Postoje trenuci u istoriji kada se moral i zakon raziđu toliko daleko da čovek naprosto mora da odabere stranu. Džon Braun, američki borac protiv robovlasništva u godinama koje su prethodile Građanskom ratu, nije oklevao. Dok su drugi raspravljali o ropstvu, pisali pamflete i držali govore, on je uzeo oružje. Nije verovao u postepene promene ni u kompromis, već u neminovnost sukoba sa zlom koje je smatrao ne samo društvenom nepravdom, već i dubokim grehom.
Džon Braun rođen je 1800. godine u porodici koja je snažno osuđivala robovlasništvo. Kako je odrastao, to uverenje se pretvaralo u nepokolebljivu ideju: ropstvo mora biti ukinuto, bez odlaganja i bez ustupaka. Do 1860. godine, u osvit Američkog građanskog rata, u SAD je živelo četiri miliona porobljenih ljudi – oko 13 odsto ukupne populacije. U tom istorijskom trenutku, Konfederativne Američke Države (1861–1865) oblikovane su i vođene specifičnim tumačenjem hrišćanstva, koje je veru duboko ispreplelo sa odbranom ropstva.
U takvoj ideološkoj konstrukciji, institucija robovlasništva nije predstavljana kao društveno zlo već kao božanski poredak, a Jug je sebe video kao nosioca gotovo svetog zadatka da taj poredak očuva.
I danas u Americi opstaje ideja o “odabranoj zemlji” pod božjim blagoslovom, ista ona koja je u vreme Džona Brauna služila kao moralno opravdanje za duboke podele u društvu. Te podele nisu nestale, samo su promenile oblik. I dalje postoje nevidljive granice koje razdvajaju privilegovane od onih koji to nisu.
Uostalom, o produbljivanju podela svedoči i uredba koju je Donald Trump potpisao prvog dana svog drugog mandata, a kojom se tvrdi da deca rođena od roditelja koji se u SAD nalaze ilegalno ili privremeno nisu američki državljani – što je u direktnoj suprotnosti sa Ustavom i važećim zakonima.
U Americi polovinom 19. veka nasilje nije bilo izuzetak, već gvozdeno pravilo. Izveštaji iz tog vremena opisivali su zemlju u kojoj je zakon gotovo nestao, a nasilje postalo sredstvo političkog razračunavanja. Džon Braun u tome nije video haos već potvrdu svoje ideje: ako država ne može ili neće da zaustavi nepravdu, pojedinac mora. Njegova priča postaje filmski dramatična tokom sukoba poznatog kao Krvavi Kanzas sredinom 1850-ih. Tamo su se pristalice ropstva i abolicionisti sukobljavali oko toga da li će teritorija Kanzasa biti slobodna ili robovlasnička. Braun je učestvovao u nasilnim akcijama uključujući ubistva, verujući da vodi sveti rat protiv nepravde.
Njegov najpoznatiji čin dogodio se 16. oktobra 1859. godine – napad na federalnu oružarnicu u mestu Harpers Feri. Plan mu je bio smeo koliko i očajnički: zauzeti objekat, podeliti oružje robovima i pokrenuti ustanak širom Juga koji će srušiti čitav poredak robovlasništva. Nije to bila samo akcija, bila je to vizija revolucije. Međutim, akcija je ubrzo propala. Braun i njegovi sledbenici su opkoljeni i zarobljeni od strane jedinica koje je predvodio budući zapovednik konfederacijskih snaga Robert E. Li, tada još uvek u službi američke vojske. U svom izveštaju Li je hladno konstatovao da su “pobunjenici brzo savladani”, a vođa pobune uhapšen. Braunov ustanak trajao je kraće nego legenda koja će iz njega nastati.
Kada se 2. novembra 1859. godine našao pred sudom u Čarlstaunu, u Virdžiniji, Braun nije zvučao kao poraženi pobunjenik već kao čovek koji je ispunio dužnost. Njegove reči kružile su novinama, prepričavale se po salonima i krčmama, i delile naciju još dublje. Mirnim glasom je rekao: “Ako se smatra da treba da platim životom za dalje ostvarenje pravde i da pomešam svoju krv s krvlju svoje dece i krvlju miliona robova u ovoj zemlji čija su prava zanemarena opakim, okrutnim i nepravednim zakonima, neka tako bude”.
U toj jednoj rečenici sažeta je čitava njegova filozofija – i razlog zbog kojeg će za jedne postati heroj slobode, a za druge ekstremista i zločinac. Džon Braun se pred sudom suočio sa optužbama za izdaju, ubistvo i podsticanje pobune. Sud ga je proglasio krivim po svim tačkama optužnice, a kazna je izvršena vešanjem 2. decembra 1859. godine čime je postao prvi čovek u istoriji Amerike pogubljen zbog izdaje.
Posmatrano iz današnje perspektive, vreme u kome je živeo i delovao Džon Braun ne deluje toliko udaljeno koliko se čini. Društvo tada duboko podeljeno oko pitanja ropstva – jednom od najmračnijih poglavlja američke prošlosti – može se uporediti sa savremenim podelama. Linije razdvajanja u američkom društvu sve su izraženije, a naročito se produbljuju u ekonomskoj sferi. U gotovo alanfordovskoj inverziji, poput antiheroja Superhika, koji uzima od siromašnih da bi davao bogatima, administracija Donalda Trampa smanjuje programe podrške za najugroženije: od zdravstvene zaštite i bonova za hranu, preko studentskih kredita, do stambene pomoći. Istovremeno, uvode se poreske olakšice za korporacije i najbogatije, uz deregulaciju finansijskog sektora i ublažavanje pravila za kriptovalute. I sam šef Bele kuće znatno je uvećao svoj imetak. Prema Forbsu, lično bogatstvo Donalda Trumpa za samo godinu dana njegovog drugog mandata poraslo je sa oko 3,9 na približno 7,3 milijarde dolara, ponajviše zahvaljujući ulaganjima u kriptovalute i vlasničkim udelima u društvenim mrežama.
Ako postoji linija razdvajanja koja bi mogla ponovo zapaliti Ameriku, onda je to sve veći jaz između bogatih i siromašnih. Nedavni masovni protesti širom SAD bili su izraz neslaganja sa politikom američkog predsednika, a milioni ljudi izašli su na ulice kako bi pokazali svoje nezadovoljstvo odlukama vlasti. Pokret “Bez kraljeva” dodatno je dobio na snazi uz podršku javnih ličnosti poput Roberta De Nira, Džejn Fonde i Brusa Springstina.
Režiser Kventin Tarantino nazvao ga je svojim “herojem” i “omiljenim Amerikancem koji je ikada živeo”. Njegovo interesovanje za Brauna proističe iz divljenja prema takvoj ideologiji delovanja, posebno spremnosti da se pribegne nasilnim metodama – što je prepoznatljivo obeležje Tarantinovog filmskog izraza. On je pominjao i mogućnost snimanja filma o Braunu, a to se uklapa u njegov interes za teme odmazde protiv ugnjetavanja, naročito prisutne u filmu Đangova osveta. Možda je upravo zato Džon Braun i danas relevantan jer pitanje koje je ostavio iza sebe nije ostalo u prošlosti, već traje kao stalna dilema: koliko daleko sme da ide borba protiv nepravde?
