Dvorskog astronoma Johana Keplera (1571–1630) u proleće 1610. godine u Pragu zaustavlja sekretar cara Rudolfa II sa raširenom šakom da bi mu javio kratku vest iz Padove o tome da je Galileo pomoću perspicilluma sa dva sočiva, to jest teleskopa, otkrio „četiri nove planete“. Navodno će Kepler posle prvog oduševljenja odmah zaključiti da otkrivena tela moraju biti sateliti neke od pet već poznatih planeta: Merkura, Venere, Marsa, Jupitera i Saturna. I ispostaviće se da je Kepler u pravu budući da je Galileo otkrio satelite Jupitera, ali Kepler do tog zaključka dolazi prilično unaokolo – zato što njegov bizarni kosmološki model, izložen u delu Mysterium Cosmographicum iz 1596. ne dopušta da, ako se izuzme Zemlja, postoji više od pet planeta. Celog života gotovo bolesno opsednut simetrijama, Kepler je verovao da rastojanja među planetama slede odnose između pet Platonovih tela: tetraedra, heksaedra (kocke), oktaedra, dodekaedra i ikosaedra. Smeštajući jedan u drugi, oko ovih pravilnih poliedara, Kepler je opisao sfere po kojima su se morale kretati planete i upravo su ga problemi oko usklađivanja tog modela i obimnih posmatračkih rezultata nagnali da 1609. formuliše svoje čuvene zakone kretanja nebeskih tela, koji su se pokazali više nego tačnim i kroz Astronomia nova potvrdili Kopernikov heliocentrični sistem, da bi kasnije podstakli Isaka Njutna da zasnuje osnovne zakone novih prirodnih nauka. Ispostavilo se, naravno, da planeta ima više od pet, kako je Kepler verovao, mada je pitanje pete planete (što je danas Jupiter) bilo dugo vezano za navodno postojanje Faetona čijim je raspadom nastao astroidni pojas, a ova je misterija i danas čest SF motiv. Možda petica kao prost broj svakojakih osobina, od kojih je dovoljna i ona da u Fibonačijevom nizu zauzima baš peto mesto, na najbolji način reprezentuje kako nove teorije ponekad niču iz nečeg što je vodilo u sasvim suprotnom smeru. Ako ste iz nekog predmeta imali i nezasluženu peticu, možda vas je baš to podstaklo da verujete kako ga odlično poznajete i da se u njemu kasnije zaista pronađete. No, scenario je, nažalost, najčešće obrnut, od nepouzdanih petica mahom dobijamo samo pregršt nepouzdanih eksperata i sveopšte beznadno raspoloženje. Sa sličnim raspletom, pokušaj da se nekako geometrijski obeleži pet Hristovih rana podstakao je hrišćane da prihvate antički simbol pentagrama, koji će danas postati gotovo isključivo simbol neopagana i satanista. Isto tako se, zahvaljujući Aristotelu, smatra da čovek poseduje pet čula (vid, sluh, dodir, miris i ukus), mada je izvesno da ih ima bar još jedanaest, kao što pet tradicionalnih ukusa (gorsko, slatko, slano, kiselo i umami) zapravo ima kontinualno mnogo. No, u istoriji ideja verovatno je najuzbudljivija Platonova teza o petom elementu iz dijaloga Timaj, kvintaesencije koja pored četiri elementa, vatre, vode, zemlje i vazduha, prožima sva tela u univerzumu. Ona je bez sumnje uvedena radi simetrije sa pet savršenih geometrijskih tela, da bi pomenuti Aristotel od nje kasnije načinio etar, hipotetičku supstancu koja bez materijalnih svojstava prožima ceo svet i koja je morila nauku sve dok je 1905. Albert Ajnštajn nije sasvim odbacio kao nepotrebnu. Sa peticom se najlakše povezuje šaka sa pet prstiju, što je Rimljane podstaklo da po njenom liku načine cifru pet i što u većini kultura simbolizuje dobru volju i jednakost među ljudima. Upravo onu jednakost iza koje, kao u Čudu u Milanu kultnog italijanskog reditelja Antonija de Sike, stoji samo podvala gramzivih kapitalista. I činjenica da ruke, bez obzira na broj prstiju, nikad nisu dovoljno oprane.
