„Ljubezen je lahko tudi bolezen“
(Od stalnog dopisnika „Vremena„)
Slovenački parlament je 23. juna uprkos opstrukciji poslanika opozicije prihvatio Zakon o registraciji istopolnih zajednica.
Zakon, prvi takav usvojen na tlu jedne od država nastalih raspadom SFRJ, stupiće na snagu tek kroz godinu dana, a kao razlog za njegov nastanak ovog puta nisu navedeni „pritisci iz Brisela“, već brojni problemi, a naročito nasilje s kojim se svakodnevno suočavaju oni koji žive u istopolnim zajednicama. Dosadašnje zakonodavstvo partnerima istog pola nije omogućavalo nasleđivanje imovine, u bolnicama im nije bila dozvoljena poseta niti briga za obolelog životnog druga, niti bilo koje „bračno pravo“… Novi zakon propisuje pravne posledice nakon „registracije“. Partneri će, između ostalog, imati pravo da potražuju novac za izdržavanje (alimentaciju), imaće pravo na nasledstvo, informisanje o zdravstvenom stanju i toku lečenja bolesnog supružnika te pravo na uređenje imovinsko-pravnih pitanja za partnera.
Opozicioni Liberalni demokrati bivšega premijera Antona Ropa i socijaldemokrati (reformisani komunisti) Boruta Pahora, uzalud su pokušavali da tokom parlamentarnog pretresa brojnim amandmanima poprave predloženi tekst zakona. Pozicija je amandmane odbila „uvredljivo glatko“, pa opoziciji nije ostalo drugo nego da zaključi kako je slovenački parlament prihvatio „invalidan, neupotrebljiv akt“ koji i dalje toleriše diskriminaciju istopolno usmerenih građana. Najuvredljivijim smatraju već naziv „registracija“ kao i postupak koji može da se sprovede isključivo u prisustvu upravnog lica zaposlenog u državnoj ustanovi i – bez drugih osoba. Opozicija je, na primer, u (odbijenim) amandmanima predlagala mogućnost prisustva dva lica kao svedoka. Nacionalistima Zmaga Jelinčiča i vladajućoj garnituri taj predlog je opasno ličio na izjednačavanje „pederske i lezbejske zajednice s brakom partnera različitog pola“, s čime nikako ne mogu da se pomire, makar se „Evropa zgražala“. Stoga je poslanik opozicionog LDS-a Majda Širca u raspravi zaključila da je Zakon vlade Janeza Janše smišljen tako da se „registracija“ obavi sa što manje svedoka i papira, daleko od očiju javnosti.
Tokom rasprave o Zakonu palo je mnogo neodmerenih i teških reči, pre svega od strane poslanika vladajuće koalicije. Poslanik Jelinčičeve desnice izjavio je da Zakon smatra nepotrebnim, jer „ljubezen je lahko tudi bolezen“ (ljubav mož’ biti i bolest), pa „ako lečimo alkoholizam i kleptomaniju, onda u posebnim ustanovama“ treba lečiti i tu vrstu prestupa, koji je, inače, „sramota za Sloveniju“. Njegov kolega iz poslaničkih klupa, pripadnik vladajuće koalicije (po profesiji matičar), izjavio je za govornicom da on „svakako nikada neće registrovati takvu vezu jer će tad garantovano biti ‘odsutan’“, a čulo se i mnjenje povodom drugog stava člana 3. Zakona (koji omogućava registraciju istopolne partnerske zajednice ukoliko je jedan partner državljanin Slovenije): „Ne bojim se ja da ćemo uvoziti pedere i lezbejke iz Švedske i Norveške, nego da ćemo ih uvesti iz komšiluka, iz država gde taj status nemaju uređen“… Neki su otvoreno priznali da im se dopada već sama ideja „da će ti ljudi konačno biti popisani, zavedeni u registru“, i slično.
Najradikalniji je bio predstavnik vladajućeg SDS-a Pavle Rupar, koji je u jeku debate izjavio da bi za dve poslanice iz opozicije, tj. onima koji o istopolnim vezama „misle drugačije“ pa stoga izjavljuju tako ružne stvari o predstavnicima vlasti, „odredio obavezan pregled polnih organa“, sve kako bi se ustanovilo kog su zapravo pola. Poslanici opozicije uzvratili su opaskom da je slovenački parlament „postao štala“ i protestno napustili sednicu. Grupa akademika je u ponedeljak 4. jula predstavila javni protest pod naslovom „Govor mržnje širi se iz – Parlamenta“, koji je potpisalo već oko četiri stotine intelektualaca.
Nestanak tolerancije jedan je od ozbiljnih problema s kojim se suočava Slovenija u poslednjih šest meseci, od promene političke opcije na vlasti, i na to upozorava i slovenački ombudsman Matjaž Hanžek. Ugrožene su sve tradicionalno marginalizovane grupe – mediji su ravnodušno prenosili primer getoizacije romske dece u osnovnoj školi u Bršlinu, zaustavljen je projekat izgradnje džamije, o izbrisanim stanovnicima Slovenije se bezmalo više i ne govori. Zato grupa izbrisanih sada na međunarodnom graničnom prelazu Šentilj štrajkuje glađu jer traži pravdu za albanskog Roma kom preti proterivanje na Kosovo.
Slovenački ombudsman je tim povodom rezignirano opisao reakciju evropskih boraca za ljudska prava: „Kada sam kolegama, drugim ombudsmanima, pročitao izjavu Saše Pečea (potpredsednik slovenačkog parlamenta – prim. aut.) da ‘s crncima i gejevima ne bi išao na kafu’, uhvatili su se za glavu.“ Rast netolerancije i netrpeljivosti u slovenačkom društvu utoliko je složeniji ako se posmatra u svetlu činjenice da se događa dok Slovenija predsedava OEBS-u, te su mediji iz sedišta slovenačkog Ministarstva spoljnih poslova svakodnevno bombardovani izjavama „predsedavajućeg OEBS-om“, slovenačkog ministra spoljnog Dimitrija Rupela, koji povodom raznih događaja u pojasu Balkana i azijskih država stalno poziva na visoke principe te organizacije kao i brigu „za ugrožena ljudska prava“.
Svetlana Vasović–Mekina
