Tajvan, Zapad sa kapljicom Kine

Tajvanski post-rok, koji neodoljivo seća na britanski, čuje se u hiper modernoj kafeteriji u Tajpeju, glavnom gradu Tajvana. Uređena je u spejsi futurističkom fazonu, a opet odaje dojam minimalizma. Svaki delić je na svom mestu. Iako u njoj ima ljudi, graja uopšte ne odzvanja – ljudima se usne pomeraju, ali se ničiji razgovor ne razaznaje.

Konobar je pedantan i sprema svaku pojedinačnu kafu 20 minuta. Uzima mericu za svaki sastojak, a proverava i temperaturu vode. Kad konačno donese kafu, vidi se da mu je jako važno da sve bude savršeno i oduševljen je što nam se sviđa. Ipak, na dalja naša pitanja odgovara prilično šturo. Kaže nam da se bend koji se čuje zove “Super water”, ali na konstataciju da je jedna pesma slična Radioheadu, samo klimne glavom i vrati se za šank. Na novo pitanje – da li je bend sa Tajvana, opet samo klimne potvrdno i okrene se.

Nije on bio nekulturan, na protiv, bio je jako uljudan i pristojan, odgovorio je na svako pitanje. Samo se nije raspričao.

“Tajvan je po tome veoma specifičan”, objašnjava mi kasnije Lim, Tajvanđanin koga sam upoznala preko prijatelja. “Kada vidimo stranca sa Zapada, gledamo ga sa nekim divljenjem i poštovanjem čak. Želimo da usvojimo sve što stiže sa Zapada pa smo izuzetno civilizovani kada pričamo sa strancima. Ali ih uvek držimo na distanci.” Dodaje i da Tajvanđani, koliko god su prijatni prema kolegama sa posla u internacionalnim firmama, neki u svom krugu prijatelja imaju isključivo lokalce.

ČUDAN TVIST

I onima koji načelno misle da znaju poziciju Tajvana, među kojima je bila i autorka ovog testa, dobro bi došlo dodatno pojašnjenje. Bilo mi je neverovatno da me ljudi u Srbiji pitaju “kad ono beše putuješ za Tajland” mešajući šapićevski ove dve zemlje, ali se ispostavilo da i sama dosta toga nisam znala.

Tajvanđani su etnički Kinezi, koji su na ostrvo preko puta kontinentalne Kine došli pre oko 300 godina i tako se razdvojili. Od 1895. do kraja Drugog svetskog rata bili su pod upravom Japana, a onda ih je preuzela Kina. Kad je 1949. godine kineska dinastija zbačena u kontinentalnoj Kini, i oni su pobegli na Tajvan i tamo napravili sopstvenu drugu državu koju Kina nikada nije priznala, a ni njeni prijatelji, pa i Srbija. I često zveckaju oružjem i prete napadom.

Zato se stariji ljudi osećaju Kinezima, ali kažu da su geografski sa Tajvana. Mlađi pak znaju da su Kinezi, ali nekako to ne vole da kažu i skreću razgovor na druge teme.

U slično me je uverio i Milan, koji je na Tajvan došao iz Srbije pre 20 godina.

“Ovde postoji to divljenje ka Zapadu i ka strancima. Da li možda zato što je Tajvan ostrvo i zato što su izrazito homogeno društvo, svaki stranac odskače. Nekada se ta distanca ogleda u tome što te previše vole, nekada što pređu na engleski kad se pojavim iako tečno govorim kineski. Kako god okreneš, ne smatraju te za svog. Neke porodice ne prihvataju ni zeta ni snaju stranca, dok su drugi ipak opušteniji.”

Tajvan je čudan tvist Zapada sa samo jednom kapljicom Kine, koju ni onaj hiper-obazrivi barista u kafeteriji ne bi mogao da izbegne. Ali ta kapljica potpuno menja ukus ove zemlje. Za Tajvan nije lako dobiti vizu, ne puštaju svakoga kod sebe, a Srbe posebno gledaju pod lupom – jer ih nismo ni priznali.

foto: marija l. janković

TVOJA PENZIJA SU TVOJA DECA

“Posebna je čast za svakog Tajvanđanina da za Novu godinu da novac majci, ocu ili baki i deki”, objašnjava Milan. “Oni koji rade daju starijima i mlađima, ali ne i onima koji su na njihovom nivou. Ako vaš sestrić još studira, daćete mu novac, ali ako se zaposlio – za njega nema koverte. Vole da kažu – tvoja penzija su tvoja deca.”

Tradicija im je izuzetno važna. Po svemu drugom, Tajvan je ultra liberalan. I to se zaista svuda i vidi. Pored našeg iznajmljenog stana je gej klub, na potpuno eksplicitnom mestu i bez ikakve potrebe za obezbeđenjem. Posle čujem da je Tajvan prva zemlja Azije koja je legalizovala istopolne brakove.

Za njih je demokratija svetinja, prava pojedinaca nikad nisu sporna, a izbori su toliko transparentni da svako u bilo kom trenutku može da postavi pitanje u vezi sa bilo kojim delom procesa i dobiće odgovor od države.

Svakodnevica je prisutna na klik i svaki taksista zna da koristi svaku aplikaciju. Hrana se poručuje neretko preko robota, a neorganizovanih gužvi u kafićima ili bilo gde drugde zaista nema – upišeš se na aplikaciji, dobiješ vreme kada stižeš na red i dođeš kad treba. Kao neki spoj Japana i Amerike, glavni grad Tajpej malo podseća na Njujork okrenut naopačke i na drugom kraju sveta. Samo bez đubreta i buke. Mnogo vole i električne automobile.

Na osnovu svega što sam po svetu videla, Tajvanu bi najbliži bio Hong Kong, još jedan kineski “izrod” i grad koji pokazuje kako bi Kinezi živeli da su prigrlili drugačiji politički put: da su mnogoljudnost, hiperproizvodnju i visoki nivo tehnološkog razvoja spojili sa liberalizmom. Zaista neprocenjivo iskustvo, pogotovo za ljubitelje spoljnopolitičkih smicalica.

Ovde je izuzetno dobar provod, pogotovo vikendom, pa su barovi krcati. Lepo se i obilato i jede mada su porcije male pa se često naručuje više njih. Tajvanđani vole da jedu zajedno, da naruče hranu za sve pa da dele. Ljubitelji su povrća, ali, za razliku od Japanaca ili Kineza, vole da ga zamaste i ne štede na ulju. Pa ipak, po zapadnim standardima, oni su sitni ljudi. Milan je Srbin prosečne težine i visine, ali na Tajvanu kupuje u radnjama za punije. Često mu njihov XXL bude mali.

Vole i da popiju, ali ih alkohol puno košta. Obično pivo je desetak evra, a kraft i do 16-17. Često te u baru sa čuđenjem pitaju da ponoviš da li zaista želiš veliko pivo, a to je ono od pola litra.

STRAH OD KINE I MIŠLJENJE O TRAMPU

Nekoliko dana uoči mog leta za Tajvan, Donald Tramp je došao na užasnu ideju da napadne Venecuelu, a svet je, naravno, odmah počeo da se pita hoće li i Kina krenuti na Tajvan. Strepela sam jer niko ne voli da ide na mesta gde miriše rat u vazduhu. Pogotovo što je Tramp u jednom intervjuu posle napada na Venecuelu pokazao frapantnu opuštenost i rekao da “Si Đinping”, odnosno predsednik Kine treba da odluči šta će uraditi sa Tajvanom.

U jednom porodičnom restoranu, neposredno nakon ovih dešavanja, nekoliko generacija Tajvanđana večera. Smeju se i opušteno pričaju, naravno, tiše nego što mi to ikada radimo. Teme su mahom lagane, prevodi mi Milan.

“Njima je strah od Kine konstanta. Zato oni, kada se nađu, nikada ne pričaju o politici i o odnosu sa Kinom, o Trampu ili pretnjama izvana. Imam osećaj da se Kine više plašimo mi stranci, jer nam je čudno da ogromna zemlja u susedstvu Tajvana stalno preti i ima oružane vežbe. Njima je to nekako rutina”, dodaje on.

Pre godinu dana su usvojili Priručnik za ponašanje u slučaju rata, koji podrazumeva i vežbe ako dođe do požara ili drugih nepogoda. Svesni su oni opasnosti – ali ne vole mnogo da govore o tome.

U isto vreme kad je Tramp rekao da ga baš ne interesuje toliko šta će se dogoditi sa Tajvanom, ova zemlja je bila pod svetskom lupom i zbog neizvesnosti jednog života.

Glavni grad Tajpej ima donedavno najviši neboder, Tajpej 101, nazvan po gradu i po broju spratova. Baš njega je izabrao američki alpinista Aleks Honold za svoj poduhvat slobodnog penjanja, bez užeta ili bilo kakve zaštite, osim kesice magnezijuma. Sve je prenosio Netfliks (vidi “Vreme” broj 1831), a emisija je i u Srbiji bila broj jedan po gledanosti.

Stiv Lin, Tajvanđanin, kaže mi da je posebno ponosan što je njegova zemlja dobila priliku da je svet vidi iz neke druge perspektive, a ne samo povodom sukoba. Misli da je to divna promocija, dok Milan kaže da je na sam dan penjanja u podnožju zgrade “bila ludnica, ljudi koji su želeli da prate penjanje i da budu ispod zgrade morali su da dobiju posebnu dozvolu da prisustvuju. Mene su zvali ljudi iz celog sveta, Tajvan je bio centar popularne kulture”, kaže on.

U Tajpeju sam bila desetak dana pred ovaj poduhvat, a pela sam se i na neboder, i tada još nije bio najavljivan – deluje da baš nisu nacija koja mnogo voli da se hvali.

Više sam očekivala od šetnje njihovim najvećim bulevarom koji vodi do ove zgrade, a pošto nisam ljubitelj visokih zgrada od stakla, nisam mnogo očekivala ni od Tajpej 101. Ali, ovo nije običan oblakoder. Napravljen je u postmodernom, futurističkom stilu koji se spaja sa tradicionalnim kineskim, imitirajući bambusovu stabljiku. U odnosu na Burdž Kalifu ili brojne nebodere koje sam videla u Njujorku, izgleda umetnički.

Dodatnih 20 evra da se popnem na poslednji sprat, priznajem, ipak nisam dala jer mi je budžet bio bekpekerski, kao i ceo put. Ali sam shvatila zašto Tajvanđani vole da se o ovoj zgradi govori – zato što je najbolji pokazatelj tog uvrnutog, čudnog miksa zahvaljući kome je Tajvan postao demokratska Kina. Jer, malo ko u Srbiji zna da je stari naziv za Tajvan upravo – Republika Kina.