kaže. „A posle 11. septembra rekao sam sebi: Ima i ti da se prijaviš, ako ostaneš kod kuće, nikada nećemo odbraniti našu slobodu.“ Fortik glasa za republikance. „Da, glasao sam za Buša. Mislim da njegova borba protiv terorista daje rezultate. Ali, jedva čekam da odem iz Iraka.“

Narednik Sevidž koji je predvodio konvoj na dan izbora ne slaže se. „Nisam ti ja za Buša, ja bih glasao za Kerija.“ Ali, Sevidž nije imao pravo da glasa. „Duga priča“, kaže, „pre nekoliko godina odlepio sam kad sam se vratio ranije kući sa terena i ženu zatekao u krevetu sa drugim vojnikom. To me toliko pogodilo… Nisam mogao to više da podnesem, i napustio sam vojsku bez dopusta, pa sam bio nekoliko dana u zatvoru. Od tada više nemam pravo da glasam. Ali, pokušavam da napustim vojsku, ovo je moja poslednja misija.“

Sevidž broji dane, kao i većina vojnika. Trebalo bi da se vrate početkom marta u svoju bazu u Teksasu. „Ne, baš mi je ovde super, neću nikada da se vratim“, šali se kroz smeh jedan vojnik. „Ostalo nam je 37 dana, 12 sati i… 45 minuta. Uopšte mi se ne žuri, ma kakvi…“

Većina momaka je u Iraku već 11 meseci, pa ne čudi da ih drma nostalgija. Nedostaju im devojke, verenice, žene, njihova kola i pivo. Na podu kasarne je telefon koji je verovatno spasao nekoliko brakova i veridbi. Vojnici koji ne mogu više da izdrže mogu da zovu kući preko centrale. Svake noći čujete glas nekog vojnika koji šapuće u slušalicu: „I ti meni nedostaješ“, „I ja tebe volim“, „Molim te, shvati da ne mogu još da se vratim“, a ponekad, bogami i „Nosi se“. „Život je težak“, snuždeno kaže jedan redov. „Devojka me je ostavila i zamisli… uzela mi je i auto.“ Zatim trči do svoje sobe – u kojoj spavaju po dvojica – po njene slike. „Vidi kako je slatka“, kaže. „Ali, šta ćeš, tako ti je to kad si vojnik. Devojke dolaze i odlaze. Ovde je malo onih koji se još nisu razveli.“

RAZOČARANjE: U slobodno vreme vojnici najčešće vežbaju u teretani. Drugi pišu mejlove, jer u bazi ima nekoliko internet kafea. Ne pišu svi pisma, neki skidaju sa interneta porniće, i to u velikim količinama. „Pa šta“, kaže jedan kapetan. „Jesi se ti nekad ‘sušio’ 11 meseci?“ Teretana i internet usred neprijateljskog okruženja deluju kao luksuz. Ali, šta onda reći o kuhinji koja služi četiri obroka dnevno za 3000 vojnika? Svakog dana im je na raspolaganju sedam glavnih jela, pet salata i sveže ispečenih hamburgera. Ima i meksičke hrane, pice, a petkom se služi čak i losos. Da, losos. Težak ovaj rat, a? „Naravno da je hrana ovde odlična“, kaže jedan narednik. „Ali, nakon 11 meseci svejedno ti se smuči. Kao da deset godina jedeš u jednom te istom restoranu.“

Radosni što će uskoro napustiti Irak, 800 vojnika iz jednice prilično se iznenadilo kada je za sutradan sazvan sastanak na trgu u bazi. Obratiće im se neki glavonja, a to nije dobar znak. „Momci, veoma sam ponosan na vas“, kaže pukovnik Stiven Lanza okupljenim vojnicima. „Uspeli smo da organizujemo izbore u Iraku, to je fantastično.“ Vojnici su načuljili uši da čuju šta sledi posle pohvala. A, kako biva, loše predosećanje obično se pokaže osnovanim. „A sad, da vam i ovo kažem“, nastavlja Lanza. „Svi znamo da sloboda nije besplatna. A vi znate da smo jako zadovoljni vama i vašom jedinicom. Zato smo odlučili da ovde ostanete 60 dana duže nego što je planirano.“ Vojnicima su srca potonula u čizme, ali znaju da vojnik ne može da odbije poslušnost. Te večeri će smeti da piju pivo, da bi im razočaranje lakše palo. „Baš mi je to neka uteha za dodatna dva meseca u ovoj zemlji“, progunđa jedan vojnik. „Nadamo se da nećemo poginuti. To bi bila šteta, prava šteta.“