“Pred patnjom razum zaćuti. Ima naučno objašnjenje za to: kreativnost i racionalnost nisu smešteni u istom delu mozga. Kad racio radi, kreativnost ćuti i obrnuto. Ali možemo gledati i na duhovni način, jer nas patnja skrušava, slama naš ego, osećamo se manje kao stanovnici ove zemlje i bliži Bogu”
Izložba je otvorena u utorak 23. jula i trajaće do 11. avgusta. Prodajnog je karaktera. Sva prikupljena sredstva će ići u dalju borbu za Katarinino zdravlje.
Flomaster – Bogorodice naziv je izložbe Katarine Fajgelj, otvorene pre desetak dana u Galeriji “Forma” u Novom Sadu. Na 16 crteža – potaknuta ličnom borbom – umetnica istražuje lik Bogorodice, a radove izvodi flomasterom na papiru. Zašto? Šta je ikona danas? Koliko sakralna umetnost dopušta slobode?
O tome i drugim temama razgovaramo sa Katarinom Fajgelj.
Inače, Katarina Fajgelj je osnovne studije završila na Akademiju za umetnosti i konzervaciju Srpske pravoslavne crkve, a master studije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Ilustrovala je knjige, oslikavala hramove i murale, izlagala je na desetinama kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Ovo je njena druga samostalna izložba. Razgovor počinjemo time kako je do nje došlo.
KATARINA FAJGELJ: Izložba je nastala u jednom izuzetno teškom periodu. Prošle godine sam dobila leukemiju i većinu vremena sam provela u krevetu pitajući se hoću li ikada moći stvari koje sam pre mogla. Moje troje divne dece, i hvala Bogu aktivne, idu u školu, muzičku školu, na glumu, a ja ponekad nemam snage da ustanem iz kreveta. Bila sam očajna i žaleći se jednog dana svom kumu-psihoterapeutu, kazala sam mu da se osećam zarobljeno. On mi je odgovorio da probam nešto da slikam.
“Kako!? Ne mogu ni da odem do ateljea, a kamoli da stojim, mešam boje…”
“A da radiš nešto iz kreveta?”
Tako se rodila ideja da uzmem dečje flomastere i papir i počnem da slikam onaj nežni lik kome se možda najčešće obraćamo u nevolji.
“VREME”: Kako vidite odnos patnje i stvaralaštva? Šta se u nama budi kada smo u teškim životnim situacijama?
Ona sam vrsta umetnika koja odbija da veruje da umetnost nastaje samo iz patnje. Ali patnja i stvaralaštvo imaju veze. Mnoga od najboljih dela umetnosti su nastala kao plod patnje. Pred patnjom razum zaćuti. Ima naučno objašnjenje za to: kreativnost i racionalnost nisu smešteni u istom delu mozga. Kad racio radi, kreativnost ćuti i obrnuto. Ali možemo gledati i na duhovni način, jer nas patnja skrušava, slama naš ego, osećamo se manje kao stanovnici ove zemlje i bliži Bogu.
Koliko je ličan vaš odnos prema Bogorodici?
Potpuno ličan. Možda je najbolje da ovde ispričam jednu ličnu priču. Kad sam bila mlađa, čitala sam večernje molitve Bogorodici, molitve dugačke, a meni se spava. Rekla sam u sebi: Odoh ja sad da spavam, a Bogorodice, ti me nauči ako grešim. Sanjala sam užasan san, duša mi se odvojila od tela i u agoniji je išla i tražila pomoć; nisu mogli da mi pomognu ni roditelji, ni prijatelji, ni duhovnik. Više puta sam se budila u znoju i nastavljala da sanjam isti san. Posle nekog vremena sam se setila šta sam rekla pre nego što sam zaspala, dovršila molitve Bogorodici i mirno zaspala. To sam shvatila kao metaforičnu lekciju da kada smo u najvećoj nevolji i nikog nema da nas spase, ona je tu. Bila je zaista jedna vrsta spasenja slikati njen lik, razmišljati o njenoj čudesnosti i lepoti. “Krilo tvoje posta presto (Bogu-detencetu), i tvoja se utroba pokaza širom od nebesa”, kaže tekst jedne od himni Bogorodici.
Moja prijateljica i koleginica je, videvši vaše ikone, kazala kako im se oči razlikuju, upitavši se da li je to zato jer je Bog za sve ljude, a opet svako ima neki svoj odnos sa Njim.
To je svakako moj kredo. Bog je kao obzorje, a ono je uvek u visini tvojih očiju.
Koliko je savremena sakralna umetnost otvorena za slobodu interpretacije, a koliko kopiranje određenih stilova?
Savremena sakralna pravoslavna umetnost je nedovoljno otvorena i pretvorila se većinski u kopiranje ne stilova, nego jednog stila. To nikada u istoriji sakralne umetnosti nije bilo tako, i pre čuvene italijanske renesanse mi smo (pravoslavni) imali nekoliko renesansi u Vizantiji (renesansu Komnina, renesansu Paleologa…). Zapravo je svaku evoluciju misli pratila i renesansa u umetnosti. I ako pogledamo istoriju sakralne umetnosti, videćemo ogroman diverzitet. Što je veoma ikonično ako pogledamo kako je Bog stvorio ovaj svet. Imamo veoma svojstvene likovne izraze, kao kod Teofana Grka, imamo stilove različitih kultura i zajednica, kao ruski stil, italo-kritski, različitih epoha (mozaici u Raveni), različite tehnike (emajl, vez, vitraž), zatim imamo u istim kulturama i epohama razlike između naivnih umetničkih izraza i prefinjenih, što je posebno vidljivo, na primer, u Kapadokiji. Da su stari majstori imali flomastere, sigurno bi slikali ikone i flomasterima.
Da li u našem kontekstu postoji razlikovanje između religiozne i (strogo) sakralne umetnosti? Odnosno, da li bi potencijalno razlikovanje možda omogućilo veću umetničku slobodu?
Nema jasne granice. Što ne znači da granica ne treba da postoji. Verovatno bi neka granica olakšala umetnicima, odagnala strah da ne pogreše. Ali i znanje izgoni strah. Kao i ljubav. Crkva je čuvar predanja i neke osvećene stvari ne treba menjati, ali Bog je čoveku dao slobodu, stvorio ga je po svom liku. Danas pak imamo razne slobode, neke nam koriste, a neke ne. Možda bi to trebalo da bude granica? Ikona treba da služi/koristi. Mada bi time trebalo da se bave teolozi. Ja sam umetnik. Poslednji put su se oci crkve sastali u VIII veku da raspravljaju o umetnosti. Jedna struja je tvrdila da su ikone idolopoklonstvo i da ih treba ukinuti. Episkopi i crkveni mislioci sa svih strana su tada raspravljali o važnosti ikona. Ali samo u osnovnim crtama, da li treba da se poštuju ili ne. Bilo bi divno kad bi se opet skupili na tu temu.
Konačno, da li danas postoji neki “autentični crkveni likovni stil” ili, kao što se u jednom dokumentu Rimokatoličke crkve kaže: “Crkva nikada nije jedan stil posmatrala kao njen sopstveni već je dopuštala posebnost svakog doba u skladu sa osobenostima i životnim uslovima naroda…”?
To je baš lepo rečeno. U Rimokatoličkoj crkvi ima mnogo više umetničkog diverziteta. Kod nas postoji velika težnja da se jedan stil kojim su slikali u jednoj epohi srednjeg veka proglasi jedinim autentičnim. Ali mislim da ovaj stav nije ispravan, nije u skladu sa predanjem ni verom i treba ga izazvati.
Pisistrat je imao batinaše i iz državnog budžeta delio je novac za bolji uzgoj maslina, razvoj trgovine i izvoza, gradnju puteva, popravku gradskog vodovoda. A onda se iz političke emigracije vratio učeni aristokrata Klisten
O Filipu Davidu kao piscu srpske književnosti iz njenog najkreativnijeg posleratnog doba moglo bi dosta da se kaže, ali je malo rečeno – napisao je Branko Kukić na početku uvodnog teksta dvobroja časopisa “Gradac” koji je posvećen Filipu Davidu.
U njemu je delić Davidovog opusa, poput Skice za priču o snu, Bunara u tamnoj šumi, Jedne noći u Varšavi, Ničije zemlje, drame Jednog dana, moj Jamele, scenarija Svetovi u haosu, njegova prepiska sa Mirkom Kovačem i Borislavom Pekićem, pa i tekst koji je Filip David govorio u Narodnoj biblioteci Srbije na dodeli priznanja za Najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka za roman Kuća sećanja i zaborava, tekst koji je počeo ogradom od prisustva Tomislava Nikolića, tadašnjeg predsednika Srbije. “Poštujući instituciju predsednika, ja od 90-ih ne podržavam njegovu nacionalističku i ratnu politiku. Njemu nije mesto ovde i ovim povodom”, rekao je David pred zvanicama.
U dvobroju su i tekstovi poštovalaca Filipa Davida o njemu. Jedan od tih, tekst Svetislava Basare Princ “Galerije”, objavljujemo.
Na kraju uvodnog teksta koji je naslovio Filip David – Sve je u vatri, Kukić kaže da mu nije bila namera da objavi sve važne tekstove koji su napisani o Filipu Davidu, nego da kaže više “o jednoj posebnoj atmosferi i temperaturi koje donose posebno strujanje, predstavljeno na poseban način, jer svaka književna epoha ima posebne stvaraoce koji svet, unutrašnji i spoljašnji, gledaju iz posebnog ugla – petog – u kvadratnoj sobi. Ovaj peti ugao istovremeno ruši staru i stvara novu kuću”.
Očekuje se da će aktuelno naučno istraživanje Ćele kule u Nišu otkriti priče o ustanicima koji su ovim spomenikom postali simbol hrabrosti i požrtvovanosti za slobodu
O Selimu II koji je umro u haremskom amamu verovatno pijan, Safiji koja se dopisivala sa Elizabetom I, Mehmedu III koji je ubio devetnaestoro braće i ostalima koji su sahranjeni u pet turbeta pored istanbulske Aja Sofije
Lišiti slobode Dejana Ilića, intelektualca besprekorne životne i radne biografije, bez iole smislenog povoda, samo je jedan od brutalnih pokazatelja da se režim okrenuo protiv sopstvenih građana i da ulazi u fazu terora
Gde je Šešelj stao, Vučić nastavlja. Zašto je članica Glavnog odbora SPS-a Ana Grozdanović zaslužila funkciju ministarke pravosuđa u vladi dr Macuta? I šta režim želi postići staljinističkom kampanjom zastrašivanja
Ovo su poslednji dani kada postoji šansa da velika pobuna u Srbiji ne prođe uzaludno i bez političkog rezultata. Ako prođe tako, režim će krenuti u još jaču odmazdu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
