Kada su se početkom osamdesetih (prošlog veka, naravno) pojavili prvi ozbiljniji muzički sintisajzeri, stručna javnost koja prati muziku se podelila. Jedni su sa divljenjem prema novim spravama i njihovim mogućnostima uzdisali što, recimo, Mocart nije njihov savremenik, pretpostavljajući da bi sa novom tehnikom tek stvarao čuda. Drugi su, opet, bili ubeđeni da nova tehnologija sprečava pojavu nekog novog Mocarta jer mnoštvo mogućnosti odvraća kompozitore od njihove osnovne potrebe, a to je umetničko izražavanje kroz muziku. Slično bi se moglo reći i kada je o pisanju reč. Nikada nije bilo jednostavnije pisati nego na prelomu ova dva veka, zbog toga što se piše kompjuterom, ali se postavlja pitanje uzvraćaju li pisci inženjerima hiperprodukcijom remek-dela.
Poređenje sintisajzera i kompjutera koji služi za sastavljanje teksta nije bez osnove, klavijatura i tastatura prepliću se još od početka dvadesetog veka, kada su pronalazači pokušavali da naprave pisaću mašinu koja pamti, po ugledu na mehanički klavir. Usledile su razne varijante električnih pisaćih mašina sa svim njihovim vrlinama i manama da bi se tek pedesetih godina, na samom početku ere kompjutera, i proizvođači pomagala za pisce okrenuli u tom pravcu. Naravno, na početku je cena kompjutera bila osnovna prepreka za bilo kakvo ozbiljnije razmišljanje o tome da se oni koriste za pisanje, ali su se zato neka od rešenja iz računara koristila za proizvodnju sasvim nove sprave, tekst procesora, koji je bio nešto naprednija varijanta pisaće mašine.
ČUDO NEVIĐENO: Sve do sredine sedamdesetih i pojave prvih mikroračunara tekst procesori nisu ni imali ozbiljniju konkurenciju, a većina ih se dobro držala do početka devedesetih. Sredinom sedamdesetih, kada su lični računari postali pristupačni za širu populaciju, počeli su da nastaju prvi ozbiljniji kompjuterski programi namenjeni isključivo za pisanje. Do tada je u svetu kompjutera pisanje bilo uzgredna pojava, odnosno opcija, koja je postala nešto popularnija širom primenom kompjuterskih štampača. Međutim, sve dok kvalitet štampanja tih štampača nije ozbiljnije napredovao, početkom osamdesetih, šire primene nije bilo. Trag koji su štampači ostavljali na papiru bio je prilično skroman i potpuno neadekvatan za poslovnu primenu, tako da su pisaće mašine i daktilografkinje i dalje carovale.
Početkom osamdesetih tehnika je, dakle, brzo napredovala u kvalitetu uz drastičan pad cena, što je dovelo i do nagle popularnosti programa za pisanje.
Prvi i najpopularniji proizvod u ovoj fazi, znači od kraja sedamdesetih do kraja osamdesetih, bio je WordStar. Sa današnjeg aspekta radilo se o krajnje primitivnom programu, koji nije imao gotovo ništa od mogućnosti koje danas poseduju čak i najprostiji programi za pisanje teksta (poput Notepada iz Windowsa). WordStar u početku nije mogao da pravi margine niti da menja razmak između redova. Ali, mogao je da posluži za unos i pamćenje teksta, omogućavao je kopiranja teksta sa jednog mesta na drugo (copy/paste) i koristio veoma logične komande na tastaturi. Za ono vreme, čudo! Čudo je i za današnje vreme budući da je za rad zahtevao tek 48 kilobajta radne memorije kompjutera, dok je sam program bio nešto malo veći, ali je uspevao da stane na disketu od osam inča (koje su na vrhuncu svojih mogućnosti primale maksimalan 1,2 megabajta pod uslovom da su DSHD, a ova skraćenica je tu čisto da razneži nešto iskusnije kompjuteraše).
WordStar je bio i komercijalni fenomen. Ljudi su, zapravo, kupovali program uz koji se prodavao i računar, a pravi hit bio je Ozborn kompjuter. Ovaj neverovatni proizvod koji je zatvoren ličio na kućnu šivaću mašinu, a otvoren na osciloskop, koštao je samo 1750 dolara, a uz njega ste besplatno dobijali softver inače vredan 1500 dolara (pomenuti WordStar, ali i SuperCalc spredšit program, operativni sistem CP/M, te Majkrosoftov MBASIC programski jezik). Svoj rad oduševljeni pisci imali su da stvaraju gledajući u ekran od pet inča (oko 13cm) i čuvaju na flopi disketi od 5,25 inča. Išlo je ko alva, te 1981. godine kada se pojavio prodato je deset hiljada komada, ali je već dve godine kasnije proizvođač propao ne mogavši da prati konkurenciju (IBM i Compaq) koja je koristila MSDOS operativni sistem.
WordStar je još neko vreme lutao, pokušavao je da se prilagodi različitim verzijama Majkrosoftovog DOS-a i kasnije Windowsa, ali je bilo jasno da su došli jači. Vlasnici prava na ovaj softver menjali su se tokom godina, u jednom trenutku posedovao ih je i Mattel, poznat kao proizvođač barbi lutaka. Danas je WordStar tema za nostalgičare koji se okupljaju na internetu, na mestima poput www.wordstar.org.
MAJKROSOFT I PRESABIRANJE: WordStar, dakle, nije uspeo da se snađe na MSDOS-u, ali je to svakako uspelo Majkrosoftovom Wordu, koji je sredinom osamdesetih postao najpopularniji program za pisanje, ostavljajući iza sebe konkurenciju kao što je WordPerfect i XY Write. Tadašnji Word imao je sve što i WordStar (koji se i sam dotad izbirikao ubacujući u svoje mogućnosti i futnote, makro naredbe, spelček, margine, razmake i manje-više sve što možete da pomislite), uz tu prednost da je odlično radio pod DOS-om. Problem sa Majkrosoftom u to vreme je bilo lutanje. Kao što početkom devedesetih nisu razumeli značaj interneta tako ni sredinom osamdesetih nisu smatrali da su tekst procesori naročito značajna aplikacija velikodušno prepuštajući taj prostor WordPerfectu.
WordPerfect onog vremena je iz današnjeg ugla bio dosta komplikovan program. Pre svega, komande su mu se nalazile na tastaturi, i nije bilo lako popamtiti ih (korisnici su često pored stola držali spisak najvažnijih komandi ili su koristili meni u vrhu ekrana koji je služio kao podsetnik). Takođe, u to doba još uvek nije imao Vizivig opciju (WYSIWYG odnosno what you see is what you get u prevodu „dobićeš ono što vidiš na ekranu“ a misli se na štampanje). Belim slovima se pisalo po plavom ekranu, tekst se naknadno uređivao i postojala je mogućnost da se pogleda kako će sve to da izgleda ako se odštampa. Ali svoju popularnost WordPerfect dugovao je izvrsnoj tehničkoj podršci i politici da u softver ubaci kodne rasporede slova za veliki broj svetskih jezika što je rezultiralo odličnom prodajom širom sveta, naročito u državnim institucijama. Telefonska tehnička podrška zapravo je kompenzovala ono što program nije nudio, a to je jednostavno rukovanje. Korisnicima su 24 sata dnevno bili dostupni operateri spremni da im pomognu u rešavanju problema što je kupcima ulivalo dodatnu sigurnost kada su kupovali WordPerfect. Međutim, pravila se gužva na linijama, pa su inventivni menadžeri čak počeli da angažuju disk-džokeje da zabavljaju one koji su čekali na slobodnog operatera. Sve to je podizalo cenu, a u međuvremenu se i Majkrosoft presabrao.
WordPerfect i njegovi prethodnici mogli su da budu ozbiljna konkurencija u vreme kada je još postojala raznovrsnost operativnih sistema. No, ne samo da se sve više korisnika personalnih računara opredeljivalo za MS-DOS (izuzimaju se oni koji su sve vreme koristili Epl kompjutere), već su iz tog operativnog sistema automatski po uključivanju računara prelazili u Windows, u to vreme tek softver koji je neukima omogućavao da lakše rukuju svojim računarom. Gde je Windows tu je i Word for Windows, sasvim logično, te je od sredine devedesetih do danas to dominantan tekst procesor, a „.doc“ sinonim za tekstualni dokument za većinu ljudi koji nešto pišu. Iz nekog razloga autoru ovog teksta za srce je prirastao Word 6.0, sasvim pristojan program sa dovoljnim komandama za pristojnog čoveka koji se bavi prostim pisanjem, bez ambicija da unutar teksta hiperlinkuje, menja boju fontova ili ulazi u odnose sa onom spajalicom koja treba da predstavlja pomoć. No, taj je softver ostao u dalekoj prošlosti tj. u prvoj polovini devedesetih i mnogi koji danas koriste Windows ne bi umeli ni da ga pronađu na računaru (ako danas iko uopšte redovno koristi 286, 386 ili 486 računar; lično imam jedan takav laptop, ali ga veoma retko uključujem).
HVALA NA SVEMU: U današnje vreme, za razliku od sedamdesetih i osamdesetih, svi tekst procesori bez obzira na proizvođača uglavnom su uniformni, što znači da su im komande i njihovo značenje slični. Ono što ih razlikuje jeste cena, i to može biti veoma dramatično. Recimo, AbiWord (www.abisource.com) jedan je od veoma moćnih programa za pisanje koji se danas nude potpuno besplatno, dok se za Word ili WordPerfect mora izdvojiti najmanje stotinak dolara pod uslovom da ste kvalifikovani za neki od brojnih popusta. Inače, regularna cena je tri puta viša.
Ali, da se vratimo početku. Postoje ozbiljna istraživanja o tome na koji način programi za pisanje utiču na sam stil autora i kompoziciju onoga što piše. Skeptici smatraju da su autori smetnuti izgledom teksta na ekranu, fontovima, mogućnostima uređenja teksta, tako da se više koncentrišu na sadržaj nego na formu, naročito u veoma osetljivim fazama pisanja. Mogućnost brisanja, premeštanja, umetanja, dometanja čini autora manje odgovornim jer ima osećaj da se sve može bezbolno ispraviti ili rekomponovati. Te je na taj način kompjuter, odnosno program za pisanje, odnosno formatiranje koje su odredili inženjeri, postao važan deo spisateljskog posla, gde autor često pravi kompromise u skladu sa mogućnostima softvera koji koristi, smatraju skeptici.
Kako god, i ovaj i milioni drugih tekstova koji se svakodnevno objavljuju u novinama ili na internetu duguju zahvalnost tekst procesorima pa je njihovo pominjanje izvan stručne priče o softveru i hardveru mali pokušaj da se ta zahvalnost izrazi.
