Slanina u korenu naroda

Vele da se ne zna koliko ima raznih kobasicijada, tek svako selo, mahom u Vojvodini, našlo je svoju kobasicu, e da bi se malo izvašerilo, jašta nego na ćirilici, i istaklo svoju marku i svoj koren, jašta nego ćirilični. Tako bilo, takav utisak, i sa ovogodišnjom i čuvenom i punoletnom 18. slaninijadom u Kačarevu: običan vašar kome je povod slanina.

IMA I SLANINE: Ali ajmo kako zanat kaže, prođeš Pančevo, put za Opovo, Onu Kovačicu, desno skretanje, i, eto Kačareva. Kako uđeš vidiš da se nešto dešava, štandovi, tezge, narod. Ajmo ponovo, domaća rakija, domaće vino, oklagije, podmetači, velike tigar igračke, frulice i lulice, obavezni roštilj, obavezna literatura, Veliki narodni lekar, Veliki narodni kuvar, Velika obmana, Sa Evom u raj, i još raznih džidžamidža, i još raznih prcalja. Štand sa srpskom ponudom, junaci Radovan i Ratko u sva izdanja, u svi materijali, Baja Mali Knindža odvalio, Hajduk, hajducima žene ne trebaju/ Kad, kad trebaju oni otimaju/ Heeej… Pa sve tako, jopet i iz početka.

Ajde unutra u izložbenu halu, veliki transparent „Svetska slaninijada“, na terenu štand do štanda, takoreći sajam. Odma’ na ulazu izloženi takmičarski eksponati, ispod, u zlato ofarbanih grana, sa kojih su visili kaiševi slanine, behu brojevima obeleženi režnjevi, može i delje, slanine. Beše obeležena i pobednička delja, I mesto, i još do broja od nekoliko stotina. Dalje, štandovi i tezge sa razne vrste slanine, sa razni, što se kaže, suvomesnati proizvodi. Slanina nije jevtina, vele ko u prodavnici, ali narod navalio na štandove, ‘oće kupi, popunjavaju čekove, vade keš… Šta ima još, nešto ko kafana, i folklor sa nekom bećarskom šeširići scenografijom.

PRODIMIŠ PA NA MRAZ: Napolju, jedan se razmaho sa ogromnim bičem, to samo puca, prljenje svinje na tradicionalan način završeno, ima i prenos, Majstor Dragan upravo komada svinju i kači je na čerek. U toku topljenje slanine u čvarke, kuvanje paprikaša, sve na tradicionalan način, ajde čujemo kako. Narator krupan Lala, Andrija Pavlović, stao pored ranije, pa kaže: Slanina mora da bude čista, da se odvoji od kožure, tako se prave banatski čvarci, koji su krupniji, topi se tri sata, dok čvarak ne bude mek i ne dobije boju, doda se luka, i procedi, da ostane masnoće, onako domaćinski, jede se vruć i ‘ladan. Kuva se i paprikaš, isto tri sata, paprikaš je ređi od gulaša i dodaje se povrće, meso od svinje, vrat i pauflek, da bude sočno, koliko mesa toliko luka, doda se paprika, kleka, da rezi. A slanine ima desetak vrsta, barena, pančeta, sirova, sapunjara, razne vrste, razne tehnologije, svak ima svoju tehnologiju, ali tehnologija ista, držiš slaninu tri nedelje u salamuri, prodimi se, pa na mraz, prodimi se, i na mraz, dobije šmek na dimu, pa na mraz, tako dok se debljina ne prepolovi, dok sa čet’ri ne dođe na dva,dva i po prsta.

A jede se sveža, peče, stavlja u jela, u kupus, nema njoj sezone i obroka, i doručak, i ručak, i večera. Ima slanina sa jajima, to je hemendegs, i šunka sa jajima, to bekendegs, to njihovi iz Amerike doneli, uvek jeli slaninu sa jajima, sad jedu hemendegs, malo se modernizovali. Ljudi se pripremaju za slaninijadu, veli Andrija, nema kuće bez svinje i živine, to mora da postoji, on zakl’o osam svinja, svaka imala preko dvesta kila, svinje krupnije da ima i mesa i slanine, zato su oni malo puniji, nema veze koje si nacije, a u Kačarevu šesnes’ nacija, svi malo puniji. Andrija završi sa topljenjem čvaraka, istresoše ih u tkaninu, objaviše da je degustacija besplatna, kad nasta guranje, opšta jagma, Andrija diže ruke od delenja, preturiše i raniju.

Da nam kaže o manifestaciji, počecima, dometima, uze Milan Ajder, zvani Lane, jedan od organizatora, od samog početka, sve vreme svedok. Manifestacija je nastala na ideji, pošto se uzgoj svinja prenosi s kolena na koleno, od svinje može štošta pa i slanina, koja najduže traje, sve se pojede a ona pretekne. Slanina je, u stvari, nešto što doseže do samih korena našeg naroda, i oni to žele tako da predstave, festival se oslanja na etno sadržaj, i ima uslova da to postane robna marka, što se kaže brend. Takmičenje počelo u kafani, ko ima najbolju, ko ima najdeblju, prvo pobedio Vuko, to se obelodanilo, poradili da se napravi nešto, da se dočekaju gosti, ove godine u ponudi preko sto tona slanine.

Uto morade da se javi u radio Novi Sad, direktno, Da, ja sam Milan Ajder, vreme za čuvenu manifestaciju je idealno, Kačarevo je puno gostiju, kolone vozila se kreću u ovom pravcu, Hoćete mi ponoviti, Sto tona slanine, to neće moći da se ponese, naravno, Slaninijada je u svojoj suštini takmičarska, preko 400 domaćina se takmičilo, iz svih krajeva naše zemlje, i dobrim delom iz inostranstva. Ove godine pobedio čovek od prošle godine, Krste Josimoski, slanina mu bila šest-sedam centimetara, debela ali prošarana, Molim lepo…

VUKO IZ CUCA: Na redu disciplina „Prase je pušteno – uhvati me ako možeš“, mesto, park u kome je bista narodnog heroja Svetozara Kačara. I dok je nekoliko novinara i snimatelja čekalo da se prase pusti, dođe Milan Lane Ajder i obavesti da nema praseta, tako rek’o predsednik, imaju prase, ali predsednik reko da se ne pušta. Po programu i vožnja fijakera, uz pratnju tamburaša, nema ni to, ‘oće konji polome noge. Nema ni takmičenja u natezanju konopca, Tomaševci, krupni i narandžasto uniformisani, čekali, ali Kačerevci nisu izašli na megdan, samo rekli, A ‘de ćemo, vidiš kaki su golemi.

Zato bio Vuko Pešikan, pleme Cuci, osnivač manifestacije, tako se desilo, prvi pobednik. Sad drugi sadržaji, nema Slaninarskog bala, to bilo do zore, nema odmeravanja praseta, vina u balonu, sve to bilo njegova inovacija. Najbolja bila prva slaninijada, nije što je sticajem okolnosti on pobedio, njemu je bila najbolja. Od gostiju, a bilo raznih, bilo poznati, njemu prva Biljana Plavšić, bila mu puno draga Biljana, najbliža srcu i razmišljanju, sad je, vele, u Švedskoj, on tamo nikad neće stići, a ne bi ni iš’o, taj Zapad mu ubi razmišljanje.

Napolju udarila gužva, nigde tamburaši, samo ćirilica, i to preko zvučnika, Čovek ima jednu manu/ voli piće, žene i kafanu… Isto i u izložbenoj hali, to navalilo na tezge i štandove, priselo na tribine, povadilo svakojaki mrs, izvalilo se, udarilo da se ožderava, tek preko zalogaja kaže koju, pokaže prstom ka poznatom iksanu. Udarismo na starijeg suvonjavog meštanina, Marko Veličković, od Kriva Palanka, Makedonija, Ne zna kako to izgleda, sami vidimo kako izgleda, ko ima pare za njega je dobro svuda. Kakva slaninijada, samo opštinari da uzmu pare, svaka tezga 4000 dinara, nikakav popust, slanina 350 dinara. Ne učestvuje, niti treba, kolje za sebe i prodaje na živo, tako i ostali. Taj što je pobedio, ne poznaje, mora da je neka mućka, ovde nema bez mućke, radi poljoprivredu, nema vremena, jebiga, da se zajebava…

Od onog vola pred kafanom ostale samo kosti i metalni ražanj. Unutra, u kafani, živa muzika, živi gosti, neko kolce, u’vatio se narod, trupće, napred, nazad, pa kad stane da se vrće, sastavlja početak s krajem. I u kafani sa zvučnici napolju atmosfera, gosti, uglavnom srednjih, pa i odmaklijih godina, za stolovima, tek podignu ruke, ovlaš se gurnu, ko da se zagrevaju. I ovde živa muzika, neko žensko, ne da peva, vidi se da se trudi, jes’ ćirilica al’ nemoš’ ništa da razumeš.