Pomagao sam vam kad god sam mogao

„VREME„: Godinu dana posle vašeg izbora za predsednika MOK–a, na Kongresu u Moskvi za vreme Olimpijskih igara 1980, u Baden Badenu je održan novi Kongres Međunarodnog olimpijskog komiteta koji ima epitet istorijskog. Po čemu ga vi pamtite?

SAMARAN: To je bilo na početku mog mandata. Suočio sam se sa problemom lažnog amaterizma. Moja ideja bila je slediti primer Vimbldona, prvog velikog teniskog turnira. Oni su dugo prihvatali samo amatere i imali velike probleme zbog toga. Jednog dana su odlučili da za njih više ne postoji anahroni koncept „amater“ i „profesionalac“, već samo kvalitet igrača. Isto smo učinili i mi, izbrisali smo famozni član 26 koji je regulisao pitanje amaterizma i tako smo vrata Olimpijskih igara otvorili svim sportistima sveta.

Da li je bilo otpora?

I te kako, posle 80 godina „amaterizma“ i dominacije „stare škole“ u olimpijskom pokretu nije bilo lako napraviti tako veliku promenu, ali bili smo čvrsti i uspeli smo. Sada imamo drugu fantazmu koja je zamenila lažni amaterizam – doping. Pokušali smo sve da ga rešimo, dobili smo mnoge bitke, ali još uvek ne i rat. To je, međutim, problem sa kojim se mora suočiti moj naslednik Žak Rog.

Više puta ste boravili u Jugoslaviji, bivšoj i doskorašnjoj, a sticajem okolnosti morali ste se dosta baviti našim sportom i našim sportistima. Kakva su vaša sećanja?

Kad sam postao predsednik MOK-a, moje prve Olimpijske igre bile su u Sarajevu. Bile su sjajne, odlično organizovane… Doživeo sam sa prve linije suživot između tri naroda, Hrvata, Srba i muslimana. Za mene je bilo ogromno iznenađenje kada sam se samo nekoliko godina kasnije suočio sa surovim ratom koji je dugo trajao, sa efektima koji će potrajati. Godine 1994, za vreme najžešćih sukoba, napustio sam na kratko Igre u Lilehameru da bih otišao u Sarajevo sa idejom da gradu donesem pozdrave olimpijaca celog sveta. Bio sam nekoliko sati u Sarajevu i u ime MOK-a obećao da ćemo pomoći rekonstrukciju olimpijskih objekata kad se rat završi. Mi smo tu obavezu ispunili do kraja, 100 odsto. Takođe, mogu reći da sam uvek, u vreme dok sam bio predsednik, branio pravo jugoslovenskih sportista da učestvuju na Olimpijskim igrama. Godine 1992, u jeku sankcija OUN-a, uspeli smo, posle mnogo napora i uz pomoć španske vlade, da im otvorimo vrata za učešće.

Jugoslovenski sportisti učestvovali su kao „nezavisni“ ( IOP), samo u individualnim sportovima. Sećam se da čak ni štafeti nije bilo dozvoljeno učešće jer se tretirala kao ekipa. U datim okolnostima nije se moglo više.

U knjizi vaših memoara nisam čitao o tome, iako sam, priznajem, očekivao bar neku rečenicu s obzirom na to da se radilo o jednom vrlo delikatnom slučaju i, na kraju krajeva, vašem uspehu?

Nažalost, knjigu sam diktirao kada sam bio bolestan, mogla je da bude bolja…

Kakva je bila vaša saradnja sa Jugoslovenskim olimpijskim komitetom?

Uvek veoma dobra. JOK zna da sam uvek bio na strani vaših sportista… Poznajem iz prve ruke značaj sporta u važoj zemlji, sećam se i da je Beograd bio kandidat za 1992, zajedno sa Barselonom.

Kako ocenjujete činjenicu da su na čelu JOK–a, kao predsednik i generalni sekretar, dugo bila dva olimpijska šampiona, Dragan Kićanović (Moskva, 1980) i Đorđe Perišić (Meksiko, 1968)?

Primao sam ih više puta u Lozani, uvek je bilo zadovoljstvo videti bivše olimpijske šampione na rukovodećim mestima u sportu.

Kakav je bio vaš odnos sa Borislavom Stankovićem, dugogodišnjim generalnim sekretarom FIBA i članom MOK–a?

Pre nego što odgovorim direktno na pitanje, moram reći da se odlično sećam i Vilijama Džonsa, njegovog prethodnika u FIBA. Jedno od poslednjih javnih pojavljivanja u njegovom životu bilo je kada sam mu, ovde u Barseloni, uručio Olimpijski orden. Umro je nekoliko meseci kasnije. On je bio veliki kreator evropske košarke a u Borisu Stankoviću je imao dostojnog naslednika, koji je na kraju svog sjajnog mandata doživeo problem sa stvaranjem ove potpuno nezavisne Evrolige u odnosu na međunarodnu federaciju.

Kako vi gledate na taj spor?

Mogao se izbeći da se na vreme razumelo da su klubovi ti koji su najznačajniji za ekipne sportove. To se zaboravilo, dala se prednost federacijama. Mislim da je to bila greška i sada treba naći jedan minimalni dogovor ali ne dirati ono što funkcioniše i što je, štaviše, do sada funkcionisalo vrlo dobro. Kažem ono što osećam.

Čulo se dosta komentara kako bi ovaj primer mogao negativno da utiče na druge sportove, da su moguće nove podele i sukobi na relaciji međunarodna federacija – klubovi?

Bilo je sličnih pokušaja i u drugim federacijama, ali je njihova reakcija bila brza, dale su klubovima mnogo veći značaj, kao u slučaju UEFA. Ne treba zaboraviti da su klubovi ti koji plaćaju igrače.

Engleski novinar Endrju Džems, koga imenujete u memoarima, pretvorio se u vašeg najvećeg kritičara. Znate li da u Jugoslaviji postoji jedan bivši olimpijac (Minhen, 1972), košarkaš Ljubodrag Simonović, koji je takođe vaš žestok kritičar. Šta je istina o vašoj prošlosti?

Nisam znao… Moja prošlost je javna i ceo svet je zna. I treba da bude ocenjena od strane mojih sunarodnika a ne od stranaca koji jako malo poznaju ono što se polovinom prošlog veka dešavalo u Španiji. Očito, taj vaš zemljak nema isti osećaj prijateljstva prema meni kao ja prema narodu Jugoslavije i jugoslovenskim sportistima kojima sam pomagao u teškim momentima.

Sećamo se vašeg pisma Ujedinjenim nacijama kada je trebalo podići sankcije u oblasti sporta…

Da, mislim da je bilo od koristi…

Kakva je budućnost olimpizma?

Olimpizam je u izvrsnom zdravlju i stanju. Sport trpi ekonomsku krizu kao i ceo svet, ali postoje dva velika takmičenja koja su van toga: Olimpijske igre i Svetsko prvenstvo u fudbalu. MOK već pregovara oko TV prava za 2010. i kasnije, ja sam ostavio potpisane ugovore do 2008. Prema vestima koje imam, ponude TV kanala iz SAD biće još veće nego do sada, cifre su astronomske. Nema ni najmanjeg znaka krize, Olimpijske igre ostaju veliki festival sveta mladosti i mira.

Čime ste najzadovoljniji posle 21 godine na čelu MOK–a?

Mislim da sam uradio dosta dobrih stvari i otišao sam zadovoljan. MOK smo restrukturirali, otvorili smo ga, postigao sam ono što je bio moj san: da MOK bude izraz onoga što je duh olimpijskog pokreta. Vrlo sam zadovoljan što smo uključili velik broj žena i velik broj bivših i sadašnjih sportista. Na čelu Sportske komisije MOK-a je Sergej Bubka, koji ima sva prava kao i članovi Izvršnog komiteta.

Kako provoidite vreme kao penzioner?

Pre podne sam obično ovde u La Kaiši gde sada razgovaramo, to je prva štedionica u Španiji i druga u svetu. Popodne sam u jednom privatnom prostoru koji je više mini-muzej svetskog sporta nego kancelarija. Morate doći da vidite to mesto… Povremeno idem u Lozanu, predsednik sam Olimpijskog muzeja, imam povremene sastanke sa mojim naslednikom Žakom Rogom koji do sada radi odlično… Moj sadašnji život se ne može porediti sa prethodnim, dok sam bio predsednik, razlika je kao dan i noć… Dosta čitam, TV je moj veliki izvor svega što se dešava u svetu sporta. Omiljeni sport? Atletika je uvek bila pravi olimpijski sport, kraljica olimpijade… Košarka ima nešto posebno, stalno evoluira, menja pravila, ponekad čak izgleda da te promene nisu potrebne, ali posle se pokaže da jesu. Sada se pravila mnogo razlikuju od onih pre 20 godina. I još se menjaju.