Vitez protiv kojota

Scena prva: Jedan visok, vitak čovek u mlađoj, srednjoj dobi, ide hodnikom neke moderne sportske dvorane i ulazi u prostoriju u kojoj su tri uniformisana lica.

Ulazi taj vitak gospodin i išamara jednog od te trojice. Ajde, izdeveta, izlema, istambura i izađe mirnim korakom iz te sudijske sobe. Hoda kao Džems Harison Koburn. U rimejku filma Sedmorica veličanstvenih, ugovor je već potpisan, igraće onog tipa što ga je igrao baš Koburn. Onog ćudljivog i ćutljivog tipa što sedi na zemlji oslonjen leđima na ogradu korala. I kad jedan nasrtljiv, nakresan kauboj malo pretera, on ustane, odbroji sedamnaest koraka i stane na crtu. A kad kauboj potegne taj tip ga pogodi nožem u srce. Da, da, sa te razdaljine i vrati se do ograde korala, sedne, natakne šešir na oči i nastavi da kulira.

Scena druga: finale Evropskog prvenstva u Atini, Atina 1995. Jedan visoki bek, „dvojka“ hita preko protivničke polovine, trči kontru. Jedina je poteškoća što ga ispod koša Litvanije čeka Arvidas Sabonis, najbolji beli centar u istoriji košarke. Visok 2,20 m. I kad bi svako, kad bi svi odustali, ovaj žustri mladić ne odustaje, on leti i kuca, zakuca preko Sabonisa. Ta je slika, ta je lepa drskost ostala kao kruna nadmoći jugoslovenske košarkaške škole. To je bila overa, vodeni žig, više, dalje se nema kud.

U obe ove scene isti je glumac, isti junak, Predrag Danilović. U prvoj slici on je u ulozi predsednika KK Partizan, u drugoj igrač reprezentacije državnog tima. E, sad, koliko treba uložiti energije, koliko strasti, koliko drskosti, koliko gospodstva, koliko umeća, koliko discipline, koliko žestine i koliko poezije u prvoj i koliko u drugoj sceni. I gde je ostvaren veći scenski učinak, scenska produktivnost, scenski dojam? Može li se to izmeriti, može li se to izračunati? Može li? Može. Izlemati, prema izveštaju „naneti lakše telesne povrede“, nekog sudiju, koji će u životu najviše ostati upamćen po tome što je dobio batine od Saše Danilovića.

I koliko je truda, dara i čuda, koliko ambicije, samopouzdanja trebalo da budeš najbolji na Evropskom prvenstvu. Da se popneš, da budeš na vrhu Akropolja. I koliko je to radosti, radosti i građanskog dostojanstva donelo navijačima u našoj državi. I kakva je radost, radost kao more preplavila Beograd.

A koliko se, posle utakmice Hemofarm–Partizan, javilo funkcionerskih, trenerskih i novinarskih ameba, koliko planktona da osudi gest Danilovića. Koliko javnih ličnosti, koliko televizija, kolumni, komentara. Koliko je palanačke bedastoće zlurado podiglo glavu. Kako su se udružili prosečni i koliko su hrabri tako u gomili. Mediokriteti imaju sluh i instinkt strvinara. Kako su kojoti jedva dočekali da (o)ljušte pozlatu sa idola. I još su horski zaključili kako je ovim incidentom Saša Danilović doveo u pitanje sve što je učinio u košarci, celu svoju karijeru. Tako da će se Kićanović, Dalipagić, Divac, Paspalj, Đorđević, Dumars, Bird, Dražen Petrović (mrtvi najbolje, najviše pamte), Sabonis, Mačuljonis, Medžik, Stokton, Brunomonti, Rigodo, Meloun, Džordan Danilovića sećati po gestu u Vršcu (to su svi saznali i videli preko TV Banata), a ne po tome što je Predrag Danilović: najbolji i najmlađi MVP igrač finalnog turnira Lige šampiona, Partizan–Hoventud 71:70, april, Carigrad 1992. (o toj utakmici Danilović je u „Njujorkeru“ objavio esej „Grobari osvajaju Carigrad“), što je četiri puta bio šampion Italije i najbolji igrač i strelac, što je sa Kinderom osvojio Kup šampiona. U NBA ligi postizao je i po trideset poena. Za Majami je protiv Niksa postigao sedam trojki iz sedam pokušaja. Osma trojka mu je poništena zbog navodnog isteka vremena za napad, da ne bi izjednačio rekord Lige. Bilo je to 3. decembra 1995. u Medison skver gardenu. Predrag Danilović bio je proglašen za najboljeg igrača Evrope 1994. Sa reprezentacijom je osvojio četiri zlatne medalje na evropskim prvenstvima i srebrnu medalju na Olimpijskim igrama. I zato je čudno kako u vreme hajke niko od Danilovićevih drugova iz reprezentacije nije podviknuo: „Iš!“

Najveće priznanje Predragu Daniloviću stiglo je od Dijega Maradone. Majstor je jedan od svojih najlepših golova, gol protiv Juventusa iz slobodnog udarca efeom u raklje, u 90 po kiši i po kokainu na stadionu u Napulju posvetio Daniloviću. Ovaj se gol Maradone rimuje sa onom akcijom Danilovića u finalu Kupa šampiona protiv Huventuda. Bio je dribling udesno kad su Presli i Tompson otišli u prazno i onda ulazak uz kičmu reketa, ulazak sa zakucavanjem i penalom. Taj prodor išao je po liniji graditeljskog, gradograditeljskog krsta Konstantinopolja, krsta Carigrada, sve do visine Aja Sofije. I gde je hodnik dvorane Milenijum, a gde je visina, gde je svetlost Aja Sofije.

Arvidas Sobonis ima dve pasije: internet i istoriju, i kad se ono desilo u Vršcu, on (me) pita elektronskom poštom: „A šta je, a gde je taj Vršac?“

Vršac je lepa varoš, odgovaram Sabonisu, ali on ne može biti nikako, nikakva referenca u košarkaškoj biografiji Predraga Danilovića. Malo ljut na svoje igrače koji su ispustili 13 poena razlike i veoma besan na sudiju koji nije svirao nekoliko grubih prekršaja prema igračima Partizana, to su svi videli, i tako direktno skrojio rezultat, Danilović je otišao do svlačionice i tako je (po)stradao jedan sudija. Da li je to trebalo da uradi P. Danilović? Nije, naravno. A može li jedan sudija, činovnik košarkaški, tako da se ponaša? Da tako kraducka? I je li se neko pitao zašto je Danilović to uradio? Nije, naravno. Svi su krenuli u hajku.

Kako to Danilović u celoj svojoj igračkoj karijeri nije imao nikakav prestup? Ni u Bosni kao klinac, ni u Partizanu, ni u Bolonji, ni u Americi (u Majamiju je imao jedan saobraćajni incident), ni u reprezentaciji. Danilović najbolje zna da ono nije trebalo da uradi. Zar Zinedin Zidan nije znao, kao najbolji igrač finalne utakmice Svetskog prvenstva, da ne sme da udari onog dripca Materacija (on je solidan igrač), ali on je to učinio iz svog osećanja pravde, iz svoje plemenitosti i svog gospodstva – da ga svaka šuša ne može vređati a da ne bude kažnjen.

Danilović je mogao biti „direktor košarke“ u Bolonji „nobile“, ali on je ostao u Beogradu i u Partizanu. Danilović je ono učinio u Vršcu i zato što je želeo da zaštiti igrače Partizana i još da opomene te male-velike menadžere, i male i velike trenere, trenere i sudije, sudije i „žute novinare“ i svu fašističku javnost, da Partizan jeste evropski prvak, i da je Partizan deo najplemenitije košarkaške tradicije. On je dao našoj košarci najbolje igrače i najbolje trenere. Ove godine Partizan je tako dobro igrao u Evroligi, da bi njegov mladi tim sigurno došao na Turnir četvorice da nije bilo očigledne krađe na utakmicama protiv Olimpijakosa, Huventuda, Makabija…

Toliko je neke čiste i lepe energije bilo na utakmicama Partizana, čak i kad se gubilo. Bilo je tačno onoliko energije, na utakmicama u Pioniru, i onoliko lepog mladog sveta koliko će biti na koncertu Rolingstonsa. A to država i to Beograd (pozdrav za gospodina Tišmu) nisu znali, nisu umeli da prepoznaju. Jer oni ne znaju koliko filmova i koliko pozorišnih, baletskih i operskih predstava stane u jednu utakmicu Partizana. Onaj gest Danilovića prenuo je usnule igrače Partizana i trenera Duška Vujoševića. I navijače. I oni su u dve utakmice lako dobili FMP. I to je, posebno u nedelju, bio onaj stari Partizan, ona žestina, ona atmosfera i onaj šarm.

A zašto ovaj tekst?

Zato što sam Grobar od rođenja, zato što je Partizan deo mog porodičnog grba, i zato što mi je Danilović prijatelj. I, evo, na kraju, šta je Danilović rekao na Univerzitetu u Bolonji kad je proglašen za viteza. Prvo je to rekao na latinskom, pa na italijanskom: „Izbiv na more/Nema kud da se vrati/Studena bura.“

Neću vam reći čiji su to stihovi, koji je to pesnik. A najbolje vršačko vino je „kasna berba“.

Ali ću vam reći kakva je to dragocenost, kakav susret, kad na treningu Partizana (pet minuta, ili pola sata, ili ceo trening) Danilović gleda Pekovića, Veličkovića, Bakića, Tepića, Tripkovića. Gleda vitez Danilović, a ne neki predsednik a la, ili-ili…