U raljama tranzicije

Ima li mesta u ovoj zemlji za proćelavog mladog filozofa? Završio sam Filozofski fakultet, bio sam dobar student. Već drugu godinu bezuspešno tražim posao. Konkurisao sam za sve moguće poslove, negde me, valjda, nisu hteli zato što sam prekvalifikovan. Posle sam i proveravao koga su zaposlili: po pravilu, „firmirane“ od glave do pete, bimbo–sponzoruše… Naravno, živim sa roditeljima… Imam utisak da me otac smatra rođenim luzerom, ne komuniciramo, ne podnosimo se… Skupljam papire za odlazak na kraj sveta: Australija, Novi Zeland, Dominikana… ma ko god mi da vizu! (B.V., 27 godina)

Zaposlila sam se u jednoj velikoj svetskoj firmi još dok sam studirala. Mnogo se radilo, ali je i plata bila super. Pevajući sam išla na teren i na –10… Diplomirala sam (marketing), a onda šok: otkaz! Svi mi novi smo posle godinu dana dobili šut kartu! Obradili smo im Srbiju uzduž i popreko, nema selendre gde nismo bili, a onda „reorganizacija„… Gotovo godinu dana bezuspešno tražim posao, zovu i na drugi razgovor, eventualno ponude vrlo skromnu platu, ali ništa doprinosi, ništa staž, socijalno, sve „na divljaka„… U kući samo sevaju varnice, vidim, keva uplašena, skače joj pritisak kad idem na intervjue… Čekam da mi dečko u inostranstvu diplomira, pa odoh za njim… (M.J., 24 godine)

Da li je „Oktobarska revolucija“ iz 2000. stvarno donela preokret u odnosu na prethodnu deceniju i u čemu se on ogledao? To je osnovno pitanje na koje pokušava da odgovori veliko istraživanje Instituta za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu (videti okvir). Treći milenijum počeo je velikim očekivanjima. Svrgavanje Miloševića vratilo je ponos naciji i rodilo mnogo nada: ukinute su sankcije, vraćeni smo u međunarodnu zajednicu, počela je da stiže pomoć: u naredne tri godine Srbija je od Zapada dobila 2,9 milijardi evra potpore, gotovo koliko je iznosio i godišnji budžet države Srbije. Zahvaljujući toj pomoći, Srbija je izbegla privredni i društveni slom, koji je 2000. izgledao neminovan. Započete su duboke društvene i privredne reforme, analizira početak XXI veka Slobodan Antonić i naglašava da je ipak, i pored sveg boljitka, običan čovek u Srbiji ostao nezadovoljan. Očekivao je mnogo više. Očekivao je da se posle obaranja Miloševića u Srbiji ponovo živi bar približno onako kao osamdesetih godina, a da se nakon obavljenih reformi, vrati život iz zlatnih sedamdesetih. Ali, od toga nije bilo ništa. Tačno je da je plata povećana, ali je 240 dolara mnogo manje nego 460 dolara kolika je bila prosečna plata u decembru 1990. Devizni kurs se stabilizovao, ali su cene skočile 156 odsto. Veliki problem je što je i nezaposlenost ostala velika: dva miliona nezaposlenih, plus milion ljudi koji traže posao. Slika je zapravo još tamnija: prema zvaničnim podacima, čak 200.000 radnika radilo je bez ikakve plate, a 40.000 zaposlenih je tehnološki višak. U tekstilnoj industriji oko 140.000 radnika primalo je u prošloj godini mesečno manje od 50 evra. Veliki broj statističkih pokazatelja koje nudi istraživanje Slobodana Antonića može se najkraće svesti na sumoran podatak da je celokupan društveni proizvod u 2003. godini bio samo 52 odsto od onog koji je Srbija imala 1990. godine. U međuvremenu dolazi i do pada proizvodnje od tri odsto.

IMATI I NEMATI: Jaz između onih koji imaju i onih koji nemaju postaje sve dublji: na samom vrhu društvene lestvice su Miloševićevi ratni profiteri – oko 300 najbogatijih građana; članovi nekadašnje nomenklature i pripadnici njenih mreža (porodičnih i prijateljskih) tokom prve polovine devedesetih uspeli su da se domognu dve trećine elitnih preduzetničkih položaja, što je znatno više nego u bilo kojoj drugoj postsocijalističkoj zemlji, pokazuje analiza promena društvene strukture u Srbiji Mladena Lazića i Slobodana Cvejića. Ovaj vrh društvene lestvice ne samo da je zadržao enormno bogatsvo koje je stekao u vremenu ratova, sankcija i međunarodne izolacije već je nastavio i da uvećava svoj kapital. Na drugom kraju pola ogromna većina stanovništva ubrzano osiromašuje, pokazuje ova značajna sociološka studija. Mnogi su s ogorčenjem pratili kako najbogatiji, novokomponovani tajkuni koji su stekli ogromno bogatstvo za vreme „deset krvavih godina“ i posle svrgavanja Miloševićevog režima kupuju preduzeća koja se privatizuju: „Javnost je imala utisak da su ta preduzeća kupovana najčešće ispod cene i gotovo bez dodatnih ulaganja u razvoj. Izneverile su se nade da će nagrnuti strani ulagači koji će svojim kapitalom i znanjem pokrenuti privredu. Za većinu radnika koji kao višak nisu otpušteni, malo toga se promenilo, osim što su dobili gazdu. Radili su kao i pre, za nešto veću platu, ali su radili više i sa daleko manje upravljačkih prava nego ikada ranije“, konstatuje Slobodan Antonić i naglašava da su plate nastavnika, lekara, pravnika ostale znatno ispod statusnih potreba srednjeg staleža.

RAZORENO DRUŠTVO: Za Srbiju na početku trećeg milenijuma karakteristični su izrazito ambivalentni procesi vrednosnih orijentacija: opadanje tradicionalizma i autoritarnosti, uz održavanje nacionalističkih i konfuznih liberalnih vrednosnih orijentacija kod znatnog dela populacije, pre svega – ali ne isključivo! – u nižim društvenim klasama, naglašavaju u svom radu Lazić i Cvejić. I unutar viših klasa nalaze se grupacije koje nisu prihvatile liberalne obrasce, a koje uz to zadržavaju nacionalističke vrednosti i antievropski diskurs. To dovodi do podeljenosti i unutar onog dela političke elite koji je u principu opredeljen za promene. Kada je reč o shvatanju potreba neophodnih promena i reformi, istraživanje je potvrdilo pojavu jaza između elitnih delova društva (preduzetnici, direktori, menadžeri na raznim nivoima) i ostatka društva, srednjih i nižih slojeva. Neposredna posledica „razaranja društva“ u Srbiji tokom devedesetih jeste trajna teškoća da se u zemlji formira „snažan i stabilan transformacijski blok koji bi mogao da osigura čvrste temelje za uspostavljanje demokratskog i tržišnog tipa društva“, zaključuju u svom radu Mladen Lazić i Slobodan Cvejić. I Silvano Bolčić ukazuje na izraženu društvenu fragmentaciju koja onemogućava stvaranje čvršćeg, trajnijeg jezgra za promene; on analizira „razorenu elitu“ i njenu odgovornost za to što ne dolazi do bržih pozitivnih promena u društvu, a Marija Babović smatra da je elita apsolutno odgovorna što se neki procesi čak vraćaju unazad. Ovaj transformacijski zastoj može se objasniti i socijalističkim nasleđem u svim glavnim institucionalnim sektorima društva. U sadašnjim okolnostima ovo nasleđe podržava privid društvene jednakosti, modernizma i progresivnosti, a u suštini blokira radikalnije promene, demokratizaciju društvenih odnosa i jačanje tržišta. Istraživači analiziraju i grupu „samoupravnih nostalgičara“ koja ubuhvata pre svega radnice svih kvalifikacija, domaćice, niže kvalifikovane radnike starije od 45 godina i penzionere. Pripadnici ovog gubitničkog bloka u procesu tranzicije se, prema rečima Vere Vratuše-Žunjić, protive privatizaciji društvenih i državnih preduzeća, a naročito javnih službi i sistema snabdevanja strujom. Ovi stavovi naglo dobijaju na popularnosti posle 2001. godine.

KAKO PREŽIVETI HAOS: Odsustvo ozbiljne društvene strategije reformi svodi se na izolovane napore pojedinaca, grupa, slojeva, instituacionalnih segmenata kako da prežive postojeći haos. Istraživanje Instituta za sociološka istraživanja otkriva ambivalentnost stanovništva: smanjuju se pokretljivost i zaposlenost, a preovlađuju negativni trendovi – nezaposlenost, odlazak u penziju i povratak poljoprivredi. S druge strane, u Srbiji na početku novog milenijuma ljudi svih zanimanja generalno izražavaju veću spremnost da rade više (63 odsto ispitanika), intenzivnije, duže od radnog vremena, a 60 odsto ih je spremno da radi ispod svojih kvalifikacija, ako to znači više para. Ljudi su spremniji i da zbog posla menjaju mesto boravka. Ovi podaci razbijaju neke predrasude i ukazuju da je ovo potencijal koji bi mogao da bude značajan adut i akcelerator za uspešnije privređivanje. Politika i političari su izgleda veća prepreka tranziciji nego „ljudski faktor“, smatra profesor Bolčić. Istina, dodaje on, većina anketiranih bi i da zadrži „stari režim“: „sigurno, stalno zaposlenje“, što dosta uverljivo govori o održavanju „socijalističkog nasleđa“. Da bi preživela ovaj haos, domaćinstva se dovijaju na sve moguće načine ili, kako se to stručno kaže, primenjuju diversifikovanu strategiju: za stručnjake i prelazni sloj „dobitnička“ strategija je kombinacija formalne zaposlenosti i dodatnog rada, dok je za fizičke radnike to kombinacija formalne zaposlenosti i poljoprivrednog rada, kaže dr Marija Babović.

PORODIČNE PRIČE: Na početku trećeg milenijuma u Srbiji je i porodica doživela dramatične promene: opada popularnost braka, mladi parovi se sve teže odlučuju da dobiju dete, a nacija je sve starija (videti „Nacija za gerijatriju“, „Vreme“ br. 736). Istraživanje dr Smiljke Tomanović ukazuje da materijalna deprivacija značajno obeležava roditeljstvo u Srbiji. Današnji roditelji se oslanjaju na – svoje roditelje: 42 odsto porodica sa decom stanuje u domaćinstvu svojih roditelja! Rezultati istraživanja su ukazali na jednu fundamentalnu i neočekivanu činjenicu, ukazuje profesorka Anđelka Milić – da dve trećine porodica, odnosno domaćinstava u Srbiji, svakodnevno učestvuje u zbrinjavanju starih ljudi. To je najčešće isključivo žensko zaduženje. U Srbiji porodica danas doživljava transformaciju – stagnaciju: umesto modernijih modela porodičnog života (nuklearne porodice) došlo je do velikog povratka na tradicionalne i patrijarhalne modele ponašanja i vrednosti (staračka domaćinstva i višeporodične zajednice), nema modernih trendova, fleksibilnosti, traganja za „čistim“ odnosima i individulanom intimom. Očigledno, u poslednjoj deceniji poraženi smo i na ovom frontu. Na pitanje: „Koliko vam je važna porodica?“, 96 odsto ispitanika je odgovailo pozitivno, a čak 83 odsto da im je porodica veoma važna. Samo 0,9 odsto ispitanika odgovorilo je da im je porodica malo ili nimalo važna. Profesorka Milić zaključuje kako je očigledno da porodica predstavlja apsolutno nezamenljivu, jedinu i glavnu potporu pojedincu u srpskom društvu u ovim burnim vremenima, da je ona najveći „socijalni kapital“. Profesorka postavlja važnu dijagnozu, ali i važno pitanje: „Loši porodični odnosi iscrpljuju individualnu energiju i povećavaju društvenu anomiju i apatiju, što sa druge strane, smanjuje interes i odgovornost za društvene reforme. Tako na kraju dospevamo do kruga uzajamnih optužbi: građani optužuju vlast da je nedorasla i egoistična, a vlast optužuje građane da su neodgovorni i apatični. I jedni i drugi su delimično u pravu! Ali gde je izlaz?“

BOLJA PROŠLOST: Istraživanja javnog mnjenja Srbobrana Brankovića (Galup internešenel) iz maja 2004. slikaju sumorno i nezadovoljno lice Srbije: čak 74 odsto građana Srbije nezadovoljno je svojim socijalnim položajem, 51 odsto svoju materijalnu situaciju opisuje kao „lošu“ i „neizdrživu“, a 57 odsto ocenjuje da „stvari u Srbiji idu u pogrešnom smeru“. Nezadovoljni su svi – i radnici, i niži srednji sloj, i viši srednji sloj. Gotovo svi istraživači koji su radili na ovom velikom socijalnom mozaiku zaključuju da je društveno raspoloženje na pragu trećeg milenijuma bilo sasvim drugačije nego u ostalim postsocijalističkim zemljama (Češkoj, Poljskoj, Mađarskoj…). Tamo je sećanje na komunističku prošlost bilo sećanje na godine oskudice, izolovanost od Evrope i strepnju i zavisnost od „velikog brata“ iz Moskve. Naprotiv, te godine u Srbiji su bile sećanje na „našu bolju prošlost“: godine blagostanja, cenjeni crveni pasoš, putovanja, nacionalnu suverenost… U drugim postkomunističkim zemljama budućnost je jasna – priključenje Evropskoj uniji. Za Srbiju je čak i sada, na kraju 2004. i početku 2005, budućnost neizvesna i mračna. Slobodan Antonić kaže da ne treba da čudi što je za mnoge u Srbiji ovakva budućnost neprivlačna: „Sudeći po poslednjim izbornim ishodima, 40 odsto ljudi misli da je ulaznica za Evropu preskupa, da Srbija treba da vrati tu ulaznicu, da se okrene sebi: da, pošto će Srbija svakako da ostane siromašno društvo, onda je bolje da ostane društvo jednakih, tako se siromaštvo lakše podnosi, da je bolje imati manju državu, a svoju, nego veće državne okvire, ali sa tuđom i nenaklonjenom administracijom.“ Ovakvo mišljenje je za sada još u manjini, ali ovaj analitičar ukazuje da u budućnosti ono može i da prevagne. Antonić ne krije pesimizam: po njemu, i ovaj četvrti istorijski modernizacijski pokušaj Srbije nema osobito svetlu budućnost: „Slaba srpska privreda ne može da izdrži nasleđena očekivanja stanovništva, da sa afričkim radnim navikama i kakvoćom proizvoda, zarađuje i živi evropski. S druge strane, slaba srpska privreda ne može da izdrži ni stalna nastojanja međunarodne birokratije da se svaki neuspeh u rešavanju oblasnih pitanja na Balkanu završava kažnjavanjem Srbije. Stisnuto između takvog čekića i nakovnja, ovdašnje društvo neće moći izbeći povećanje unutrašnjih napetosti. A povećanje društvenih napetosti lako može da se završi nasiljem – socijalnim, etničkim ili političkim.“

GO WEST YOUNG MAN: Omladina je platila najveću cenu u vremenu katastrofalne društvene krize, ratova i neizvesne budućnosti. Poglavlje o mladima suštinski se svodi na jasnu strategiju – emigracija. I dugoročne radne i životne ambicije mladih – i iz grada, i sa sela – vezane su za odlazak u inostranstvo. Možda lapidarne ispovesti sagovornika „Vremena“ sa početka ovog teksta najbolje ilustruju individualnu teskobu, osujećenost, frustracije, neiskazano nezadovoljstvo, loše porodične odnose, svakodnevne konflikte među polovima i generacijama o kojima govori profesorka Milić. Mladi su najveći gubitnici katastrofalnih društvenih događanja u poslednjih deceniju i po. Da li je čudno što više od polovine mladih, a to znači i gradske i seoske omladine, obuhvaćenih ovim istraživanjem, razmišlja o odlasku u inostranstvo na duže vreme (u praksi to najčešće znači zauvek)? Njihove životne i radne aspiracije su da odu iz Srbije i pobegnu od njene nevesele stvarnosti. Po mišljenju sociologa Dušana Mojića, ovaj podatak više nego bilo koji drugi pokazuje da je srpsko društvo još u fazi stagnacije, da se ne naziru promene koje bi mladima pružile nadu da će ovde uskoro moći da od svog rada žive „kao sav normalan svet“. „Imajući u vidu da ta najnovija emigracija predstavalja najvitalniji i najobrazovaniji deo naše celokupne populacije, krajnje je vreme da se formulišu strategije za poboljšavanje položaja mladih, njihovih budućih radnih i, uopšte, životnih šansi“, smatra Mojić. Rukovodilac projekta Anđelka Milić naglašava „da se u celini može reći da su svakodnevica i pojedinci u njoj, bez obzira na to kako su se odnosili prema nametnutim ‘izborima’, u protekloj deceniji postali žrtve strategije vođene pobedničkom megalomanijom koja je forsirana sa republičkih vrhova bivšeg socijalističkog sistema. I oni koji su naknadno pristali i oni koji su bili apatični, a i oni koji su se odupirali faktički su gubitnici – izgubili su deceniju svog života, potrošili ogromne energije samo da bi opstali, a mnogi, nažalost, nisu ni to uspeli!“ U ovom najnovijem, trećem po redu istraživačkom projektu Instituta za sociološka instraživanja o „najgorim godinama našega života“, naučnicima se učinilo da se prilike radikalno menjaju, utoliko što su „žrtve konačno pokušale da uzmu stvar u svoje ruke, da se preobraze u aktere, pa čak i kreatore novih društvenih perspektiva“, kako to kaže profesorka Anđelka Milić. Njen kolega Slobodan Antonić je manji optimista: po njemu je repertoar tranzicijskih promena do sada bio parcijalan, fragmentaran, razdrobljen, bez jasne strategije reformskih poteza, pa u najširoj javnosti preovladava osećaj nesigurnosti, ambivalentnosti, apatije i indiferentnosti. Antonić smatra da su takva raspoloženja pretnja za uspešnost modernizacijskih procesa, pa da i ovaj četvrti pokušaj modernizacije u Srbiji nema osobito svetlu budućnost.