Šta su udisali stari Rimljani

Dok se suočavamo sa savremenim izazovima zagađenja životne sredine, istorija nas podseća da ove opasnosti nisu novijeg datuma. Olovo je ispuštano u atmosferu u vreme starog Rima tokom rudarenja i topljenja srebra, a bilo je masovno korišćeno u svim aspektima života. Široka primena uključivala je šminku, zaslađivače, dečje igračke, posuđe, pa i vodovodne cevi. Problem je bio toliko rasprostranjen da se smatra jednim od najranijih primera negativnog uticaja na životnu sredinu i zdravlje ljudi, posebno dece.

U vodovodima, olovo se uveliko koristilo za oblaganje ili zaptivanje zemljanih cevi, akvadukta i rezervoara jer je bilo savitljivo i lako se razbijalo u tanke listove. Kontejneri, poput onih u Pompeji iz kojih se služila hrana ili piće, kao i pribori za jelo sadržali su olovo. Bronzani i bakarni lonci često su bili obloženi olovom ili legurom olova i srebra, kako bi se sprečilo da neprijatan ukus bakra pokvari hranu. Budući da šećer nije bio poznat, a med je bio skup, Rimljani su obično koristili koncentrat grožđa kao zaslađivač koji je pripremljen kuvanjem u bakarnim loncima, obloženim olovom. Olovo je davalo slatkast ukus i dobijeni proizvod dalje se koristio kao zaslađivač u hrani i vinu. Preparati od olova (cerusit, olovo-karbonat) korišćeni su kao puder za lice, masti, lekovi za oči i bela boja. Postoje i zapisi da su olovni preparati služili kao kontraceptivna sredstva. Čak su i dečje igračke od olova pronalažene širom Rimskog carstva.

Oko 80.000 radnika godišnje bilo je izloženo velikoj kontaminaciji olovnog praha i isparenjima, a još 60.000 u proizvodnim jedinicama, u livnicama. Naučnici su to potvrdili proučavanjem leda iz glečera, sedimenata iz jezera i tresetnih jezgara. Ovi uzorci su poput vremenske kapsule jer zadržavaju čestice iz atmosfere koje su se taložile vekovima usled rudarskih i industrijskih aktivnosti. Isto tako analize ljudskih skeletnih ostataka ključne su u razumevanju izloženosti olovu, budući da se ono taloži u kostima i ostaje duže vreme predstavljajući trajni zapis izloženosti ovom toksičnom metalu.

Naučnici su istražili koncentracije metala u tragovima u nekim od najdubljih slojeva leda na Monblanu koji pokazuju da su tokom rimskog doba bila dva skoka u atmosferskom zagađenju olovom nad Evropom. Prvi je bio u 3. veku pre nove ere, a drugi u 2. veku nove ere. Što znači da su rimske rudarske aktivnosti zagađivale atmosferu skoro 500 godina, od 350. godine pre nove ere do 175. godine. Godišnje je Rimsko carstvo proizvodilo tri do četiri kilotona atmosferskog olova u vazduh.

Od Antoninove kuge koja je od 165. do 180. godine ozbiljno pogodila Rimsko carstvo, zagađenje olovom opada. Takođe, Rimljani prestaju da koriste olovne cevi oko 250. godine, a do pada proizvodnje olova dolazi u 5. veku, što je verovatno u vezi sa ratovanjima sa varvarima a ubrzo i sa padom Rimskog carstva.

Uz pomoć hemijskih analiza moguće je dokazati prisustvo olova na skeletnim ostacima. Zabeleženi nivoi olova na ljudskim skeletnim ostacima često su bili povišeni u odnosu na one koje danas smatramo bezbednim. Pre nekoliko godina, istraživači Odeljenja za arheologiju sa Univerziteta u Daramu prvi put su analizirali ljudske skeletne ostatke iz Španije, Francuske, Rumunije i Libana iz perioda od 1. do 4. veka za utvrđivanje koncentracije olova kod odraslih i dece. Otkrili su da mlađa deca imaju znatno veći nivo olova u zubnoj gleđi od odraslih. Takođe, kod one dece gde su bile prisutne veće koncentracije olova, primećene su i lezije koje su u vezi sa metaboličkim bolestima (anemija, rahitis, skorbut). Tim istraživanjima su pokazali da je trovanje olovom bio faktor koji je doprineo visokoj stopi smrtnosti novorođenčadi i bolestima u detinjstvu tokom rimskog perioda. Naučnici procenjuju da je do 50 odsto dece umrlo pre desete godine starosti, pri čemu više od 30 odsto njih nije navršilo godinu dana. Budući da su deca stalno bila izložena olovu preko vode, hrane, igračaka i na druge različite načine, ne treba da čudi povećana smrtnost najmlađe populacije u vreme Rimljana.

Postoje dokazi da su Rimljani bili svesni opasnosti po zdravlje od olova. O tome nas obaveštava Vitruvije u 1. veku pre nove ere u knjizi De Architectura, koji je primetio da je voda koja se sprovodi putem zemljanih cevi korisnija od one koja protiče kroz olovne cevi, a koje su štetne za ljudski sistem i ne mogu biti zdrave za telo. Otkrio je da su rudari u rudnicima olova bili bledi, jer isparenja pri livenju olova uništavaju “snagu krvi” i nije pogrešio. Potom on dalje zaključuje da “voda stoga ni u kom slučaju ne bi trebalo da se vodi u olovnim cevima ako želimo da bude zdrava”. Takođe, Plinije Stariji, koji je poginuo tokom erupcije vulkana Vezuva 79. godine naše ere, govorio je o “štetnoj i smrtonosnoj pari” (sumpor-dioksid) iz olovne peći. Dokumentovao je u knjizi Naturalis historia kako obrada srebra utiče na zdravlje, primetivši da se olovo pojavljuje tokom topljenja srebra.

Kao što su Rimljani zanemarivali opasnosti olova zarad praktičnosti i profita, i danas se, nažalost, često ignorišu posledice zagađenja u korist kratkoročnih ekonomskih interesa. Zdravlje naroda i živog sveta stavlja se u drugi plan, čime se ponavljaju greške iz prošlosti, umesto da nam one služe kao pouka kako da budemo odgovorniji prema očuvanju prirode i zaštiti ljudskog zdravlja.