Velika pljačka Derona

Bajka o zakopanom blagu ponekad počinje banalno. Radomir Anđelković, penzioner iz Vranja, kopao je prošlog leta kanalizaciju u svom dvorištu i iskopao stare novčiće, stotinak komada. U ovom kraju to nije retkost. Međutim, vrlo brzo se ispostavlja da je reč o jedinstvenom arheološkom nalazu, izuzetne numizmatičke i velike kulturno-istorijske vrednosti, koji na svetskom numizmatičkom tržištu može dostići vrednost od nekoliko miliona evra. U priču ulazi policija, prvo lokalna, a onda i Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala (UBPOK). Istraga je u toku.

Reč je o srebrnjacima koji se razlikuju od uobičajenog antičkog novca. Deblji su i veći, težine od 36 do 40 grama. Potiču iz VI–V veka pre nove ere, od plemena Deroni za koje se, prema rečima Snežane Radivojević Petrović, direktorke vranjskog Narodnog muzeja, pretpostavlja da je naseljavalo krajeve severne Makedonije, od Štipa do Vranja, i deo Bugarske. Nije sigurno da li je pripadalo Peoncima ili Tračanima, ili je možda i autohtono kraljevstvo. Pod najezdom Aleksandra Makedonskog Deroni su helenizovani i nestaju sa istorijske scene.

Na reversu i aversu srebrnjaci imaju bogato ugravirane različite predstave deronske kraljevine. Jedan ovakav novčić, kupljen u Makedoniji, nalazi se u Britanskom muzeju, deset u Bugarskoj i jedna kopija u Narodnom muzeju u Beogradu. Sve ove činjenice govore o vrlo visokoj vrednosti srebrnjaka – čija cena na svetskom tržištu, prema proceni stručnjaka, može da dostigne između 50.000 i 60.000 evra po komadu, zavisno od očuvanosti.

Kako izgleda priča o zakopanom blagu prema svedočenju glavnih aktera? Anđelković, po struci nekvalifikovani radnik, umoran od teškog kopanja, nije mnogo obraćao pažnju na arheološko otkriće. Novčiće je delio komšijskoj deci a ostatak stavio u šerpu i odneo u podrum. Priča je brzo „pukla“ kroz čaršiju, pa glas o novčićima stiže i do Zorana Petovića koji se već desetak godina privatno bavi arheološkim iskopavanjima, numizmatikom i trgovinom. On je od Anđelkovića u dva navrata otkupio 38 ili 39 „parica“ od kojih su neke bile lomljene. Za to mu je platio prvo 500 evra, a potom 43.000 dinara. Ubrzo je došao da otkupi i ostatak, ali vlasnik je rekao da više nema. Anđelković, koji tvrdi da je prodao 41 srebrnjak, potom odlazi do Narodnog muzeja da se raspita „šta bi bilo kad bi bilo“, kad bi on slučajno iskopao nešto. Raspitivao se i njegov sin i zaključili su da su za svoje antičke novce mogli da budu mnogo bolje plaćeni. Smatrajući da je prevaren, Anđelković zatim traži srebrnjake nazad. Petrović ih je u međuvremenu već prodao Bugarima u numizmatičkom klubu u Negotinu za 1000 evra. (Čaršija, opet, „zna“ da je Petrović u ovoj transakciji zaradio mnogo više.) U međuvremenu, i Petrović se osetio prevarenim, pa je nekoliko puta odlazio u Negotin ne bi li sad od Bugara otkupio „svoje“ pare. Ali, kaže, od njih više ni traga ni glasa, navodno ih više niko nije video.

Posle neuspele borbe da povrati bogatstvo, Anđelković odlučuje da svoju iskopinu prijavi vranjskom Narodnom muzeju, čiji su arheolozi već nešto ranije posumnjali da se u njihovom ataru možda nalazi zakopano blago. Zatražili su dozvolu od Ministarstva kulture da kopaju u Anđelkovićevom dvorištu. Posle pet dana „rovovske borbe“ pronašli su 25 srebrnjaka i konačno otkrili o kakvoj ostavi je reč. Muzej je podneo krivične prijave protiv Anđelkovića, Petrovića i nekoliko komšija koji su posredovali u kupoprodaji. Tužilaštvo iz Vranja pokrenulo je istragu i, prema prikupljenim podacima, Zoran Petrović se sumnjiči za nedozvoljenu trgovinu a Radomir Anđelković za utaju.

Muzej je konzervirao svoje blago i iz bezbednosnih razloga stavio ga na sigurno mesto, u Nišku banku. Jednog dana će biti izložene kopije. Nakratko, nekoliko sati ili jedan dan, publika će ove godine moći da vidi i originale u vranjskom muzeju, kaže Snežana Radivojević-Petrović.

Kad su već i vrapci procvrkutali – „deron“, krajem septembra prošle godine, otprilike dva meseca posle Anđelkovićevog prvog ašova za kanalizaciju, u Vranje stiže Uprava za borbu protiv organizovanog kriminala. Kod osumnjičenih je izvršen pretres ali, kako kažu u UBPOK-u, nije otkrivena nijedna inkriminisana parica.

„Broj pronađenih komada je priča koju ne možemo da sagledamo sa sigurnošću. Može da bude samo ono što je rečeno u iskazima pojedinaca. Koliko ih je stvarno bilo možda ćemo saznati, zasad zna samo onaj koji je kopao na licu mesta“, kaže Dragan Karleuša, zamenik načelnika UBPOK-a. On ističe da se zna samo za ono što je prijavljeno, ali da to ne znači kako „u tom nalazu ne postoji još neki novčić koji vlasnik, ili možda neko drugi, ljubomorno čuva za neke druge dane.“

Od prvobitne procene da jedan „deron“ košta oko 700 evra, kroz čaršiju se proneo glas da je reč o dve do tri hiljade, a na kraju je suma za jedan srebrnjak dostigla prema stručnim ali nezvaničnim procenama – nekoliko desetina hiljada evra. Vrtoglava cifra dovela je do toga da potraga za ostatkom novčića postane gotovo panična. Od kopača do posrednika i preprodavaca, muzejskih areheologa i policije, svako je svakom sumnjiv da je došao do makar jednog „derona“.

Prema rešenju istražnog sudije iz Vranja od 4. februara ove godine, Radomir Anđelković se sumnjiči da je iskopao 80 do 100 srebrnjaka. Zoran Petrović kaže da je Anđelković sam na početku pričao kako ima stotinak novčića. Anđelković, koji se žalio na pomenuto rešenje, to poriče i tvrdi da je imao samo 41 komad koji je prodao. Kaže da je, doduše, posle tražio od komšijske dece da mu vrate ono što im je nesmotreno podelio, ali da ništa nije dobio nazad. Zoran Petrović je „sumnjiv“ da nije baš sve prodao, ili da je možda pribavio neki zaostali novčić iz komšiluka.

„Da sam znao vrednost i da su to originali, sigurno bih ih zadržao za sebe“, veli Petrović. On objašnjava da su deronski srebrnjaci dolazili do njega pre leta, ali da on nije bio zainteresovan jer do tada nije video ništa slično, čak ni na fotografiji. Pretpostavljao je da su to možda kopije rimskih novčića koje najčešće izrađuju Bugari i od kojih, kako kaže, beže svi numizmatičari. Kad je ipak kupio novac od Anđelkovića, raspitivao se u Beogradu kod iskusnijeg kolege Mitka Simeonova, koji mu je potvrdio da je verovatno reč o falš novcu, jer ni on nije nigde video ništa slično. Osim toga, Petrović kaže da su mu novčići bili sumnjivi i zato što su svi imali istu sliku na aversu, pa je hteo što pre da izvuče svoje pare.

Muzej takođe odbacuje svaku sumnju da su njihovi radnici iskopali nešto više para nego što su zvanično prijavili. Direktorka Muzeja kaže da je na iskopavanju bilo petoro ljudi, troje muzejskih arheologa i predstavnik vranjskog Zavoda za zaštitu spomenika i predstavnik Ministarstva kulture. Kao dokaz nudi i činjenicu, skromne kuće u kojima žive arheolozi za razliku od vila lokalnih „divljih tragača“.

Dragan Karleuša potvrđuje da je i do UBPOK-a stigao glas da je nekima sumnjiva i policija, ali da njegova Uprava „radi na tome da se, ako je moguće, uđe u trag svakom pojedinom novčiću“.

Gde su završili srebrnjaci koji su podeljeni deci? Zvanične informacije se donekle razlikuju. „Posle obavljenih informativnih razgovora na terenu i izvršenih pretresa nismo uspeli da pronađemo taj deo novčića“, kaže Vujica Stošić, načelnik Odeljenja kriminalističke policije SUP-a Vranje. Karleuša, međutim, tvrdi da je ta priča rasvetljena: „Zna se kom detetu je dato, čak je skupljano od te dece. Skupljali su ih oni koji su ih podelili. Kada je došao kupac, novac je sakupljen, ali to je manji deo novca od nekog drugog dela novca.“

Na pitanje da li se ušlo u trag srebrnjacima koje je Petrović prodao u Negotinu, Karleuša odgovara da je „svaka informacija sa terena prošla operativnu proveru“, ali da – u interesu istrage – ne može da kaže gde bi novac mogao da se nalazi. „Imamo neke pravce. Nije jednostavno, recimo, ući u trag ukoliko je to odneto u Bugarsku ili preprodato na Zapadu na nekoliko mesta.“

Zoran Petrović kaže da se u krugovima numizmatičara u Srbiji čuje da su „deroni“ nuđeni u Skoplju, da je dvadesetak komada prodato u Nemačkoj i Švajcarskoj, a u Beogradu su se već pojavile kopije koje se nude kao originali. To bi mogli da budu i srebrnjaci iz Negotina, ali i neki „novi“. Upućeni u rad policije ne isključuju mogućnost da i ona „izlazi na tržište“, ne bi li ušla u trag ostatku novca. Kako prolazi vreme, glasine, podgrejane astronomskim vrednostima, došle su do brojke od nekoliko stotina novčića koji su u opticaju, ili čekaju neko bolje vreme.

Familija Radomira Anđelkovića, bolesna supruga i sinovljeva porodica, više ne provode mirne dane u svojoj kući. Iza prozora budno motre na svakog slučajnog prolaznika. I Zoran Petrović ističe da poslednjih pola godine živi u agoniji. Dobija stalne pretnje i ucene, a pre dve nedelje mu je ispred kuće zapaljen automobil. Obojica kažu da se osećaju kao žrtve i čekaju ishod budućeg suđenja.