Najistureniji ambasador čovečanstva

Priča o osvajanju kosmosa ovih dana dobila je jedno sasvim novo, epohalno poglavlje: ako ispravno tumačimo rezultate merenja koja je u poslednjih godinu dana obavila kosmička sonda Vojadžer 1, čovečanstvu je upravo uspelo da, makar i posredstvom mašina, stigne do samih granica Sunčevog sistema i nađe se na pragu međuzvezdanog prostora. Zahvaljujući Vojadžeru, upravo se spremamo da zađemo u deo kosmosa koji smo do sada mogli da posmatramo samo izdaleka.

Vojadžer 1 trenutno je najudaljeniji objekat napravljen ljudskom rukom – nijedna kosmička letelica nije prevalila duži put. Sonda se trenutno nalazi daleko iza orbita svih planeta, na oko 14 milijardi kilometara od Sunca, pri čemu se ovo rastojanje svake godine poveća za još 500 miliona (ilustracije radi, rastojanje Zemlje od Sunca je „svega“ 150 miliona kilometara). Signal poslat sa Vojadžera putuje preko 13 sati pre nego što ga uhvate zemaljske antene.

Granica Sunčevog sistema nije nešto što se da opipati – prostor kroz koji se Vojadžer kreće praktično je prazan, veoma mračan i hladan, sa Suncem koje je tek nešto svetlije od ostalih zvezda na nebeskoj sferi. Ni položaj pomenute granice nije tačno definisan jer se naučnici još spore oko njene precizne lokacije. Jedini dokaz da se Vojadžer još uvek nalazi u Sunčevom sistemu jeste sveprisutni solarni vetar, radijalna struja visokoenergetskih naelektrisanih čestica koju generiše Sunce. Kako se rastojanje od Sunca povećava, solarni vetar postaje sve ređi a uticaj međuzvezdane materije, razuđenih oblaka gasova i prašine koji slobodno plove našom galaksijom, postaje sve jači. Tamo gde se ova dva uticaja izjednačavaju nastaje heliopauza, oblast gde praktično prestaje Sunčev sistem i počinje „ostatak kosmosa“. Uprošćeno gledano, Sunčev sistem izgleda kao mehur od sapunice čija je imaginarna opna (heliopauza) dinamički uravnotežena dejstvom solarnog vetra iznutra i međuzvezdane materije spolja.

Vojadžer još nije stigao do heliopauze, ali je uveliko prešao zonu tzv. terminacionog udara, gde struja solarnog vetra usled pritiska sve gušće interstelarne materije usporava sa „supersoničnih“ 300–700 kilometara u sekundi do drastično manjih brzina. Smanjenje brzine solarnog vetra dovodi do nagomilavanja naelektrisanih čestica, skoka temperature i pojačanja magentnog polja, fenomen koji je Vojadžer prvi put detektovao u novembru 2003. godine a koji je nedvosmisleno potvrđen tek poslednjih meseci.

Do sada su lansirane samo četiri kosmičke sonde koje imaju tzv. treću kosmičku brzinu, tj. kritičnu brzinu potrebnu za napuštanje Sunčevog sistema i prelazak u međuzvezdani prostor: Pionir 10 (lansiran 1972. godine), Pionir 11 (1973), Vojadžer 1 i Vojadžer 2 (1977). Za malo verovatan slučaj susreta sa nekom inteligentnom kosmičkom rasom, ove letelice na sebi imaju prigodne „spomen-ploče“ na kojima se nalaze osnovni podaci o našoj planeti i ljudskoj rasi. Čak i da se takav susret dogodi, mi sigurno nećemo biti njegovi svedoci: pre nego što prođe pored prve naredne zvezde, svaka od ove četiri letelice moraće da pluta praznim kosmičkim beskrajem bar nekoliko miliona godina.

Zvanična misija Pionira 11 (let pored Jupitera i Saturna) okončana je još 1995. godine, dok je Pionir 10 (nakon bliskog susreta sa Jupiterom, 1973) bio znatno izdržljiviji, šaljući telemetrijske podatke sve do 2002. godine. Zvaničan kraj misije Pionira 10 objavljen je početkom 2003, kada je postalo jasno da je njegov izvor energije postao preslab za bilo kakvu aktivnu komunikaciju. Međutim, oba Vojadžera i dalje su u prilično solidnom stanju. Svaki od njih opremljen je sa tri dugovečna termalna radio-izotopska generatora koji su u stanju da obezbeđuju dovoljno električne enerije za veći deo mernih instrumenata i radio-stanicu sve do 2020, a uz malo sreće i do 2030. godine. Činjenica da jedna složena mašina može da funkcioniše čitavih pola veka bez ikakvih intervencija predstavlja jedan od najvećih trijumfa tehnike i ljudskog uma do sada.

Nažalost, vodeće svetske kosmičke agencije (NASA i ESA pre svih) ne planiraju slične misije u bližoj budućnosti. Postoji nekoliko projekata za istraživanje dubokog kosmosa, od kojih je možda najinteresantniji „Pluton-ekspres“, sonda koja bi trebalo da nas odvede do Plutona, najudaljenije i najmanje planete Sunčevog sistema, jedine koja do sada nije posmatrana izbliza. Međutim, NASA, pritisnuta ogromnim tehničkim i finansijskim problemima, kao i željom predsednika Buša da se nacionalna svemirska agencija posveti obnavljanju kosmičke flote i ponovnim letovima na Mesec, jednostavno nema para za egzotične projekte. Vojadžer 1 će zato još dugo vremena biti najistureniji ambasador čovečanstva i njegovog stremljenja ka zvezdama.