Kada se pomene kompjuterski kriminal, obično se misli na krađu identiteta i brojeva kreditnih kartica, provale u baze podataka, dečju pornografiju… Kristijan Golubović, jedan od čuvenijih likova beogradskog podzemlja, dao je ovom terminu sasvim novo značenje: on je iz zatvorske ćelije u požarevačkoj Zabeli postavio svoju internet stranicu (www.kristijangolubovic.net) na kojoj njegovi poštovaoci mogu da saznaju detalje iz Golubovićevog burnog života, kupe postere sa njegovim likom, razmene misli i raspitaju se o tome kako provodi zatvorske dane.
Kristijanova internet stranica, postavljena pre nešto više od mesec dana, otvara se odlomkom iz njegove još neobjavljene biografije Ja: „Rođen sam u Minhenu 30. novembra 1969. godine, iste godine koje se rodila moja rođena sestra Kristina, samo jedanaest meseci kasnije. Kakva je to sudbina da se začnem iz jednog jedinog pokušaja svoga oca da napravi sina i iste noći biva odveden na doživotnu robiju. Cela ova situacija nagoveštava tok neverovatnih događaja jednog života, mog života…“ Najavljena je i knjiga Ja plus, za koju autor kaže da sadrži „aforizme, rime i izreke koje su mi pale na pamet, pa sam ih usput zapisivao, a vezana je za sve i svakog“. Obe knjige, kaže se, pojaviće se uskoro u prodaji, a pratiće ih i izložba likovnih radova ovog svestranog osuđenika.
BURNA BIOGRAFIJA: Dok pomenute knjige ne izađu, ostaje nam da čitaoce podsetimo na njegovu dosadašnju karijeru. Iako je rođen u Nemačkoj, Golubović je odrastao u Beogradu, gde se kao mlad momak družio sa Miloradom Ulemekom Legijom, koga su u to doba još zvali Cema. Kao maloletnik se bavio bildovanjem, tučama i tapkanjem bioskopskih karata, da bi kasnije prešao na ozbiljnije stvari, kao što su teške krađe i provale, ne samo u domovini već i u Italiji, Nemačkoj i Grčkoj… Široj javnosti je postao poznat posle spektakularnog bekstva iz zgrade Petog opštinskog suda, kada je skočio sa drugog sprata i slomio obe noge. U bekstvu mu je pomogao Branislav Trlajić, zvani Bata Trlaja, koji ga je krio u Beogradu, a zatim ga odveo u Erdut kod Željka Ražnatovića Arkana. Ipak, posle vidanja rana u Erdutu sukobio se sa Trlajićem jer je krao automobile Batinih prijatelja.
Početkom devedesetih, Golubović je došao u sukob sa takozvanim voždovačkim klanom, koji je u to vreme bio jedan od najopasnijih u Beogradu. Kako su ubistva na beogradskim ulicama već bila učestala, jedan prijatelj ga je navodno posavetovao da se skloni u Grčku. „Imao sam dve solucije: da ceo voždovački klan raznesem u kafiću ‘Freska’, gde su se okupljali, ili da poslušam prijatelja“, pričao je posle Kristijan. Pre odlaska je stigao da se pojavi u kultnom dokumentarcu Vidimo se u čitulji, kao jedan od glavnih likova. Proslavio se rečenicom „Imam pouzdane podatke za sudiju Falkonea kako je ubiven sa dve tone dinamita a stradao je samo on i telohranitelj“.
U Grčkoj je brzo dospeo u zatvor, odakle je 1998. pušten na uslovnu slobodu. Tek što je izašao, neko je pokušao da ga ubije: preživeo je osam rana iz vatrenog oružja. Ubrzo je ponovo uhapšen, zbog krađe kola i razbojništva, pa je dobio ukupno četrnaest i po godina u čuvenom zatvoru Malandrino. Posle četiri i po odležane godine, Grci su rešili da ga se kurtališu, pa su ga s proleća 2003, usred Sablje, deportovali u Beograd.
Po povratku sa višegodišnjeg „odmora“ Golubović je zatekao sasvim drugačiju Srbiju: većina njegovih drugara bili su mrtvi ili u zatvoru, a prijatelj Cema/Legija u bekstvu. Već u junu 2003. osuđen je na godinu i po dana zatvora zbog neke stare iznude, a već sledeće godine posebno odeljenje tužilaštva za organizovani kriminal podiglo je optužnicu protiv Golubovića zbog posedovanja oružja i pokušaja da reketira jednog zlatara. Pravosnažno je osuđen u avgustu 2006, na četiri godine zatvora, i upućen na izdržavanje kazne u Zabelu. Odatle je za novogodišnji broj tabloida „Kurir“ prošle godine dao intervju u kome je između ostalog rekao da će u svojoj knjizi obelodaniti „ko je pripremio spisak za likvidaciju 300 važnih ljudi u Srbiji i Crnoj Gori, i ko ih je sprovodio“. „Promeniću tok istorije“, rekao je Kristijan.
MOBILNI, BODEŽI I VIDEO–TRAKE: Vratimo se Golubovićevom internet sajtu. Pored pomenutog početka autobiografije i velikog broja fotografija, prezentacija sadrži i dva kratka video-snimka, za koje se tvrdi da su snimljeni početkom 2006. u Centralnom zatvoru. Na jednom od njih Kristijan nešto slavi sa svojim zatvorskim drugovima, a na stolu, pored ića i pića, stoje tri mobilna telefona. Na drugom snimku, Golubović maše sa dva bodeža ručne izrade i široko se osmehuje. Pokušali smo da se u Tužilaštvu raspitamo da li je povodom toga pokrenuta neka istraga, s obzirom na to da je pritvorenicima strogo zabranjeno posedovanje mobilnih telefona i kamera (o bodežima da ne govorimo), ali do zaključenja ovog broja nismo dobili odgovor.
Kao i svaki dobar portal, Golubovićev sajt ima i svoj forum, na koji se dosad prijavilo oko hiljadu učesnika, uglavnom obožavalaca. Kristijan, koga forumaši od milja zovu „Krile“, ima status administratora, a avatar mu je fotografija na kojoj se ceri i puši tompus, dok mu iznad glave lebdi pet kraljevskih kruna, dok su njegovi komentari i odgovori ispisani jarkocrvenim slovima. On u Zabeli, inače, sedi u čuvenom sedmom paviljonu, rezervisanom za najopasnije osuđenike, gde osim njega kaznu izdržavaju i neki od osuđenih za atentat na Zorana Đinđića i gde će mu se uskoro pridružiti i stari prijatelj Ulemek. Kada je reč o zatvorskim uslovima, Golubović u postu od 25. decembra piše sledeće: „Pa evo na primer danas, nisam trenirao i izlazio na šetnju jer od jutros nema vode! To su ljudska prava Srbije u 21. veku… Da sam u Grčkoj, ceo zatvor bi bio sravnjen sa zemljom, sećam se pobune u Patri, zatvorenik je u jelu pronašao ekser i istog momenta 205 zatvorenika G paviljona odbiju hranu, zarobe kuvara i zapale kuhinju sa aparatima vrednim 150.000 evra! Lično je ministar pravde smenio pola straže i smirio pobunu. Nikada se više nešto slično nije ponovilo, a sada je kujna bolja nego u hotelu, a ovde u ovoj zemlji zmaja da nađeš u hrani, daće ti neko komunističko objašnjenje…“
Dragoljub Brajović, upravnik Zabele, prošle nedelje je za „Politiku“ izjavio da Golubović u toj ustanovi nema pristup ni telefonu ni kompjuteru, kao i da je reč o „zatvoreniku za primer“. Možda bi upravnik mogao ponešto da nauči od svojih pitomaca i da se i sam priključi na Golubovićev forum. Tamo bi mogao da pročita post koji je ovaj primerni zatvorenik poslao 22. januara, kao komentar na pomenuti tekst u „Politici“: „Tolika muka i halabuka od mog bilo kakvog poteza! Na ovom sajtu će svi videti pravu istinu o meni, možda im to smeta, jer sve što pričaju su neistine i govor mržnje! Smeta nekome što imam šta da posavetujem generacije raznog doba, mlade pogotovo one koji se negativno pale na kriminal ili kriminalce! Glavni moto: Sportom i školom u zdrav i uspešan zivot! Školom i sportom protiv svakog poroka! Narkomani ne mogu da uče, je*u, a ni rade sklekove!
Još bezbroj poruka imam za sve one koji žele da ih čuju, a smatram da su svi ti ljudi na ovom forumu tu, da bi čuli nesto više od nekoga, ko je prošao i previše u životu… Nije zabranjeno da bilo ko napravi sajt i komunicira sa ljudima širom sveta… Nego oni imaju svoje sajtove, ali su verovatno toliko pusti da ih zavist prema našem rejtingu ruši i guši! Sve bi živo učinili da me nema, da zauvek nestanem… E pa neću ih nasladiti! Tu sam i uvek ću biti!“
Golubović bi iz zatvora trebalo da izađe sledeće godine.