Neposredno po završetku Drugog svetskog rata, moji tata i stric su se sa roditeljima iz „baraka” Kolarčevog univerziteta u Resavskoj preselili u Višegradsku 27. Tata je oduvek znao da je živeo u kući Olge Ratiborović rentijerke, supruge hotelijera Ratibora J. Ratiborovića, zakupca hotela Bristol. Sve dok se fasada nije potpuno ogulila, pokazivao mi je monogram koji je i decenijama kasnije svedočio o vlasništvu.
Do početka rata tu je bila Državna ženska zanatska škola, tokom rata u njoj su živeli Nemci koji su radili u Komandi grada, a posle oslobođenja Višegradska 27 dobila je nove stanare. Ratiborovići, Olga i sin Dušan, živeli su u stanu na prvom spratu. Poštovanje sećanja na pretke i prethodne stanovnike Beograda je, moglo bi se reći, genetski uspešno preneto i na mene.
Tako sam, na primer, mnogo toga novog saznala o arhitekti Miši Manojloviću tragajući za vlasnicima kuće na Topčiderskom brdu u Sanje Živanovića broj 16 u Beogradu, u kojoj žive moji prijatelji, samo zato što oni nisu znali ništa o njima.
U Beogradskim opštinskim novinama iz septembra 1934. godine pronalazim podatak da je dozvola za gradnju na toj adresi izdata u julu iste godine, da su sopstvenici Miša i Keti Manojlović i da je projekat za kuću uradio arhitekta Miša Manojlović. Ispostavilo se da je njegova porodična istorija izuzetno bogata.
Na primer, Manojlovićeva baka po majci bila je Natalija Neti Munk, rođena Tajtacak, od oca Natana i majke Rakile. I pored velikih napora i volje da posećuje gimanziju, zbog siromaštva morala je da se zadovolji samo završenom osnovnom školom. Neti je bila prva srpska dobrovoljna bolničarka i učestvovala je u mnogim ratovima – od srpsko-turskih do Velikog rata. Tokom balkanskih ratova bila je načelnica dobrovoljnih bolničarki i rezervne bolnice u Beogradu. Bila je bolničarka i u pozadini i na frontu. Odlikovana je Karađorđevom zvezdom sa mačevima i brojnim drugim visokim ratnim odlikovanjima. Kao veoma mlada udala se za krojača Gutmana Munka, koji je u Beograd došao iz Galicije. Gutman je držao radnju u Vuka Karadžića i kod njega su odela šili viđeniji beogradski grosisti. Iako je porodica bila siromašna, sa punom kućom dece, Natalijinim zaslugama sva deca su uspešno izvedena na životni put: ćerke udate, sinovi sa najmanje završenom trgovačkom akademijom, a (bar) dvojica ugledni prestonički lekari. Natalija Neti Munk je 1924. godine sahranjena u prisustvu kraljevog izaslanika uz visoke vojne počasti, u ratničkoj parceli na Jevrejskom groblju.
Prvorođena ćerka Natalije i Gutmana Munka bila je Regina Rifka, kasnije udata za trgovca promenjivih poslovnih uspeha Jakova Manuela (kasnije Manojlovića). Oni su 1901. godine dobili prvo dete – sina Mišu Manojlovića, budućeg arhitektu.
Po sećanju njegovog kolege sa studija arhitekte Jovana Rankovića, Miša je visoko obrazovanje započeo na Tehničkoj školi u Šarlotenburgu, nedaleko od Berlina, a samo je završnu godinu studija proveo u Beogradu gde je diplomirao 1928. godine, o čemu svedoči i Imenik diplomiranih inženjera i arhitekata na Tehničkom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1919–1938. Kao mladi arhitekta, promovisan je na četvrtoj godišnjoj izložbi Kluba studenata arhitekture koju je otvorio profesor Nikola Nestorović 19. februara 1928. godine u jednoj od sala Tehničkog fakulteta. Ubrzo, na konkursu za železničku stanicu u Skoplju, od četrdeset radova, bio je drugonagrađeni.
Početkom tridesetih u Beogradu, u saradnji sa Isakom Azrielom, osniva sopstveni projektni biro u Strahinića Bana 80, u kući čiji je vlasnik dr Moša Munk, ujak arhitekte Miše Manojlovića. Prvi projekat koji su mladi arhitekti zajednički realizovali 1931. godine bio je Gostioničarski dom (sada Ugostiteljsko-turistička škola) u Jug Bogdanovoj ulici.
Već naredne godine Manojlović i Azriel potpisuju projekat za novu zgradu advokata Pavla Vinterštajna u Knez Danilovoj 63/Dalmatinskoj 94. Tada se beogradska moderna arhitektura tek bojažljivo oslobađala nasleđa prošlosti, pa ova zgrada deluje zapanjujuće progresivno. Po mišljenju istoričara arhitekture Milana P. Milovanovića, “od samog početka zajedničkog rada beskompromisno usvajaju rečnik moderne, ranije i radikalnije nego što su to kasnije činile neke poznate arhitekte tog stila. Azriel i Manojlović nisu samo hrabro prigrlili ovaj pravac dok je još bio u povoju kod nas, već su ga i dosledno primenjivali ostvarujući dela koja se lako mogu pomešati sa nekim mnogo kasnijim radovima”.
Do 1941. izgradili su impozantan broj objekata (više od šezdeset), mahom za jevrejske naručioce, od kojih su mnogi u samom vrhu naše međuratne moderne arhitekture. Najupečatljivije su zgrade braće Altarac na uglu Carice Milice i Maršala Birjuzova, zgrada Flore Medine u Maršala Birjuzova 26 i zgrada Talvija u Ivan Begovoj 9. “Projektujući i realizujući svoje zamisli tokom tridesetih godina Manojlović i Azriel negovali su izuzetno pročišćen arhitektonski izraz zasnovan na poštovanju principa funkcionalnosti. Višespratnica za naručioca profesora Đuričića u Bulevaru kralja Aleksandara 52 je po svojoj koncepciji delo izvan šablona i tipično beogradskih kompromisa. Ravno simetrično fasadno platno oslobođeno bilo kakve dekoracije. Nastala 1935. godine, kuća Đuričića je po više osnova delo ispred svog vremena, koje je moglo biti izrađeno dvadesetak godina kasnije”, ocenio je Milan P. Milovanović.
Po projektu autorskog tima Manojlović/Azriel izrađen je 1934. godine Dom inženjera i arhitekata mada projekat nije u potpunosti ispoštovan. Naime, izgledu fasade doma Udruženja jugoslovenskih inženjera i arhitekata u Beogradu zamereno je što je suviše jednostavna, bez ikakvih ukrasa, bez plastike, te bi kuća izgledala kao sanduk i tako ne bi bila adekvatan reprezent beogradske arhitekture. Intervenciju na fasadi uradio je arhitekta Dragiša Brašovan, pa je nova fasada postala plastičnija, sa istaknutim delom ulaza. Tokom iste godine, u Ulici Sanje Živanovića izgrađene su dve kuće – jedna u broju 16 za samog Mišu Manojlovića i njegovu suprugu, i druga u broju 10 za Olgu i Julijusa Šalingera.
U cilju podizanja umetničkog nivoa pri projektovanju novih kuća, Klub arhitekata Sekcija Beograd Udruženja jugoslovenskih inženjera i arhitekata 1935. godine na konkursu za najlepše fasade u Beogradu dodelio je pismenu pohvalnicu Manojloviću i Azrielu za fasadu na kući u Sanje Živanovića 10.
Kada je pred početak Drugog svetskog rata projekat olimpijskog stadiona pretio da ugrozi Beogradsku tvrđavu, u Klubu arhitekata se o tome vodila žučna rasprava – struka je bila protiv realizacije plana Vernera Maksa. U odbranu kulturnog nasleđa oštro je stao i arhitekta Miša Manojlović. Vrlo je moguće da se neko toga dosetio kad su nacisti u Beogradu pravili spiskove Jevreja koje treba eliminisati, pa je već u jesen 1941. godine odveden u logor Staro sajmište i ubijen u gasnoj komori. Skoro istovremeno su ubijene i supruga Katarina i dve ćerke od 7 i 4 godina. Supruga Miše Manojlovića Katarina bila je iz porodice Demajo, sestra od strica poznatog slikara nadrealiste Davida Dide Demaje.
Među imenima koja su svojim delovanjem označila zlatno doba epohe međuratnog modernizma bili su Miša Manojlović i Isak Azriel. Pa ipak, iz nepoznatih razloga posleratna istoriografija ignorisala je izuzetan stvaralački doprinos ovih autora, ostavljajući ih na marginama naučnog proučavanja.
