„Pre petnaestak godina masovno su se učili strani jezici. Bilo je i pristupačnije nego sada. Danas na kurseve idu oni koji tačno znaju šta im treba: treba im za posao, ovde ili u inostranstvu, za saradnju sa strancima koji su ovde, za saradnju svoje firme sa strancima, uglavnom za posao“, kaže za „Vreme“ Miroslava Cvejić, rukovodilac Centra za nastavu stranih jezika Kolarčeve zadužbine.
PONUDA I POTRAŽNjA: Kad je reč o učenju stranih jezika, u Srbiji se ponuda i potražnja poklapaju. U Republičkom zavodu za tržište rada tvrde da se gotovo u svakom oglasu za zaposlenje, od srednje stručne spreme pa naviše, pored poznavanja rada na računaru traži i strani jezik; neophodni minimum je srednji nivo znanja.
U Institutu za strane jezike i Zadužbini Ilije Kolarca, najstarijim školama stranih jezika u Srbiji, tvrde da se broj učenika u svakom upisnom roku znatno povećava. „U poslednjem upisnom roku oformljeno je šesnaest grupa jednog nivoa engleskog jezika, a u prethodnom, samo pet meseci ranije, postojalo je trinaest grupa istog nivoa“, kaže za „Vreme“ Maša Selimović-Momčilović, upravnik Centra za nastavu stranih jezika za odrasle Instituta za strane jezike. Na „Kolarcu“ tvrde isto, a kao jedan od mogućih razloga navode saradnju sa velikim brojem institucija i firmi koje su za svoje zaposlene na taj način obezbedile neophodno dodatno obrazovanje. To su Elektroprivreda Srbije, Narodna banka Srbije, Savezna Vlada, JAT Ervejz… Na Institutu za strane jezike kažu da gotovo da nema ministarstva sa kojim ne sarađuju, a neki od njihovih učenika su i piloti i drugi pripadnici RV PVO VSCG u Batajnici. Ovako organizovano uglavnom se uči engleski jezik, sa nekoliko izuzetaka, prema potrebi poslovanja: Energoprojekt – francuski i španski, a Kovnica novca – nemački. Pored grupne nastave, ove škole, poput najvećeg dela drugih, u paketu nude i rad one to one sa direktorima preduzeća.
SERTIFIKATI, A NE DIPLOME: Na „Kolarcu“ oko 50 odsto upisanih uči engleski jezik, a na institutu oko 60. Sledeći po aktuelnosti je nemački (oko 30 odsto), za kojim je naglo poraslo interesovanje nakon dolaska nemačkih firmi na naše tržište. Pre 2000. godine, posle engleskog jezika najtraženiji je bio italijanski, koji su, prema rečima Maše Selimović-Momčilović, ljudi učili iz zadovoljstva, zato što je lep jezik. „Poslovni ljudi posle oktobarskih promena moraju malo više da porade na sposobnosti da komuniciraju sa Evropom i veoma je razvijeno nastojanje da se savladaju evropski jezici, posebno engleski, jer sve evropske institucije koje dolaze ovde i sa kojima naši žele da sarađuju koriste engleski kao poslovni jezik“, kaže Miroslava Cvejić. U istom periodu, broj onih koji uče ruski jezik znatno je opao, interesovanja gotovo da i nema.
Na Institutu za strane jezike za poslednje tri godine u velikoj meri je smanjen broj onih koji upisuju početne nivoe engleskog jezika, a povećan je broj na početnim tečajevima drugih jezika. Dakle, najveći broj ljudi ima najosnovnije znanje engleskog, a sve je više onih koji uče i drugi ili treći strani jezik. Zorica Kovačević, generalni sekretar Jugoslovenske asocijacije škola stranih jezika (YALS) i direktor škole Syllabus kaže za „Vreme“ da se „od 2001. godine može primetiti promena u obuci odraslih nezaposlenih osoba, jer se javlja veća potreba za profilisanim kursevima, kao što su bankarstvo i poslovni jezik, jer ljudi smatraju da će tako lakše naći posao“. Neki od polaznika škole Syllabus bili su i šezdesetogodišnjaci, mada u vrlo malom broju. Njihov glavni motiv za učenje najčešće je bio lakše snalaženje u inostranstvu, u poseti rodbini.
Većina škola stranih jezika nudi tečajeve engleskog, nemačkog, francuskog, ruskog, italijanskog, španskog i grčkog jezika. Pored ovih, u školi „Đuro Salaj“ postoje i kursevi portugalskog i turskog jezika, a na Kolarcu kineskog, japanskog i korejskog. U novinskim oglasima mogu se naći i ponude za, uglavnom, individualno učenje mađarskog, arapskog i češkog jezika, uz neznatno povoljniju cenu u odnosu na škole, ali neproveren kvalitet.
Prema rečima Maše Selimović-Momčilović, najbrojniji učenici su srednjoškolci i studenti. Međutim, neretko se dešava da zaposleni pohađaju kurs samo da bi zadržali posao, ili stekli kakav drugi. Veoma često dešava se da dođu osobe koje već poseduju određeni nivo znanja nekog od jezika i ne žele da pohađaju nastavu, već samo da polože test, kako bi procenili svoje znanje, ili, još bolje, za to dobili uverenje jedne prestižne institucije. To su, kako tvrde na Institutu, opet oni koji tragaju za zaposlenjem, ili studenti Pravnog fakulteta na kome se sertifikat „srednjeg dva“ nivoa ove škole vrednuje kao položen ispit iz engleskog jezika. U većini škola postoje i tečajevi za sticanje znanja koje je potrebno za dobijanje diploma Univerziteta u Kembridžu (FCE, CAE, CPE), ili nekih drugih evropskih i američkih univerziteta. Prema analizi koju su u februaru ove godine sproveli Centar za proučavanje alternativa, Proni institut iz Švedske i Ministarstvo prosvete i sporta, svaki drugi mladi čovek između 16 i 25 godina želi da napusti zemlju. Jedanaest odsto njih želi da napusti zemlju radi daljeg školovanja.
BROJ ŠKOLA: Nepoznat je tačan broj škola stranih jezika. „Tu informaciju ne biste našli ni kod poreske službe. Jer, kod poreske službe bi sigurno svi morali da budu poreski obveznici. Međutim, mislim da tu ima nekih radnji koje nisu sasvim u redu. To su škole koje danas nastanu, a preksutra se ugase, jer nije svako u stanju, ni u menadžerskom smislu, da pruži tržištu ono što se traži“, smatra Miroslava Cvejić. Prema rečima Zorice Kovačević, u krugu od 100 metara oko škole Syllabus ima još šest drugih škola, koje se registruju najčešće kao studiji za strane jezike. U Beogradu ih ima oko tri stotine: „Studio se može registrovati bukvalno u roku od tri do sedam dana. Ne postoje nikakvi kriterijumi; onaj ko je osnovao školu ne mora da bude i u nastavi – možete samo uzeti nečiju diplomu i osnovati školu. Iako obim posla može prevazilaziti formu studija za strane jezike, to se zakonski mnogo ne proverava. Naš zakonski status je isti kao kod mesarske radnje, a oni koji su se potrudili da se registruju kao preduzeće, plaćaju mnogo veći porez.“ Generalni sekretar YALS-a dodaje da je problem u tome što država nije formirala ulazne kriterijume kojima bi se odredilo šta je sve potrebno da bi jedna škola funkcionisala: kakav kadar, prostor i kvalitet usluge. „Nedostaje pomoć države u profilisanju kvaliteta, da nam se omogući da budemo, i da se zovemo, škole, da naši sertifikati budu u državnom sistemu, jer, verovali ili ne, mi ne možemo da izdajemo diplome, već samo serifikate. Zato ne postoji način da vi dokažete da ste kvalitetni, jer jednostavno, država nije napravila institucije u kojima će se utvrđivati nivo i standard kvaliteta.“
Zorica Kovačević, na primer, tvrdi da „oksfordski metod“ učenja engleskog jezika, toliko reklamiran od strane mnogih škola, uopšte ne postoji. U pitanju je, kaže, samo korišćenje neke od knjiga Oksfordskog univerziteta.
U većini škola, učenje stranog jezika organizovano je prema nivoima znanja i podeljeno na početni, srednji i viši kurs. Svaki traje godinu dana i podeljen je na dva stepena. Jedna grupa se, u zavisnosti od škole, sastoji od tri do dvanaest osoba. Ukupan broj časova po kursu iznosi sedamdeset časova u većini škola. Za one kojima se žuri organizuju se i ubrzani (intenzivni) kursevi, koji, umesto prosečna četiri i po meseca traju dva i po. Kursevi za decu organizuju se u trajanju jedne školske godine. Svake godine, prema rečima Maše Selimović-Momčilović, na Institutu za strane jezike upiše se oko 6000 polaznika od pet do osamnaest godina. Taj broj je već godinama konstantan: u 99 odsto slučajeva bira se engleski jezik, a jedan odsto slučajeva francuski. Mnoge škole organizovale su i zabavišta za decu gde se uči uz igru.
Mnoge škole kao svoj glavni adut ističu niske školarine. Mesečna rata u nekim manjim školama iznosi 1000 dinara – tri i više puta jeftinije od mesečne rate u većim školama. Zorica Kovačević kaže da samo kurs za menadžment koji je ona, kao direktor škole bila u obavezi da pohađa, košta 1500 funti, a da prosečna godišnja edukacija svakog profesora ponaosob ne može da košta manje od 200 evra; nemoguće je onda ne zapitati se kakav kadar i kakve uslove nude škole čija je cena tečaja toliko niža. Na „Kolarcu“ jedan semestar košta 16.500 dinara, a za specijalizovane kurseve (Kembridž, D.E.L.E, Superior) potrebno je izdvojiti 21.500 dinara. Na Institutu za strane jezike cena jednog nivoa takođe iznosi 16.500 dinara. U školi Multilingva tečaj je 12.000 dinara, a u školi Syllabus 14.950 dinara. U oglasima za individualno učenje kod kuće dvočas engleskog, francuskog, nemačkog, italijanskog i španskog jezika učitelju se plaća 400 dinara, pa bi, za regularnih 70 časova morali opet da izdvojite 14.000 dinara. U ovakvom aranžmanu sat i po japanskog koštalo bi vas 300, a arapskog 200 dinara.
