Prve a možda i poslednje medalje

Sa čisto sportskog stanovišta, Olimpijske igre u Atini biće već treće zaredom na kojima nema bojkota, nema neopravdanih izostanaka, nema sankcija, u krajnjoj liniji, nema politike. Ako neko nije došao, biće da nije mogao, iz sportskih ili ekonomskih razloga, a ne zato što nije hteo. S te strane, olimpijski pokret u potpunosti ispunjava svoju misiju okupljanja sportista čitavog sveta na jednom mestu, a istovremeno okuplja čovečanstvo pored tv-ekrana. Procenjuje se da će Olimpijadu pratiti četiri milijarde ljudi za koje je oko 300 tv-stanica sa kupljenim tv-pravima obezbedilo oko 35.000 sati programa. Američka tv-mreža NBC potući će sopstveni rekord sa non-stop programom koji će akumulirati 1210 sati, trostruko više nego iz Sidneja pre četiri godine. RTS je takođe napravio znatan korak napred i u pogledu sati (program će ići 24 časa) i u pogledu brojnosti ekipe izveštača tako da će 87 naših sportista u 14 disciplina biti maksimalno pokriveni. Međutim, odsustvo „političkih problema“ obilato nadoknađuje svetski strah od terorizma. Istina, tema nije nova kada su u pitanju olimpijske igre. Još 1972. godine u Minhenu palestinski komandosi upali su u olimpijsko selo i ubili 11 izraelskih sportista, ali to je bio izolovan, konkretan slučaj s konkretnom predistorijom čije krvave epizode, nažalost, traju i do danas. Tačno je i da je u Atlanti 1996. eksplodirala jedna bomba i izazvala opštu paniku, ali opet se radilo o izolovanom slučaju koji, uzgred budi rečeno, svemoćne američke vlasti nikada nisu do kraja raščistile jer se ispostavilo da je na brzinu uhapšeni „počinilac“ bio samo trik FBI da bi se svetu pokazala efikasnost američkog bezbednosnog sistema. Svetski terorizam kao opšta tema novijeg je datuma a kulminacija su, svakako, 11. septembar 2001. u Njujorku i 11. mart 2004. u Madridu, uz atentate u Istanbulu i Kazablanki, o Bagdadu i Iraku uopšte i da ne govorimo.

Pod raznim imenima i pod raznim sistemima, sportisti sa ovog prostora, danas podeljenog na pet nezavisnih država, doneli su 93 medalje, najviše u periodu SFRJ i zaključno sa Seulom 1988, koji je bio poslednji zajednički olimpijski nastup. SR Jugoslavija je 1992. u Barseloni, pod imenom IOP (Nezavisni olimpijski učesnik, zbog sankcija UN-a) osvojila dve medalje, 1996. u Atlanti četiri, a 2000. u Sidneju tri. U Atini 2004, opet pod novim imenom, Srbija i Crna Gora, traži se nastavak te lepe olimpijske niti. Realno je očekivati da se to i dogodi, ali u sportu nema garancija. Po logici stvari, najveće šanse da se domognemo medalja imamo u kolektivnim sportovima. Od četiri naše reprezentacije koje učestvuju u Atini, odbojkaši brane sidnejsko zlato a vaterpolisti bronzu. Košarkaši su 2000. bili tek šesti i sada su na nekoj vrsti popravnog ispita, a fudbaleri su na Olimpijadi posle 16 godina i nekako – posebno u kontekstu tužno-smešnog okupljanja igrača za put u Atinu – unapred otpisani. Međutim, ne treba ih potcenjivati. Selektor Vladimir Petrović Pižon još ima sasvim solidan tim, stoički podnosi sve što ga je snašlo i pomalo inadžijski kaže „ma uprkos svemu, uradićemo nešto“. Ako je Argentina favorit, Australija i Tunis nisu, a ako se uđe u četvrtfinale od borbe za medalje deliće nas samo jedan korak. Košarkaši su odavno razmazili naciju i navikli je na stalne uspehe, a povremeni neuspesi, kao u Sidneju 2000. ili u Švedskoj 2003, opraštaju im se bez prevelikog gunđanja jer je minuli rad toliki i takav da ne daje pravo na kritiku. Sada je situacija prilično nedefinisana. Utisak sa „Dijamantske lopte“ bio je sjajan, ali smo u meču sa Amerikancima „spušteni na zemlju“. Jedino je izvesna dilema šta stvarno mogu Obradovićevi momci ? Da smo kompletni, sve bi bilo lakše. Ali nismo. Nedostaju Stojaković, Jarić, Gurović, Rebrača, Obradović je računao i na Sašu Đorđevića, o Divcu i da ne govorimo… Poslednjih godina imamo najneiskusniju centarsku liniju, ali na drugoj strani imamo Dejana Bodirogu, najboljeg evropskog igrača u istom periodu, imamo i četiri NBA igrača (Radmanović, Drobnjak, Pavlović, Krstić, plus Rakočević koji je takođe igrao u NBA), imamo iskusnog i pouzdanog Dejana Tomaševića, „draftovanog“ Vujanića… Imamo solidan, ali ne i najbolji tim i u skladu s tom činjenicom treba da budu i ambicije. Maštati o zlatnoj medalji nije realno, što ne znači da ona ne može biti osvojena. Prvi cilj treba da bude četvrtfinale i to sa što bolje startne pozicije, treba nastojati da se po svaku cenu izbegnu Amerikanci i Grci koji će pred svojom publikom biti mnogo teži protivnik nego na bilo kom drugom terenu. Četvrtfinalni duel će, kao i uvek, biti ključan, jer deli ekipe na one koje se bore za medalje i one koje igraju za utešna mesta na listi…

U nešto boljem položaju su odbojkaši i vaterpolisti. Kompletniji su, iskusniji, bez personalnih problema. Selektor odbojkaša Ljubomir Travica hrabro je podmladio tim i poveo petoricu momaka kojima će Atina biti prva Olimpijada: Milana Vasića, Milana Markovića, Ivana Ilića, Aleksandra Mitrovića i Vladana Đorđevića. Naravno, glavni teret poneće „bronzani“ iz Atlante i „zlatni“ iz Sidneja, braća Vladimir i Nikola Grbić, Andrija Gerić, Đula Mešter, Goran Vujević, Ivan Miljković, Vasa Mijić. Problem je što je uvek teže braniti nego napadati, ali s ovim momcima sve je moguće.

Vaterpolisti su poslednji test na Trofeju Beograda odradili prilično dobro. Oni su stalno u svetskom vrhu, redovno osvajaju medalje i od njih se s pravom očekuje isto i u Atini. Imaju iskustvo (Vujasinović, Jelenić, Savić), imaju momke u naponu snage (Šapić, Ikodinović, Šefik), imaju mlade talente (Nikić, Trbojević, Udovičić, Gojković, Gocić, Jokić…) imaju i izvrsnog selektora Nenada Manojlovića koji malo priča, a mnogo (i dobro) radi. U pojedinačnim sportovima najveća nada su, kao i obično, strelci. Ekipa je mala, ali odabrana, Jasna Šekarić već u vitrinama ima po jednu zlatnu, srebrnu i bronzanu medalju, nada se i četvrtom odličju. Plivač Milorad Čavić mogao bi da se nađe u finalu na 100m leptir, on lično misli da može i do bronzane medalje. Dve veslačke posade takođe obećavaju solidne rezultate a poneko prijatno iznenađenje retko kad je izostalo. Realno, biće neka medalja.