Sve se može reći, ali pošto?

Bez problema se može popeti na Spomenik banu Jelačiću u centru Zagreba i viknuti: “Ovo je Srbija!”. Problem je samo posle sići.

...

Tako, kao u tom vicu, stoje stvari sa slobodom govora u današnje vreme, primećuje nemački filozof Rihard David Preht – nije zgodno reći sve. Ima prokazanih stavova koji proizvode izopštenike. U novoj knjizi Angststillstand, što se slobodno može prevesti kao Strahoćutnja, Prehtova tema je zašto se ljudi ustežu da iskažu mišljenje čak i u liberalnim demokratijama, dakle, tamo gde se zbog “delikta mišljenja” ne ide u tamnicu niti se strelja.

Preht je u zanimljivoj poziciji – njegove knjige se prodaju kao alva, čest je gost televizija, ima veoma slušani podkast… a opet, vazda se tretira kao smetalo, remetilac navodnih konsenzusa bilo o pravilima tokom pandemije ili po pitanju naoružavanja Ukrajine. I nije usamljen – prema jednoj skorašnjoj anketi, čak 57 odsto Nemaca misli da je bolje paziti šta govoriš kod nekih političkih tema.

Srbija, naravno, nije Nemačka. Kada već i status na Fejsbuku može voditi gubitku posla u provinciji, kad se sa posla izbacuju nastavnici i profesori, kada naprednjački sistem izvesno kažnjava “delikt mišljenja”, onda je to par koraka dalje od “autocenzure” i bliže klasičnoj cenzuri kakva vlada u diktaturama.

No iako Preht piše o drugom ambijentu i obraća se drukčijoj publici, mnogo se u Strahoćutnji može naći univerzalnog. Recimo o “identitetu” i uvređenosti u modernom vremenu, gde svako život kurira na društvenim mrežama. Preosetljivosti su brojne, a ljudi stopljeni sa svojim stavovima i “identitetima” u jedno. Dirni im u to, i zamerićeš im se zanavek.

Preht broji sebe u levičare i taman posla da kuka zato što ljudi traže svoju autentičnost i prava. Zapravo obratno: “Gorka poenta je da ideal samoodređujuće slobode kroz autentičnost vodi u društvo koje tera na konformizam kako se ne bi zašlo u brojne individualne prostore drugih i kako se oni ne bi povredili. Time se pak prostor slobode mišljenja ne povećava nego sužava jer se smanjuje koridor onoga što se sme reći, a da ne izazove negodovanje ili uzbuđivanje”.

MORALNE UZVIŠICE

Ali, samo malo – zar nije na delu višak, a ne manjak mišljenja? Evo se u Srbiji privodi kraju sezona praznovanja i slava gde se teča i ujka uvek posvađaju o politici. Do pre par godina samo su tu binu imali, a sad imaju Fejsbuk barem, možda i Tviter, TikTok ili blog. Samo jednog četvrtka prepodne mogu ispaliti dvadeset mišljenja na dvadeset tema, sasvim neobavezno.

O množenju medija da i ne govorimo. Sutra ujutru će na dvadeset srpskih televizija sedeti dvadeset ljudi da “prelistaju” štampu. Voditeljke sa svežom frizurom i voditelji sa bradom od tri dana zamoliće ih da “samo malo prokomentarišu” ovo ili ono, a najbolje i ovo i ono. Teror smatranja je opšti.

Ali prema Prehtu, to paradoksalno zna da uguši mišljenje. Na mrežama anonimnost doprinosi oštrini kakve nema u komunikaciji licem u lice, kakva se smatra incidentom čak i u kafani kada su svi podnapiti. A na društvenim mrežama je uobičajena, rutinska.

“U anonimnosti reklamiramo za sebe najviši etički nivo, kako bismo sa te uzvišice nadole gledali na neistomišljenike. Ko ne vidi svet kao mi nije samo drukčiji niti se samo vara, već je moralni otpad. Svako sporno pitanje time postaje pitanje karaktera mog sagovornika. (…) I smisao naših komentara je daleko manje u potrazi za istinom nego što volimo da mislimo. Pravi smisao sastoji se u tome da se na pozornici predstavimo kao moralno čisti i nadmoćni.”

U podužem eseju “Raspravljati”, na koji se Preht par puta poziva, filozofkinja Svenja Flaspeler piše da su rasprave među potpunim strancima počele da liče na svađe među voljenima “jer nam u tiranskoj intimnosti društvenih mreža niko više nije stran u pravom smislu reči”.

SVAKO VOLI DA GA VOLE

Ućutkivanje se, piše Preht, ne vrši lepljenjem flastera na usta nego pritiskom, uvredama, šitstormom. U Srbiji bismo rekli – i botovskim napadima. Mnogo je ko iz naše medijske i intelektualne čaršije digao ruke od javnih nastupa (mada to ne bi javno priznao) da ne bi bio razvlačen na društvenim mrežama ili režimskim medijima.

Ulogu igra niz poželjnih, gotovo obaveznih stavova koji se obično nazivaju mejnstrimom. Preht se jetko priseća kako je to bilo u doba pandemije – ko je protiv zatvaranja u kuće i katanca za škole, taj je maltene bio ubica! Ko nije hteo da se vakciniše, taj jedva i da je bio čovek!

U ranijoj knjizi Sedma sila, koju je pisao sa Haraldom Velcerom, Preht je utanačio pojam “kursor-novinarstva”, onog koje čitaocu sugeriše šta treba da misli. Različiti stavovi u društvenim raspravama su i dalje dopušteni, ali je njihova cena različita. Ko zastupa one preporučljive, tog greje Sunce medijske pažnje. Ko odstupa, taj lako može biti ocrnjen i, konačno, izbegavan i bojkotovan.

I tu je moguće povući paralelu sa Srbijom, ali uz ključni dodatak. U naprednjačkoj Srbiji funkcionišu dve paralelne javnosti – svaka ima svoj set stavova, svoj spisak gostiju i svoje mehure. To deluje moćno čak i na nezavisne umove, rekla je ranije za njuzleter “Vremena” socijalna psihološkinja Ivana Jakšić (tekst na našem portalu “Oh ne, citiraće me Informer”).

“Potreba za pripadanjem i validacijom je neodvojivi deo ljudske prirode, pa tako i ostvareni, nezavisni analitičari od neupitnog integriteta zasigurno osećaju izvesnu dozu nelagode kada iznose usamljena mišljenja koja se u krugovima koji ih inače prate i podržavaju mogu tumačiti kao disruptivna. Svako voli da pripada”, dodala je ona.

Preht u Strahoćutnji produbljuje tezu navodeći da je “mašinerija uzbuđivanja” (šitstorma) postala “univerzalno oružje”. “Kad u jednom trenutku postane društveno prihvaćeno ili čak preporučljivo da svako ko je jednom upotrebio pogrešnu reč ili ton mora da se povuče ili kleči na kukuruzu, tada više nema brane sistematskom izopštavanju ljudi.”

Pride, internet pamti. Društvene mreže kasape izjave sa televizije, izvlače iz napisanog konteksta. Time se, piše Preht, zaziva nadrealno čistunstvo. Ko jednom zglajzne, teško da mu išta pomaže.

“Tako se priziva zamisao društvene harmonije koja se u stvarnosti ispostavlja kao strahoćutnja. Samo nemoj previše skretati sa mejnstrima, samo nemoj dovoditi u pitanje stav većine – sve to može i za nekoliko godina biti prokazano kao jeres i upotrebljeno protiv tebe.”

KAKO DA ODRASTEMO

Ovaj filozof nije jedini koji jačanje nove desnice diljem Evrope dovodi u vezu upravo sa sve tvrđim granicama mejnstrima. Alternativa za Nemačku, recimo, imidž gradi baš na tome da oni smeju da kažu ono što establišment ne sme, namerno provocirajući i udarajući na niže strasti. I na ulozi žrtve – eto, vidite kako nas ućutkuju!

Prema Prehtu, svako takvo sužavanje debate otkriva tutorski stav prema publici. Čitaocu i gledaocu se izgleda više ne veruje da je u stanju da se svestrano informiše, da čuje i ovaj i onaj stav, da istrpi nijanse ili čak gluposti, pa i nešto što ga nervira. “Primalac poruke tako postaje univerzalni traumatizovani pacijent čije se dobrostanje mora štititi po svaku cenu jer će inače, navodno, pretrpeti strašnu štetu.”

To čitava društva uvodi u neoteniju, sindrom večnog neodrastanja. Zato je na korici Prehtove knjige aksolotl, vrsta daždevnjaka koji ostaje larva i ne prolazi metamorfozu tipičnu za vodozemce – iako mu to ne donosi nikakve evolutivne prednosti. Naprotiv, ta vrsta, iz slatkih jezera Meksika, nalazi se pred izumiranjem.

A biti odrastao kod ljudske vrste znači prihvatiti činjenicu da svet i drugi ljudi nisu tu da se sa tobom slažu i da budu tvoja eho-komora. Kad društva infantilno i olako ograničavaju šta se sme reći, sebe ujedno koče.

“Zar rasprava, protivrečnosti i otpornost ne spadaju u uspelu socijalizaciju, i to ne samo ličnu već onu koja omogućava postanje i rast celog društva?”, pita se Preht. “Pravi moralni napredak nije moguć bez prave konfrontacije i bez kulture debate koja ide u polje rizika i time daleko nadilazi terapeutska svojstva.”

U sličnom tonu, filozofkinja Flaspeler piše da rasprave – možda oštre i bez ikakve šanse za konsenzus – moraju biti moguće jer se samo tako mogu sprečiti neprijateljstva.

“Ljudi se mogu sporiti u modusu neprijateljstva. Ili to činiti kao protivnici. Neprijateljima i protivnicima je zajedničko to što žele da pobede i ne popuste. Može pobediti samo jedan. Ali dok neprijatelj mora biti uništen, protivnika samo treba pobediti. To je suštinska razlika”, piše ona.

Društvene promene, zaključuje Preht, neće uspevati “sve dok smo ledeni kapitalisti svog samoostvarenja i istovremeno krhki cvetići koji zahtevaju uvažavanje i obzir od drugih, a to isto drugima nisu spremni da pruže”.