Slikao je život oko sebe

Pre 75 godina osnovana je Akademija primenjenih umetnosti, današnji Fakultet, a Branko Šotra je postao njen prvi rektor. Zbog toga što je u to vreme morao svima da objašnjava kakva je razlika između likovne umetnosti, koja se već izučavala na Likovnoj akademiji, i primenjene ne bi li opravdao potrebu za novom Akademijom, kaže se da je Branko Šotra osnovao Fakultet primenjenih umetnosti.

U to vreme, Branko Šotra je već bio poznati i priznati slikar i grafičar.

Crtao je otkako zna za sebe. Darovitost je nasledio od oca, trgovca Danila koji je u zaseoku Kozice u Hercegovini važio za čoveka koji lepo piše, crta i rezbari. U humorističkom listu “Vrač pogađač” imao je stalnu rubriku pod pseudonimom “Mahmut Tica iz Kozica”, a škrinje koje je pravio od drveta ukrašavao je rezbarijama. Tu se rodio i Branko, 1906. godine, prvo od petoro dece Danila i Božane.

Kad mu je otac pao pod stečaj, Branko je morao da prekine školovanje, baš pred poslednji razred gimnazije. Bogati stričevi iz Čapljine ponudili su da mu plaćaju školovanje pod uslovom da ga nastavi u trgovačkoj akademiji u Trstu, ali Branko nije hteo da ide čak u Italiju. Zatražio je samo jednokratnu pomoć za studije slikarstva u Beogradu. Zbog nesumnjive darovitosti, odmah je primljen u Kraljevsku umetničku školu. U Beogradu se izdržavao sam – predavao je crtanje u Zavodu za vaspitanje devojaka i bio je razvodnik u pozorištu. Njegov prvi sačuvani rad je iz 21. juna 1925. godine – rezbarena kutija za nakit Mileni Ubavić, čijom se sestrom Stanom šest godina kasnije oženio.

U svet izložbi ušao je tridesetih godina prošlog veka. Strogi poznavalac umetnosti Pjer Križanić zapisao je: “Branko Šotra spada među najslikarskije umetnike na ovoj izložbi. Njegov pejzaž Hercegovačko selo, pa Hercegovački zaselak i Krš dočarani su rečitom kolorističkom senzibilnošću. Njegov sveži topli pejzaž Zembiljeva ulica, gde do osobitog izraza dolazi čist slikarski talenat ovog mladog umetnika, spada među najbolje radove na izložbi”.

Mnogo pohvala dobijao je i za drvorezačke radove, a najviše za Ćivot Sv. Tekle koji je po narudžbini radio za Crkvu Svetog Arhanđela Mihaila u Sarajevu.

Iz takvog života i misli Branko Šotra otišao je u rat. Zainteresovao ga je radnički pokret još tokom školovanja, pa je kasnije postao i član Komunističke partije Jugoslavije. Nekako odmah nakon toga poveren mu je veoma ozbiljan zadatak – na njegovu adresu stizala je poverljiva pošta iz Centralnog komiteta KPJ iz Beča! Dva puta bio je u zatvoru zbog, kako se to kaže, komunističke delatnosti. Zbog toga je, takođe, po odluci policije često menjao mesta službovanja. U Ohridu je, na primer, proveo dve godine kao stručni učitelj za duborez u tamošnjoj Državnoj muškoj zanatskoj školi. Da je uprava škole bila zadovoljna njegovim radom, svedoči njihova ocena da Šotra “pokazuje mnogo volje i predanosti u poslu”, kao i da je dao nekoliko “modela za praktične predmete duboreza koji će se izrađivati u radionicama škole Bratstvo i privatnim radionicama i prodavati turistima. Takođe je dao i nekoliko modela za ćilimarstvo s persijskom tehnikom tkanja a našim narodnim šarama”.

Branku, međutim, tamo nije bilo zanimljivo. Sestri Mileni ovako je u pismu opisao svoje ohridske dane: “Prljava, zadimljena, tjeskobna čekaonica neke sporedne željezničke stanice. Sjedim strpljivo, beskrajno dugo, čekajući polazak voza, osjećajući kako odrvenjujem polako – to ti je vjerna slika mog života”. Ili: “Danas, dok me progone slike iz ranog djetinjstva, kiša sipi kao i onda. Sve je manje-više kao i onda, izuzev moje nutrine, koja je siva i pusta. Kao hladni kišni zastor napolju. Ne čekam ništa više za sebe, ne radim apsolutno ništa. Osjećam se kao riba na pijesku.”

Raspoloženje mu se popravilo kad je obnovljena Komunistička partija u Makedoniji i kad su ga drugovi partijci izabrali u Gradski komitet Ohrida.

...

Odatle ga šalju u Vršac, za nastavnika crtanja u Muškoj zanatskoj školi. Tamo je skoro po ceo dan slikao: portrete, pejzaže, što više toga, kako bi mogao da ih pokaže u Beogradu. Hteo je da njegova prva samostalna izložba bude baš u prestonici. Međutim, izbio je Drugi svetski rat i mobilisan je u Debar, u Makedoniju. Završene radove ostavio je kod prijatelja, prote Emila Božina, u čijoj kući je proveo lepe sate. Ali, kako je prota kasnije pričao, “neke od ratnih godina” došli su Brankovi rođaci i “odvezli sve pejzaže i portrete u pravcu Pančeva”. Neke su odmah prodali, a većinu su sačuvali za sebe tako da se danas zna gde su.

Nakon kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, Šotra se iz Debra vratio u Hercegovinu, a odatle, pešice, preko Sarajeva i Beograda, stigao u Ušće kod Kraljeva. Tu je, u novoosnovanom Kopaoničkom odredu, počeo da radi na podizanju ustanka. Tokom rata, izuzimajući freske u Dupcu, gotovo da nije uradio nijednu sliku ni grafiku. Kasnije, ovako je objasnio zašto: “Moja situacija, kao slikara, razlikuje se od mojih kolega koji su takođe učestvovali u ratu. Svi su se oni manje-više bavili slikanjem, crtali plakate, dakle, radili na umetničko-propagandnom sektoru. Ja sam od početka bio u prilici da radim kao vojnik. Rijetko, silom prilika, radio sam poneki plakat. Bio sam uposlen političkim radom i stalnim okršajima tako da sam u krajnjim predasima mogao ponešto da skiciram”.

...

Ratno proleće 1942. godine proveo je u Dubcu, u zapadnoj Srbiji. Bio je komesar partizanskog Sitničkog bataljona u Hercegovini. U Dubcu je već bila njegova sestra s porodicom. Tamo ga je dočekao Spasoje Tadić i poveo na brdo Orlujak do svoje kuće u kojoj je bila Brankova sestra. Primili su ga kao najrođenijeg, osećao se sigurno i bezbedno. Celo selo se znalo i trudilo se da gostima bude što je moguće prijatnije.

Branko Šotra im je uzvratio onim što je najbolje znao – slikao je. Umesto platna, koga tamo, razumljivo, nije bilo, poslužili su zidovi Tadićeve kuće, a boje je napravio od jaja, mleka, čađi, biljaka… Slikao je život oko sebe, ljude s kojima je živeo, hteo je da zabeleži šta oni rade, šta vole, kako im je. U prostoriji desno od vrata naslikao je njihovu Večeru, u sobi Berbu jabuka, Seosko prelo, Dojilju i još dve kompozicije koje je nazvao Kosač otkiva kosu i Tesar teše dužicu, a u poslednjoj prostoriji slike voća i kompozicije Berba grožđa i Kuća Tadića.

...

Tema njegovih posleratnih grafika je partizanski život: Bombaš, Strelci, Kolona, Juriš… Na njima je vidna potreba da što vernije zabeleži ono što je doživeo, da ostavi hroniku nezaboravnih podviga i svog partizanskog života. Te grafike s temama iz rata su ga proslavile. Kritičari su pisali da je Šotra mogao da prikaže grafičkim tehnikama sve što vidi i da se u toj vrsti umetnosti osećao kao kod kuće. Isticali su i njegovu crtačku sigurnost: njegovo brdo, greben, šuma, ogoljeno stablo, životinjska lobanja ili figura imaju fizionomiju pa se čoveku čini da bi ih odmah prepoznao kad bi ih sreo.

Osim Akademije, današnjeg Fakulteta primenjenih umetnosti, Branko Šotra je osnovao i Dom JNA, obnovio Vojni muzej, bio je prvi sekretar Saveza likovnih umetnika Jugoslavije i još svašta. Umro je iznenada, u Stokholmu, 21. maja 1960. godine. Kuća Spasoja Tadića u selu Donji Dubac proglašena je spomenikom kulture i sada je galerija njegovih fresaka, jedan od turističkih toponima dragačevskog kraja.

Početkom oktobra, u beogradskoj Galeriji 73 imao je prvu zajedničku izložbu sa svojom sestrom, takođe slikarkom, Milenom Šotrom Gaćinović.