Na mestu zločina

POSETA STAROM SAJMIŠTU

Moje prvo osećanje je, kao i na mnogim drugim putovanjima kroz Evropu, da je to opet jedna lokacija u lepom okruženju, a na kojoj su počinjeni nemački zločini. Bilo da se radi o severu, jugu, zapadu ili istoku, veoma daleko mora da se putuje, da bi se izašlo sa prostora nemačkih zločina. Ja sam video mnogo takvih mesta. Iskustvo Savezne Republike Nemačke nas uči da što je ranije osnovan jedan logor, što se ranije ubijalo na nekoj lokaciji, to se posle 8. maja 1945. brže potisnulo iz pamćenja. U Saveznoj Republici Nemačkoj trajalo je izvanredno dugo, sve do šezdesetih, sedamdesetih godina, dok se od bivših logora nisu napravili memorijalni centri i učilišta. Setio sam se jednog buhenvaldskog spoljnjeg logora u Vebelsdorfu, blizu mesta gde sam nekada stanovao u Vestfaliji, gde su nad zbornim mestom za logoraše izgrađene stambene kuće za nemačke izbeglice. Setio sam se Bergen-Belzena, velikog logora pored Hamburga, koji su razgradili posle 1945. godine, jer je senat odlučio da na tom mestu izgradi dva zatvora, koji su trajali sve do dvehiljadite godine. Mislio sam i na Dahau, koji se sve do duboko u šezdesete godine koristio kao sasvim normalno stambeno naselje sa dečjim obdaništem i gostionicom pored nekadašnjeg krematorijuma, kao da je to najnormalnije na svetu. A ovde, u Beogradu, opet jedno takvo mesto nemačkih zločina, pa i zločinačkog pragmatizma. Uzme se jedno sajmište, ono je funkcionalno pogodno, gurne se na hrvatsku stranu, pa se računa na kolaboraciju ustaša, i vrši se trijaža ljudi da bi se ubili. Postoji jedan natpis, jedna radionica za automobile, jedna gostionica, zelenilo koje umiruje, visoke cene građevinskog zemljišta, kako god da je, mesto ubistava je nestalo u savremenoj svakidašnjici života.

ISKUSTVA NEMAČKE SA ZLOČINAČKOM PROŠLOŠĆU

Može da se kaže da je za poslednjih dvadesetak godina uspeo da se etablira novi tip istorijskog sećanja. Naime, na javnom prostoru sećati se zločina, patnje, koja je izazvana kod drugih, to je potpuno nov vid sećanja, a po mom mišljenju je jedini vid, koji može da bude prilog za supstancijalnu rehumanizaciju i demokratizaciju društava, da bi se u pamćenju zadržali sopstvena krivica, bol, koji je nanet drugima, te da se koristi kao negativni horizont sa koga uvek nanovo valja da se otisnemo politički, kulturno i socijalno, da bi se u budućnosti postupalo drugačije i bolje. Međutim, trajalo je veoma dugo dok takvo pamćenje nije prodrlo u svest i za to su bili potrebni određeni istorijski preduslovi. Na prvom mestu to je bio totalni moralni i vojni poraz nacionalsocijalističke Nemačke. Drugi preduslov je što zločini nisu počinjeni samo u Nemačkoj, nego takođe i u okupiranim zemljama, pa nije bilo u sopstvenim rukama da li će ti zločini da budu zapisani, poricani ili tematizirani kako bi se o njima poveo javni razgovor. To se događalo u posleratnim društvima drugih, te je Nemačka u vezi s tim morala da zauzme stav, stajala je pod spoljnopolitičkim pritiskom. Osim toga bilo je sudskih procesa pokrenutih od saveznika, tako i Nirnberški proces, koji su mnogi Nemci doživljavali kao suđenje od strane pobednika, ali koji je ipak bio važan u smislu prvog izvođenja dokaza i objavljivanja velike dokumentacije onoga što se dogodilo. Mi znamo da su mnogi posleratni Nemci odbacivali odgovornost, tvrdeći da sa zločinima nisu imali nikakve veze. To su zločini režima, to su zločini Hitlera i njegove klike, mi smo i sami postali njegove žrtve, mi smo čak bili prve žrtve, govorili su, te da nisu radili ništa što nisu radili i drugi, koji su takođe počinili ratne zločine, te da će se sve to već nekako izjednačiti. Međutim, nemački zločini su bili tako sveobuhvatni i monstruozni, da takvi izgovori nisu mogli da se održe. Bilo je potrebno da dođe još i do suđenja za ratne zločine krajem pedesetih godina, koji su odigrali veoma važnu ulogu da bi se etablirala ova vrsta pamćenja, pedeset i sedme proces o grupi iz Ulma, šezdeset i treće proces o Aušvicu. A od početka šezdesetih godina takođe i intelektualci, umetnici i istoričari sve jače učestvuju u raspravi. Istoričari i kao veštaci pred sudovima, na osnovu njihovih veštačenja nastaju prve velike, solidne dokumentacije zločina, intelektualci, na primer Ginter Gras, ali takođe i drugi, generacija koja je pri kraju rata imala četrnaest do osamnaest godina, koju će kasnije nazvati „skeptičnom generacijom“, a koja ne želi više da nastavi sa lažnim mirom Adenauerovog vremena, pa dolazi do toga da prvi put odrasta generacija koja nije više vaspitavana u nemačkoj tradiciji poslušnosti prema državi, tradiciji sa tako razornim posledicama. Od početka šezdesetih godina na scenu stupa ta generacija koja je, hvala Bogu, rođena i suviše kasno. I to doprinosi normalizaciji društva. Potreban je, međutim, širok savez onih koji su nekada bili progonjeni, emigranata koji su se vratili kući, onih koji su preživeli logore i mladih, samokritičnih Nemaca da bi iz bivših koncentracionih logora, koji se nalaze na tlu Savezne Republike Nemačke, postali stvarni memorijalni centri. Sa današnjeg stanovišta mogli bismo reći da je potrebno civilno društvo i da su potrebni svedoci i njihova svedočanstva, te generacija koja hoće da sasluša svedoke i njihova svedočanstva i koja hoće da ih pretvori u političku snagu, a to će dovesti do posledica sedamdesetih, osamdesetih godina, do velikih inicijativa da se napuštene i zapuštene lokacije koje su delimično razrušene, iznad kojih se gradilo ili se koriste u neke druge svrhe, pretvore u stvarne memorijalne centre, a memorijalni centar znači da postanu mesta koja su nešto više nego samo groblje.

SMISAO MEMORIJALNIH CENTARA

Njihov smisao je s jedne strane poštovanje i priznavanje žrtava u njihovom biću žrtve, to je momenat pijeteta. A pijetet, ako se ozbiljno shvati, zapravo znači da ti se grlo stegne, znači da za trenutak izgubiš tlo pod nogama u suočavanju sa tim zločinima nad ljudima. A tako ozbiljno shvaćen pijetet pomaže i okreće se protiv političke funkcionalizacije istorijskog pamćenja. S druge strane se kroz priznavanje žrtava i njihovog bića žrtve pogled usmerava u pravcu zločina i zločinaca. Bez rasprave o zločincima i uzrocima koji dovode do zločina protiv čovečnosti, dolazi se do kulture pamćenja bez političkih posledica. To znači da se odavanje poštovanja žrtvama poveže sa pitanjem društvenog zločina, a nacionalsocijalizam je društveni zločin, nacionalsocijalizam je počivao na širokom prihvatanju od strane mnogih Nemaca, i ako je to bila diktatura, bila je diktatura na osnovu njenog prihvatanja. Pamtiti i podsećati u tom smislu znači zločin postaviti na konkretno mesto u vremenu i prostoru, znači postavljati pitanja o onima koji su učestvovali, znači pitati koji su bili njihovi motivi i znači pitati šta su bili uzroci, znači pitati i koji su politički uslovi, koji društveni uslovi, koji ideološki uslovi, koji kulturni i socijalni uslovi, koji oblici obrazovanja, koji oblici privrede, koji oblici pravosuđa doprineli tome da od sasvim normalnih ljudi postanu zločinci koji zločine čine nad drugim ljudima. Tek kada se suočimo sa takvim pitanjima, istorijsko pamćenje dobija preventivnu snagu. Pijetet bez istorijske konkretizacije, takoreći pijetet bez jezgra, niti znači ukazivanje poštovanja žrtvama niti je preventiva za sopstvenu sadašnjost i budućnost.

PUT OD NACIONALSOCIJALIZMA DO DEMOKRATIJE

Mora veoma jasno da se kaže da je samokritička rasprava – ja nerado govorim o sećanju, uvek radije govorim o kritičkoj, istorijskoj samorefleksiji, o kritičkoj, istorijskoj raspravi sa sopstvenom istorijom i s tim u vezi zašto smo odgovorni, sve dok se podrazumevamo kao nacija – bitno doprinela supstancijalnoj demokratizaciji Savezne Republike Nemačke. Nemačka pedesetih godina bila je formalno demokratska, mnogi Nemci, međutim, niti su svojim srcem niti svojim razumom bili demokrate. Ne radi se samo o demokratskim strukturama, nego o demokratskoj kulturi, koja prodire sve do dubine društva a čiji se fundament sastoji u tome da se zaista iznutra živi po principima nedeljivog ljudskog dostojanstva i nedeljivog ljudskog prava. To mora da bude baza. Može, dakle, da se kaže da su se nemačka demokratija, politička liberalizacija nemačkog društva, razvoj demokratske kulture hranili raspravom o užasu, koji su pre toga Nemci priredili Nemcima, nemačkim Jevrejima, političkim učesnicima otpora, antinacistima i mnogim, mnogim ljudima u Evropi, sve do centralnog zločina nacionalsocijalizma, do šoe (likvidacije svih Jevreja). Bez te samokritičke rasprave Savezna Republika Nemačka ne bi bila ono što danas jeste, a samo se možemo nadati da će to još dugo izazivati posledice i da Saveznu Republiku Nemačku sada ne spopadne nekakva gordost što pamti zločine iz prošlosti. Mi u Buhenvaldu sarađujemo sa mnogim inicijativama u postdiktatorskim društvima, u postgenocidnim društvima, sa društvima u kojima je dolazilo do masovnih povreda ljudskih prava. Međutim, mi smo protiv nekakve univerzalizacije zločina a priori, na osnovu koje bi se sve istorijski dekonkretizovalo, bacilo u nekakav veliki lonac, koji bi mogao da se nazove genocidom ili nekako drugačije, jer to nikom ne pomaže. Jeste, patnja je patnja, a bol je bol, i ne mogu žrtve da se hijerarhiziraju ili kategoriziraju, ali ne može kultura sećanja na to da se svede. Jer, odlučujuće pitanje je šta su bili uzroci, kako je do patnje došlo. Tek kada se utvrde razlike za svaku spicifičnu istorijsku situaciju, za svako konkretno društvo, istorijsko pamćenje može da se razvije u preventivnu snagu.

SUČELJAVANJE SA PROŠLOŠĆU DANAS

Samokritičko sećanje u Nemačkoj uvek je nastajalo takođe i na osnovu međunarodnog pritiska, pa je zbog toga uvek imalo specifičan instrumentalni karakter. Preduslov da bi Nemačka mogla da se vrati u civilizovani svet, da bude primljena u zapadnu zajednicu, bio je da se raspravi s tim zločinima, pa i da vrši obeštećenje. I obeštećenje je vršeno uvek samo na osnovu pritisaka, sve do obeštećenja prisilnih radnika devedesetih godina prošlog veka, do koje bez masivnih pritisaka severnoameričkih advokata ne bi došlo. Uprkos tome, na pozitivnoj strani bilansa takođe imamo i civilno društvo i političare povezane s civilnim društvom i njegovim zahtevima za iskrenim razmatranjem prošlosti. Pa je sedamdesetih, osamdesetih godina ta inicijativa osvajala sve više prostora. Sva evropska društva do kojih je, da bih to formulisao oprezno, doprla nemačka vojska, stoje pred istim problemom. Živo pamćenje se sve više gubi, komunikativno sećanje patnje i straha se gubi, pa svi mi stojimo pred pitanjem kako da ljudima predočimo, kako da se zapamti užas prve polovine dvadesetog veka. Kao što Imre Kertes, kao čovek koji je preživeo Buhenvald, jednom reče, holokaust naknadno viđeno sadrži ogroman moralni rezervoar i bodlju, jer nas, ako hoćemo da budemo ljudi, da to formulišem tako patetično, ne može ostaviti hladnim, jer ta priča, time što može da nam kaže, radi u suprotnom pravcu, teži da činimo drugačije, pa sva društva stoje pred pitanjem: šta da radimo kad nestane živo sećanje? Sa kakvim estetskim sredstvima treba sačuvati sećanje, šta su primereni spomenici? Kakvim sredstvima moralno-političkog obrazovanja može da se to postigne? I sa kakvim oblicima izlaganja to treba činiti i kako se odnositi prema istorijskim lokacijama, na kojima su zločini počinjeni? S jedne strane stojimo pred problemom da u Evropi jača mišljenje, da je sve to bilo odavno, a svet je ponovo lep, šta se to nas danas još tiče? Ali postoji i protivpokret koji se suočava s tim pitanjima, on postoji kako u civilnom društvu tako i u institucijama, on takoreći postoji i na profesionalnom nivou među istoričarima, umetnicima, radnicima muzeja, pedagozima, pa bih sebe tako u međuvremenu video usred jednog sveevropskog razgovora. Preživeli logoraši kažu da svet nije ni približno dovoljno naučio od nacističkih užasa.

POSETIOCI BUHENVALDA

Buhenvald godišnje poseti oko 600.000 ljudi. Statistički gledano, preko 25 odsto nisu Nemci, nego dolaze iz evropskih zemalja, koje se graniče sa Nemačkom, takođe i iz Amerike, iz Izraela i drugih zemalja sveta, i naravno iz zemalja koje imaju direktnu vezu sa Buhenvaldom, iz kojih su ljudi deportovani u Buhenvald. Zbog toga mi u Buhenvaldu uvek govorimo da mi jesmo lokacija nemačkog zločina, ali da smo i evropska lokacija, koja je poverena nemačkim rukama, ova lokacija nikada ne može da se nacionalizuje. To bi svakako bila greška. Postoji nacionalna odgovornost, ali poruka daleko prevazilazi jednu naciju. Među posetiocima je više stotina hiljada mladih ljudi, samo protekle godine imali smo 1500 seminara sa omladincima, koji su trajali duže od jednog dana. Mi imamo veliki međunarodni omladinski dom sa sedamdeset ležaja, u kome održavamo radionice, seminare, letnje kampove. Mi posetioce ne dočekujemo sa podignutim kažiprstom. To ne bi imalo nikakvog smisla. Prazno moraliziranje, praznične propovedi, uvek iste stereotipne formulacije… time se ne osvaja nijedno srce, time se ne zagolica nijedan razum, a time se pogotovu ne dopire ni do jednog mladog čoveka. Potrebna su pedagoška sredstva, koja ne deluju starateljski, koja ne smeju da budu autoritarna, jer na određeni način treba unapred da tumače ono o čemu se radi, a to je samoodređeni, humani, odgovorni, solidarni, emancipovani život. To mora da bude već sadržano u pedagoškim formama rada. Zbog toga ne postoje nikakva uputstva, nema nikakvih apela, nema doktrina za sučeljavanje sa prošlošću, nego samo mogućnost da se iz prošlosti uči.

(Nastavak u sledećem broju)