Švedski sto

(Od specijalnog izvestača „Vremena„)

U ponedeljak ujutru na stokholmskom aerodromu sreo sam starog prijatelja Arturasa Karnišovasa, bivšeg reprezentativca Litvanije i igrača više vodećih evropskih timova. Neispavan, ali neizmerno srećan putovao je za Amsterdam i Njujork, gde živi od završetka karijere pre dve godine:

„Eh, da mi je da sam danas u Kaunasu… Kažu da je noćas bila ludnica, cela zemlja je bila na ulicama. Bar tebi ne treba da pričam, ti znaš kako je to izgledalo u Beogradu kad ste vi osvajali titule, naročitu onu protiv nas 1995. u Atini“, pričao je zadovoljni Arturas.

Kaže mi da je gradonačelnik Vilnusa doneo dekret da se za jednu noć, za tu nezaboravnu noć 15. septembra, glavna ulica u gradu, Kneza Gedminasa, prekrsti u Ulicu evropskih košarkaških šampiona! U Stokholmu je bilo oko 5000 navijača Litvanije a šampione je u Kaunasu dočekalo 50.000 ljudi, što je za zemlju od samo tri miliona stanovnika, impresivna brojka.

„Ne možeš da zamisliš šta nam se ovde događa i kako se osećamo, idemo sa prijema na prijem, svi su još opijeni titulom, imam utisak da niko ne radi i da se ne priča ni o čemu drugom osim o košarci“, rekao mi je u utorak telefonom iz Kaunasa Šarunas Jašikevičius, najbolji igrač prvenstva, neprikosoveni lider svoje reprezentacije. Krunisao je svoju veliku sezonu kompletiranjem Gran slema: sa Barselonom je osvojio Evroligu, špansku ACB ligu i Kup kralja a sada je dodao i trijumf sa Litvanijom. U međuvremenu, potpisao je ugovor za Makabi iz Tel Aviva, ali to je već druga tema.

U kakvom je stanju zemlja, neka posvedoči i podatak da je lokalna štampa propisno iskritikovala predsednika Rolandasa Paksasa što je u „istorijskim trenucima po zemlju“ našao da bude u zvaničnoj poseti Gruziji i Jermeniji. Nasuprot njemu, bivši predsednik Valdas Adamkus, živi svedok prve litvanske evro-titule iz 1939, bio je na finalu u Stokholmu i pod stare dane stekao nove poene popularnosti.

SLIČNOSTI I RAZLIKE: Početak teksta posvećen Litvaniji mali je omaž zasluženom šampionu Evrope. Litvanci su igrali košarku za dušu, kao naši igrači raznih generacija u najboljim danima: ofanzivnu, atraktivnu, raznovrsnu, taktički gotovo savršenu. Sarunas Jašikevičius bio je ideolog, strelac (14,0), asistent (8 po meču, drugi Paul Burke, Švedska, imao je 4,3 a treći Marko Jarić 4,0), čak i skakač (3,0), ali je Litvanija trijumfovala zato što je imala tim i što je igrala timski. Njen uspeh, na izvestan način, baca i malo drugačiju svetlost na naše ispadanje od njih u četvrtfinalu jer nije isto ispasti od (budućeg) šampiona ili nekog „levaka“, ali o našima nešto kasnije. Litvanci su imali sve ono što je godinama krasilo naš tim: sjajne individualce ukomponovane u odličnu celinu, talentovane šutere spolja koji su do očaja dovodili sve rivale jer naprosto ne znaš koga da čuvaš, imali su i jednog sjajnog centra, Eureliusa Zukauskasa, a na klupi je bio jedan očito talentovan trener, Antanas Sireika, koji nije „izludeo“ samo naše igrače i selektora Vujoševića već i sve ostale, uključujući i Špance u finalu. Kombinacije posle kojih jedan igrač ostaje sam pod košem danas se na velikim takmičenjima viđaju jednom ili nijednom tokom jedne utakmice, a kod Litvanaca je ta ubitačna „repeticija“ išla non-stop.

Sarunas Jašikevičius je pogodio u centar rekavši da će biti najsrećniji ako posle ovog trijumfa neko dete u Litvaniji odluči da igra košarku. Nama sve to zvuči poznato, i kod nas se ovaj sport dizao posle velikih uspeha, posle titula i majstorija asova. Ako je do ličnog suda i ako smo već morali da prepustimo titulu šampiona Evrope, onda je na neki način utešno što je otišla u jednu geografski i brojčano malu, ali košarkaški veliku zemlju. U nekadašnjem SSSR-u prvi veliki litvanski igrači bili su Modest Paulauskas i Jovajša, kasnije su došli Sabonis, Marčulionis, Homičius, Kurtinaitis, Karnišovas a sada je na krovu Evrope sjajna generacija Jašikevičiusa, Stombergasa, Songaile (otišao iz CSKA u Sakramento Kings), Maciauskas (letos potpisao za Tau Keramiku Duška Ivanovića). Zukauskas, Šiskauskas, Lavrinovič, Slanina…

Litvancima je učešće u reprezentaciji otkazao samo Zidrunas Ilgauskas (Klivlend, 14,3 poena u pet NBA sezona), nama poveći broj igrača, od pripravnika za NBA tipa Miličić, Pavlović i Čabarkapa, preko Radmanovića do umornih i povređenih Bodiroge, Tomaševića, Rebrače, Krstića, Tarlaća, Milojevića….Tu svaka sličnost sa Litvancima prestaje.

ŠTA SA VUJOŠEVIĆEM: Nije problem u tome što smo u Stokholmu završili na šestom mestu, već što je propuštena prilika da se podmladi tim i da to šesto ili bilo koje drugo mesto bude investicija u budućnost. Kao ono 9. iz Helsinkija 1967, kada je Ranko Žeravica u Ćosiću, Simonoviću, Kapičiću, Šolmanu, Žorgi i Brajkoviću video buduće asove i pogodio. Svi su, osim Brajkovića, 1970. u Ljubljani postali prvaci sveta sa 21 ili 22 godine! U našem sastavu za Švedsku, sticajem okolnosti, jedini planski vođeni igrač je 18-ogodišnji centar Kosta Perović. Selektor Dušan Vujošević poveo je u Švedsku petoricu igrača na koje a priori nije računao: Vukčevića, Avdalovića, Bogavca, Aškrabića i Perovića, Ostojić je ulazio kao sedmi i sasvim opravdao očekivanja, a prva šestorica (Jarić, Vujanić, Stojaković, Gurović, Drobnjak, Koturović) složili su se u tim samo jednom – protiv Turaka u Borasu, za ulazak u četvrtfinale. Na svim ostalim utakmicama neko je bio ispod mogućnosti i potreba a kada su još stigle povrede, prvo Stojakovića (nije igrao protiv Litvanije u četvrtfinalu) pa potom i Jarića (izostao sa poslednja dva meča), ničemu boljem i nismo mogli da se nadamo. Bez obzira na to što cinici kažu da je „statistika tačan zbir pogrešnih činjenica“, naša iz Švedske dovoljno govori: „plavi“ su bili deseti po procentu šuta za dva poena i slobodna bacanja, deveti po efikasnosti (76,7 poena), sedmi u skokovima, 12. u asistencijama, 14. po ukradenim loptama, tek drugi po ličnim greškama…

Posle svega, ostaje pitanje šta će biti sa selektorom Dušanom Vujoševićem. Svima je jasno, ili bi trebalo da bude, da on u konkretnom slučaju nije mnogo kriv, sa serijom otkaza i malera teško da bi bilo ko bolje prošao od njega. Veći je problem što Vujošević mnogima od starta nije ulivao poverenje, čak ni sa mnogo jačim timom od ovoga koji je imao. Oko njegovog izbora nije bilo jedinstva u košarkaškoj organizaciji, pale su i ostavke (Dragoslav Ražnatović, predsednik Stručnog saveta, Željko Obradović, član), Vujošević je gurnut u vatru kao druga opcija, posle farse sa Maljkovićem. KS Srbije i Crne Gore je celu stvar oko izbora selektora izveo prilično nespretno, mada je bio pod velikim pritiskom medija koji su svaki dan pitali i prozivali na temu budućeg selektora. Za posledicu imamo selektora u koga mnogi nisu verovali od početka i koga su, da stvar bude gora, poterali maleri. Da li ga sada treba razapeti na krst i proglasiti jedinim krivcem? Ili mu treba pomoći da za Atinu okupi najbolji tim i vrati ga na stare pozicije? Možda je najrealnije reći da Vujoševića nije trebalo ni postavljati, ali sada, u najmanju ruku, ne bilo fer tražiti njegovu smenu.