Razbijanje do pegle

„Brate, svi duvaju, svi smo na nečemu. Matorci uglavnom cirkaju, svi su polupijani, babe i dede rade se bensedinima, a nama je vutra najbolja. Barem nije hemija, već priroda. Mada ima i matoraca koji su prešli na vutru. Evo vidiš ove taksiste, oni su najbolje mušterije jednog mog ortaka. Ma svi duvaju, brate. Jel’ ti duvaš?“, objašnjava situaciju sa konzumiranjem marihuane u Beogradu izvesni Kiza, dok sa svojom devojkom i dva ortaka lenjo puši džoint na klupici u parku ispred hotela Palas.

Iako Srbija nije neka liberalna i naročito tolerantna zajednica po većini pitanja, pušenje marihuane, tj. „duvanje, džidžanje, prženje“ ili kako već hoćete, na javnim mestima u Beogradu se uveliko liberalizovalo. Tako u večernjoj šetnji svog psa možete videti senke lokalnih klinaca i žar koji ide u krug, od jednog do drugog. Sve je više kafića i klubova koji tolerišu rolanje džointa u svom prostoru, pod uslovom da ga ipak popušite negde napolju. Neki su otišli i korak dalje, tako da se bez problema uz piće može popušiti i džoks, naravno srolan iz vlastitih zaliha, skoro kao i u nekom amsterdamskom kofi šopu. Konobar iz jednog beogradskog kafića kaže da nije retkost videti i starije ljude od oko 45 godina kako uzmu po dim, pa cimnu previše, a zatim pošto nemaju kondicije završe sa glavom u wc šolji.

Kao problem oko istraživanja broja stanovništva koji konzumiraju marihuanu stručnjaci ističu da nemaju pravu sliku, jer se „duvači“ retko obraćaju lekarskim ustanovama, a gotovo je nemoguće prepoznati uživaoca indijske konoplje.

„Koleginica i ja smo 1998. g. uradile jedno pilot istraživanje gde smo učenicima sedmih i osmih razreda u Beogradu postavile samo jedno pitanje: ‘Šta znaš o marihuani?’ Za mene je bilo iznenađujuće saznanje da su učenici imali solidan fond relevantnih informacija o toj biljci. Već učenici šestog razreda izjavljuju da znaju osobe koje koriste marihuanu i da im je nuđeno da probaju. U stanju besperspektivnosti, krize u društvu i porodici i nedovoljnog ulaganja u preventivne programe, jedan broj mladih ljudi je zavistan od marihuane“, kaže Spomenka Žirić-Janković, rukovodilac odeljenja za primarnu prevenciju i edukaciju u Zavodu za bolesti zavisnosti. Isti zavod je 1997. godine radio istraživanje na temu koliko je mladih srednjoškolskog uzrasta probalo marihuanu. Na uzorku od 2000 učenika 30 odsto njih je dalo pozitivan odgovor.

MILION KONZUMENATA: Neverovatnu procenu da oko milion ljudi u Srbiji konzumira marihuanu izneo je Ivan Radojičić, izlečeni narkoman, HIV pozitivna osoba i osnivač GOD-a (Generacijski odgovor drogama), organizacije koja se bavi edukacijom, prevencijom i lečenjem narkomana. Do tog broja je došao na osnovu kontakta sa ljudima širom Srbije gde su, kako ističe, do sada održali preko stotinu tribina. Kao primer navodi i to da je na jednom od njihovih kurseva za edukaciju od 45 polaznika iz 12 različitih gradova 38 probalo marihuanu, dvoje nije probalo marihuanu, ali je probalo teže droge, dok samo njih pet nije probalo niti jednu drogu.

„Problem sa drogom u ovoj zemlji ima svako ko ima dete, komšiju, prijatelje. Rešenje problema u vezi sa marihuanom treba da iznađu naši stručnjaci, koji napokon treba da usaglase mišljenje. Zatim, trebalo bi da vide kakva je praksa i kako se takvi problemi rešavaju na Zapadu. Kod nas se lake droge tretiraju na isti način kao i teške droge, što je nedopustivo. Ne može država nuditi samo zabrane, ona mora ponuditi i alternativu drogama, razne kulturne, sportske i druge sadržaje. Do sada je bila praksa da postoje zakonske zabrane, a najviši vrhovi vlasti su dilovali drogu“, dodaje Radojičić u razgovoru za „Vreme“.

Prva akcija novih vlasti po pitanju suzbijanja lakih i teških droga u Beogradu je Program prevencije zloupotrebe psihoaktivnih supstanci u lokalnoj zajednici, koji je usvojila Skupština grada februara ove godine. Procena vlasti je da u Srbiji ima 50.000 do 100.000 zavisnika od psihoaktivnih supstanci, te da je zloupotreba droga, alkohola i pušenja poprimila epidemijske razmere. Realizator Programa je Zavod za bolesti zavisnosti u Saradnji sa Sekretarijatom za zdravstvo. O Programu Milan Dimitrijević iz gradskog Sekretarijata za zdravstvo kaže:

„Na projektu će raditi 2000 ljudi sa šesnaest beogradskih opština i svaka će imati svoj centar koji će se dalje razvijati. Programom će biti obuhvaćeni i zdravstveni i prosvetni radnici, određene strukture Ministarstva unutrašnjih poslova, psiholozi, defektolozi, roditelji, đaci, studenti. Doći ćemo do nekih valjanih podataka o tome koliko ljudi konzumira marihuanu. Problem narkomanije je problem naše policije i našeg sudstva koje je neažurno. Postoji priča da marihuanu treba legalizovati, ali mislim da ta priča ne valja. Ta priča kako je marihuana legalizovana u zapadnoj Evropi je dezinformacija koja stiže do naše sredine. Droga je droga.“

O istom programu stižu i negativne reakcije. Neki smatraju da je 1.600.000 dinara, koliko je odobreno za Program, samo uzaludno trošenje sredstava poreskih obveznika.

„Taj novac koji je grad dobio za borbu protiv narkomanije je smešan. Dali su to Zavodu u Drajzerovoj koji bolje da se nikada nije ni bavio tim pitanjem. Za 20 godina rada oni i dalje imaju samo 20 kreveta“, kaže Ivan Radojičić.

KO KUPUJE RIZLU: U mini istraživanju koje je sprovelo „Vreme“ po kioscima u centru grada, na pitanje: „Kako ide prodaja rizle (papira za uvijanje duvana) i ko je najčešće kupuje?“, dobili smo identičan odgovor: „Prodaja svih vrsta rizli ide odlično, a pored onih starijih koji kupuju duvan za zavijanje, najveći broj je mladih.“ Reklo bi se da duvače preterano ne zanimaju programi, zakoni i teorijske rasprave, sve dok ima trave i zabave.

„Prži“ se obično pred večernji izlazak u grad, na žurku, ili se bleji u kraju. Stručnjaci često spominju razni pribor za konzumiranje marihuane, ali u praksi to gotovo i ne postoji. Dovoljan je materijal, rizla i spretni prsti. Poznato je da je trava sugestivna stvar, pa se vodi računa ko kome i kako odgovara u stanju naduvanosti. Lepe dogodovštine pod dejstvom marihuane prepričavaju se na identičan način kao i alkoholna pijanstva; šta je ko „istripovao“, ko je sa splava pao u Dunav, kako se neko toliko razbio da je „bacao peglu“. U opticaju su trenutno dve vrste marihuane, „domaćica“ i „albanka“, s tim što je ova poslednja najčešća. I dileri i policajci se slažu u tome da je kvalitetna. Na sitno se kupuje obično na „ket“, kesicu u kojoj je šest do osam grama marihuane, ponekad čak i više, zavisno od toga da li vas snabdevač simpatiše ili ne. Još ako ste mu „proširili krug“ i našli dodatne mušterije, red je da se časti.

„Ovi što duvaju ponekad preprodaju čisto da bi imali za sebe i ne mogu oni tu nešto ekstra da zarade. Obično uzmu pola kilograma, 100 grama zadrže za sebe i ekipu, a ostalo izvaljaju. Oni što valjaju za širi krug ljudi obično brzo i završe. Neki od klinaca kojima prodaju padnu i onda ih druknu. U principu, pubovi znaju za sve njih i čim se ubaci neko novi otkriju ga brzo. Prodaja ide dosta brzo, valjaju to po kraju i obično imaju dva mobilna na dve centrale. Veći dileri su uglavnom ta neka albanska šema preko Crnogoraca i neka njihova mafija. Čuo sam za priče da su keva i ćerka zajedno valjale vutru. Dešava se i to, ali ne znam da li će uhvatiti te najkrupnije likove jer oni obično imaju leđa, kintu, advokate“, kaže za „Vreme“ Marko, čovek koji se nekada i sam bavio ovim poslom.

Najpoznatije tržište marihuane u gradu je narkić-parkić, preciznije Studentski park. Jedno vreme je to bio i prolaz kod kluba Omen i garaže na Obilićevom vencu, ali je policija relativno brzo rasterala ekipu koja je tu trgovala na veliko i malo. U Studentskom parku, nedaleko od crvenog juga u kome sede dva uniformisana policajca čuvajući prebivalište premijera, teturaju se rođena braća Psiho i Tadija.

„Nas je na drogu, onu pravu, navuklo društvo sa Voždovca. Svi oni su na kraju negde zapalili, a mi smo ostali sami. Sad gledamo da se vadimo, ali to ide malo teže. To je propast u životu, bato. Mi ovako po malo valjamo, da imamo malo kinte za sebe, jer keva i ćale nemaju para. Oni znaju šta radimo, ali se prave ludi i ubeđuju sami sebe da ne znaju. Ćale mi ima 65 godina, a keva mi je bolesna. Prva je u Jugoslaviji imala transplantaciju pankreasa, zlatnim slovima je to ispisano na zidu bolnice na Dedinju. Operacija nije uspela, dve godine je bila u bolnici i sada svaki čas može da umre.“

ŠTA RADI POLICIJA: Po navodima naših sagovornika, praksa kršenja krivičnog zakona i ljudskih prava pri službenoj obradi privedenih lica u policijskim stanicama do sada je bila učestala, čak i kada je pronađena minimalna količina marihuane, džoint ili kesica. Cinki je bio priveden zbog dva paketića marihuane koji je pronađen kod njegovog najboljeg druga.

„U jednom trenutku pored inspektora u sobu ulaze mladić i devojka, oboje po otprilike 26 godina. Riba je uzela mog ortaka, a tip mene. I čim smo ušli u sobu on uze onaj stari savitljivi pendrek i udri po leđima. Lezi dole i pljas! Lezi dole, pljas! Ajde, pričaj gde ima još vutre. Pljas, pljas! Malo po leđima, malo po tabanima. Moraš da kukaš, inače će te odrati od batina. Ako se kurčiš, gotovo. Posle su se smenjivali i ta riba me je odvalila skroz od batina. Mene su tukli samo tim malim pendrekom, mada su tu imali i neki kratak olovni, tvrd pendrek i neki ogroman čekić sa metalom unutra, a gumom okolo. Pretila mi je u fazonu – zar za dvadeset maraka hoćeš da ti uništim zdravlje, bolje priznaj i kaži gde je ostatak trave. Morao sam nešto da kažem i ja sam rekao da smo vutru kupili od lika kog nisam video pet godina i za koga mislim da uopšte nije u zemlji. Oko osam mojih ortaka je do sada bilo u panduraciji, ali nismo toliko loše prolazili. Uglavnom podlivi i to, samo je jedan imao frakturu.“

Jedan od policajaca koji je bio nezadovoljan metodama koje se primenjuju u Četvrtom odeljenju beogradske policije, zaduženom za droge, je Radovan Čolović, potpredsednik Nezavisnog sindikata policije. Angažman pri osnivanju Nezavisnog sindikata i javno izrečen stav nadležnima o zloupotrebi službenih ovlaštenja bili su dovoljni, kako sam kaže, da bude oteran u Podujevo na Kosovu. „Kako se neko tretira zavisi od količine droge koja je kod tog nekog pronađena. Ponekad nađemo samo jedan džoint, koji se tretira kao droga za ličnu upotrebu. Ne može da se tretira jedan gram isto kao i kilogram. Svakako da treba razgraničiti te pojmove. Međutim, ta stavka za ličnu upotrebu je problematična, jer to nije pokazatelj da je on samo uživalac, već može biti i preprodavac. Teško je dokazati da je neko zaista preprodavac, jer lice morate uhvatiti na delu, u policijskom žargonu u ruka-ruci trenutku, a droga se kasnije koristi kao dokazni materijal“, kaže Čolović.

Sa Čolovićem, potpukovnik policije Boro Radišić, načelnik Četvrtog odeljenja za suzbijanje narkomanije i krijumčarenja, slaže se samo u jednom: sve droge su pošast čovečanstva. Prisutne kolege i sam Radišić su negirali da je Čolović bilo kada radio na njihovom odeljenju. Radišić smatra da liberalizacija korišćenja marihuane, pre edukacije, nikako ne dolazi u obzir.

„Kada se svi upoznaju sa pravim posledicama korišćenja marihuane, heroina, kokaina, mogu da rade šta hoće, samo onda neka ne očekuju pomoć od društva“, misli Radišić negirajući pri tom sve optužbe za nezakonit tretman privedenih lica:

„Zašto bih ja ili bilo ko od mojih ljudi tukao ili vezivao za radijator bilo koga kada već imamo sve osnove da privedeno lice pošaljemo u zatvor. Ni na kraj pameti nam nikada nije bilo da tučemo bilo kog klinca. Oni izađu iz pritvora i onda pričaju razne priče da bi ispali mangupi. Kada uhvatimo nekoga ko je prvi put probao drogu, uvek pozovem roditelja da mu samo njegovo dete ispriča šta je radilo. Dešavalo se da po izlasku klinci svojim matorcima kažu, smestili mi iz političkih razloga. Roditelji su jako neobrazovani po pitanju droga i to je već druga priča“, veli Radišić.

ŠTA NAS TO DIŽE: Kada se govori o marihuani i njenim efektima, iako sadrži oko 400 raznih sastojaka, najviše se raspravlja o dejstvu njene najvažnije hemikalije THC-a (delta-9-tetrahidrocanabinol). Zavisno od njegove koncentracije mere se kvalitet, jačina i posledice uživanja „gandže“. Kao najvažnije posledice korišćenja marihuane, koja pored alkohola i duvana spada u gateway (uvodne) droge, lekari navode podatak da oko pet do deset odsto populacije uopšte ne bi trebalo da proba marihuanu, zbog mogućnosti da proradi latentni psihosomatski gen, koji dovodi do paranoidne šizofrenije, anksioznih poremećaja, pa čak i do psihoza. Eksperimenti na labaratorijskim životinjama, za koje još nije sigurno da se u potpunosti mogu primeniti i na ljude, dokazali su da unošenje THC-a tokom trudnoće može dovesti do poremećaja fetusa koji je sličan fetalnom alkoholnom sindromu (anomalije u razvoju udova i mikrocefalija). THC može da utiče i na smanjenje testesterona kod potomka muškog roda. Lekari još navode da marihuana ima četiri puta više katrana od duvana i da se dim pri pušenju ove biljke uvlači mnogo dublje nego kod pušenja običnih cigareta. Pobornici i protivnici korišćenja marihuane su usaglasili mišljenja u jednom – da korišćenje trave proizvodi amotivacioni sindrom i izaziva kratkotrajno pamćenje.

„Izuzetno je negativan uticaj marihuane na intelektualno funkcionisanje, pogotovo što kod mladih koji je koriste redovno i u velikim dozama ona izaziva stanje koje se naziva amotivacioni sindrom, a on se manifestuje kao bezvoljnost, apatija, gubitak inicijative, nedostatak ambicija, nesposobnost da se nešto što je započeto završi, i proizvodi teškoće u pamćenju i rasuđivanju. Najrazornije su posledice kada se marihuana počne konzumirati u ranoj adolescenciji, jer je to period veoma burnih promena i socijalizacije. Sve ono što omete normalan razvoj ostavlja trajne posledice“, kaže psihijatar Jasmina Tasić-Knežević.

Ideja liberalizacije i drugačijeg zakonskog tretiranja marihuane u Srbiji poslednji put pomenuta je 1991. godine, kada je grupa pisaca i uopšte ljudi iz kulture pokrenula peticiju za dekriminalizaciju ove biljke. U poslednje vreme i momci iz udruženja Reagge Power najavljuju pokretanje ovog pitanja. Naglašavaju da rege pokret nije nužno povezan sa pušenjem trave, ali smatraju da na drugačiji način treba tretirati lake droge. Miroslav Filipović, potpredsednik GSS-a i savezni poslanik, ima slično mišljenje i u razgovoru za „Vreme“ kaže:

„Liberalizacijom lakih droga pomaže se prevencija upotrebe teških droga, posebno onih koje se koriste intravenski, te su specijalno pogodne za prenošenje raznih infekcija, pre svega HIV virusa. Takva inicijativa za dekriminalizaciju možda treba da dođe od ljudi iz kulture, jer su političke partije trenutno prezauzete teškim političkim pitanjima.“

Očigledno je da velik broj ljudi kod nas konzumira travu i da se takve stvari ne mogu gurati pod tepih. Država bi napokon trebalo da krene u rešavanje ovog i težih pitanja, a ne kao do sada, da žmuri na oba oka i pod plaštom zabrinutosti za svoje mlade pravi kvaziodlučne i jeftine poteze u cilju jeftine dnevno-političke promocije partija na vlasti