Pre dve nedelje se na stranicama „Vremena“ mogla pročitati vest da će u slavu budističkog sveštenika poreklom iz Mađarske, korejskog velikog majstora zena prečasnog Sung Sana biti izgrađen prvi budistički hram u Budimpešti. Sung San je živeo u manastiru Hva Ge San (Hram cvetne doline) na planini Pokansan, severno od Seula. Preminuo je 30. novembra 2004. u 77. godini života. Poslednje reči su mu bile: „Sve je u redu, sve je u redu. Planina ide na gore, potoci teku na dole.“ Među njegovim učenicima, koji su uz njega bili do poslednjeg trenutka, bio je i monah Oh Kvang, čije je ime pre zamonašenja bilo Vladan Velimirović.
Životna priča Vladana Velimirovića sigurno ne spada u obične. Rođen je 1962. u Kruševcu, proveo detinjstvo na sličan način kao i svi dečaci njegovih godina. Kao dečak je trenirao borilačke veštine, ali kaže da to nije odredilo njegov kasniji put. Za budizam se zainteresovao prvi put dok je bio u vojsci, kada je imao 19 godina. Nakon čitanja budističke pesme Utihnuli mudrac, prevedene u knjizi Čedomila Veljačića, poželeo je da i sam živi takvim životom. Kaže da nije znao kada će se to desiti, ali je doneo neku unutrašnju odluku da se ozbiljnije bavi budizmom. Filozofiju je počeo da studira 1981. i proveo je neko vreme čitajuči filozofska dela i proširujući svoja znanja o budizmu. Interesovanja su mu postajala sve veća i sredinom osamdesetih počeo je da odlazi u zen centre u Evropi. Tokom leta 1987. zaredio se kao sveštenik i počeo da putuje svetom u potrazi za učiteljima i učenjem.
Svog učitelja, korejskog zen majstora Sung Sana, upoznao je u Poljskoj, u budističkom centru Doamsa, blizu Varšave. Pristupio je redu 1989, dajući formalnu izjavu o potpunoj posvećenosti toj tradiciji i tom učenju. Sledećih nekoliko godina proveo je u budističkim centrima u Engleskoj, Španiji, Švajcarskoj, a 1992. je otišao u Aziju. Živeo je na Tajlandu, Šri Lanki, proputovao Indiju, sreo se sa dalaj lamom, a poslednjih sedam godina živi u Južnoj Koreji. Razgovor sa Vladanom Velimirovićem vođen je prilikom njegove prošlogodišnje posete Beogradu.
„VREME„: Put koji ste izabrali je sigurno „put kojim se ređe ide„. Da li ste prilikom izbora imali više podrške ili otpora u sredini u kojoj ste živeli?
VLADAN VELIMIROVIĆ: Postojalo je više otpora. Veliki broj ljudi je uglavnom smatrao da je to čudno, nisu se slagali, posebno oni koji su me znali iz mlađih dana, ali sam ja prihvatio i to kao deo puta. U svakom, ili skoro svakom pokušaju čoveka da traži ono što je za njega bitno, on nailazi na otpor sredine, posebno kada kršimo neke norme koje društvo postavlja, kada radimo nešto što izlazi iz okvira tradicije i onoga što se smatra normalnim. Ja sam bio spreman na to, i čini mi se da je to prebrodivo. Ako čovek stvarno hoće da promeni nešto, onda je važno da se bori i sa tim nerazumevanjem i otporom, bolje reći da prihvati to kroz neko saosećanje i ljubav prema ljudima koji idu protiv njega. Kada se prođe ta situacija, ljudi u jednom trenutku ili izgube interes ili shvate da možda taj čovek i nije bio toliko lud, da nije sve pogrešno radio kao što su mislili.
Na jednom predavanju profesori Vladeta Jerotić i Dušan Pajin izneli su tezu o nemogućnosti, ili o veoma teškom prelasku ljudi iz zapadne kulture u budizam, pozivajući se i na iskustva Čedomila Veljačića. Šta vi mislite o tome?
Donekle se slažem sa Jerotićem da je čitav proces vrlo težak. Ljudi često pokušaju i ne uspeju pa se vrate u svoje zemlje, ili izgube interes za budizam ili ga praktikuju kod kuće. Teško je napraviti prelaz iz jedne kulture u drugu, sa novim jezikom i običajima, čak je i klima problem. Ako živi na Sri Lanki, čovek mora da se prilagodi klimi, Veljačić je morao da ode u planinu zbog klime. Ipak, ja ne mislim da je prelazak nemoguć i da je budistička religija vlasništvo azijskih tradicija, a da mi genetski i kulturološki pripadamo samo hrišćanstvu ili monoteizmu. Čini mi se da je to jedan istorijski prelaz, da Zapadnjaci sve više pokazuju interesovanje za budizam. Svaki put kada se to dešava, postoji neka vrsta teškoća. Isto je bilo kada je budizam prelazio iz Indije u Kinu – i Kinezi su savlađivali određene teškoće. Na primer, da shvate filozofski indijski um i način na koji on razmišlja. Monastička forma, način na koji su manastiri bili organizovani, takođe se menjala. Znači, kada različite kulturne i religijske forme prelaze iz jedne sredine u drugu, teškoće su neminovne, ali meni se čini da nisu nepremostive.
Kakva su vaša iskustva, koji su bili problemi sa kojima ste se susretali?
Kada se osvrnem na svoje godine i neki period koji sam proveo na Sri Lanki i na Tajlandu, sećam se i jednog perioda kada sam pokušao i stavio sebe u neke situacije kao što je meditiranje u samoći, i da je to bilo teže od svih spoljašnjih promena. Znači, suočiti se sa sopstvenom samoćom, situacijom kada čovek treba samog sebe da motiviše i prođe kroz nekakve periode i depresije, i smanjene energije, i usamljenosti, i želje da se živi u jednoj normalnijoj sredini. Ja sam ušao u to kao u jedan eksperiment i pokušao da vidim kako je to moguće i koja su iskustva. Naravno, ako čovek umesto da odustane izdrži i suoči se sa tom usamljenošću, moguće je od toga napraviti praksu. Imao sam jednog učitelja koji je govorio: „Mi umiremo sami. Ako je tako, moramo naučiti da živimo sami.“
Da li mislite da su monoteističke religije mnogo rigidnije i netolerantnije od politeističkih?
Izgleda da je tako. Meni se čini da sve što postane vrlo jaka institucija postane, nažalost, podložno toj vrsti rigidnosti. To govorim znajući situaciju u budizmu, i nije dobro idealizovati budizam kao instituciju. Budističke institucije u Koreji ili na Tibetu postaju sklone formalizaciji učenja, nekoj vrsti rigidnosti, stavu „naša stvar je pravi budizam, mi smo bolji od vas“, „mi praktikujemo pravi budizam a vi nešto što nije pravi budizam“. Međutim, možda je u azijskim zemljama ta isključivost malo manja i veća je otvorenost za druga mišljenja, čak i za drugu vrstu religioznosti. U Aziji postoji veća otvorenost, ali zato što se budizam i tamo oformio kao državna religija, kao institucija, postoje ljudi koji pristupaju tome na krut način. Mislim da svako odlučuje o tome šta je religioznost za njega i ja ostajem pri tome da je prvobitna ideja budizma bila u toj upitnosti i otvorenosti, a da je deformacija te ideje prirodna posledica nečega što je postalo institucija. Ljudski duh ima tendenciju da nekako sistematizuje stvari i dobije kao neku sigurnost u stvarima vere, a onda izgubi tu upitnost. Onda gubi svoju samu suštinu. Mislim da je Kjerkegor govorio slične stvari o hrišćanstvu, da je vera uvek stvar pojedinca, da to nije nešto što se dobija preko posrednika, bilo da je to crkva ili budistička sanga, ili neki autoritet. Šala koju sam čuo još jako davno od hrišćanskih sveštenika na nekoj tribini kaže da je neko pitao đavola šta će da radi sa čovekom koji je otkrio istinu, šta će učiniti protiv toga. Đavo je rekao: „Ništa, samo ću napraviti instituciju od te istine, napraviću neku crkvu ili neku organizaciju oko toga. Posle nekog vremena, to što je bilo iskustvo istine kod tog čoveka, postaće neki sistem, i sve ono što guši duhovnost.“
Da li i danas postoji dijalog predstavnika različitih škola budizma ili drugih religija sa predstavnicima budizmom?
Čini mi se da budisti različitih škola u zapadnim zemljama imaju više kontakata, valjda zato što su malobrojniji pa osećaju da je njihova dužnost da komuniciraju više među sobom. U Aziji nije potpuna zatvorenost u škole, ali nije ni preterana saradnja među njima. To je otprilike kao situacija u različitim tendencijama u okviru hrišćanstva, na primer katolici, različite protestantske zajednice i pravoslavci povremeno imaju neke susrete i neke vrste dijaloga, ali ne nešto preterano. Od dalaj lame sam čuo da je hteo da ide na Sri Lanku, ali da nije dobio vizu, i da iza toga može da stoji budistički establišment u toj zemlji kome nije odgovaralo da dalaj lama, kao predstavnik nekog drugog budizma, dođe kod njih. Osim toga, i Kina ima uticaj u toj zemlji. Dalaj lama je rekao da ima više prijatelja koji žele da se sretnu sa njim iz redova katolika nego iz redova južnog budizma, što je interesantno. Katolici ga više doživljavaju kao svog nego budisti u teravada, južnom budizmu.
Šta mislite o „putevima“ drugačijim od vašeg?
Osećam da različiti ljudi imaju različite sklonosti, različite sposobnosti takođe, i mislim da religiozna isključivost nije dobra. Čini mi se da pokušavati da sve ljude ili ljude svoje nacije zadržimo u okviru samo jedne religioznosti, jer je jedino ona prava, nije najbolji metod i da to i ne funkcioniše. Znamo da i kod nas u Srbiji, gde postoji preovlađujuća pravoslavna većina, ima različitih religioznih zajednica. Čini mi se da ne treba biti isključiv po tom pitanju i da treba pokazati otvorenost i za drugačije pristupe. Ja sam osetio prirodnu sklonost ka budizmu vrlo brzo i otišao tamo, i to još osećam kao moj put, ali to ne znači da je to put za svakoga, i ja osećam veliko poštovanje kada sretnem pravoslavnog monaha ili čoveka ko je iskreno u toj tradiciji.
Kakve su reakcije ljudi ovde pri susretu sa vama?
Ovde sam proveo oko mesec i po dana. Bio sam više eksponiran sada nego kada sam ranije dolazio, pre četiri godine, tada nisam hteo čak ni da hodam gradom u svešteničkoj odeći, nisam hteo da držim nikakve govore, nisam bio zainteresovan za neki intervju, stajao sam po strani. Sada sam došao sa željom da vidim kako će ljudi da odreaguju na moje javno pojavljivanje, i čini mi se da je reakcija pozitivna, nisam sretao ljude koji bi me napadali verbalno ili fizički. Čak su pokazivali interesovanje i prilazili mi na ulici i na raznim mestima i pokušavali da postave neka pitanja, dobiju neka objašnjenja o budizmu. Ja bih reakcije ocenio kao vrlo pozitivne.
