Za one koji malo duže pamte, Sergeja Belova ne treba predstavljati, ali za one čije sećanje ne doseže u sedamdesete godine prošlog veka valja reći nekoliko osnovnih podataka o najboljem ruskom košarkašu svih vremena. Igrao je na mestu beka-šutera, imao je izvanredno preciznu ruku, odličan pas, zavidan skok… Bio je četiri puta prvak Evrope sa SSSR, dva puta prvak kontinenta sa svojim klubom CSK, dva puta šampion sveta sa SSSR, jednom olimpijski šampion uz tri bronze na olimpijskim igrama, 11 puta prvak SSSR… Na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. bio je poslednji nosilac olimpijskog plamena, čast koja uvek pripada najistaknutijim sportistima zemlje domaćina.
Tokom jedne večeri u Madridu, za vreme nedavnog Evropskog šampionata, Sergej Belov je otvorio srce i u ekskluzivnom intervjuu za „Vreme“ rekao neke zanimljive, možda čak sasvim nepoznate stvari iz svog života i blistave karijere. Belov je u Madridu boravio kao gost FIBA jer je bio jedan od 20 izabranih ličnosti koje su prve ušle u novoosnovanu „Kuću slavnih“ FIBA, smeštenu u Alkobendasu, predgrađu Madrida. Bio je selektor Rusije, predsednik Ruske košarkaške federacije, trener Ural Grejta iz Perma, gde živi već osam godina i gde je sada generalni menadžer a gde igra njegov 30-godišnji sin Aleksandar. Od 1992. član je „Kuće slavnih“ u Springfildu (SAD) kao jedan od prvih Evropljana.
„VREME„: Razgovaramo u Španiji, zemlji koja vam je, jednom ste mi rekli, ostala u najlepšem sećanju zbog prvog boravka u njoj. O čemu se radi?
SERGEJ BELOV: Godine 1969. CSK je stigao do finala ondašnjeg Kupa šampiona. Finalni meč igrao se u Barseloni a protivnik je bio Real Madrid. Nikada dotad nisam bio u Španiji jer odnosi SSSR i ove zemlje, zbog Frankovog režima, nisu postojali. Da bismo stigli u Barselonu, morali smo da napravimo pauzu u Parizu da bismo tamo dobili španske vize… Očekivali smo pakao, mislili smo da će publika biti listom uz Real Madrid, ali smo se iznenadili kada je dobar deo publike navijao za nas! Utakmica je bila nezaboravna, igrana su dva produžetka, pobedili smo sa 103:99 što je do danas rekord po ukupnom broju poena u jednom finalu. Naš centar Vladimir Andrejev bio je junak meča sa 39 koševa. Ja sam dao nekih dvadesetak, ali je zanimljivo da sam na terenu proveo – 50 minuta!
Barselonu 1973. i Evropsko prvenstvo sigurno ne pamtite po dobru jer je SSSR izgubio dominaciju posle mnogo godina?
Da, bili smo treći jer smo u polufinalu izgubili od Španije i kasnije osvojili bronzanu medalju. Međutim, treba znati da nismo bili kompletni. Nedostajali su nam Aleksandar Belov, Korkija, Žarmuhamedov… Imali su problema sa carinom i jedno vreme nisu mogli da izlaze iz SSSR.
Godinu dana ranije, u finalu Olimpijade u Minhenu, postali ste olimpijski šampion posle dramatičnog finala protiv Amerikanaca i ponavljanja poslednje tri sekunde. Kako vam danas, 35 godina kasnije, izgleda sve to?
Vodili smo sa 49:48, Amerikanci su bili u napadu, Dag Kolins je uspeo da pogodi i oni su poveli sa 50:49. Semafor je pokazivao da su preostale samo tri sekunde. Ivan Jedeško je uveo loptu bacivši je prema meni. Bio sam na našoj polovini, ali blizu centra. Dok sam primao loptu začula se sirena sa stola koji je bio iza mojih leđa. Bila je to evidentna greška jer je vreme moralo da počne da teče od trenutka kada sam ja primio loptu a ne kad ju je Jedeško bacio ka meni. Dodatnu konfuziju izazivao je sat, pokazivao je 19.59… Nastala je gužva, rasprava, nama se sve učinilo kao večnost. Na kraju je Vilijam Džons tadašnji generalni sekretar FIBA, prim. aut.), podigao tri prsta i pokazao da treba odigrati još tri sekunde. Amerikanci se nisu mnogo bunili jer su valjda mislili da će se lako odbraniti… Jedeško je u ponovljenom uvođenju promenio odluku, bacio je loptu preko celog terena ka Aleksandru Belovu koji je bio spretniji od dvojice Amerikanaca. Uhvatio je loptu, fintirao, oni su skočili u prazno i gotovo se sudarili u vazduhu, a kada su se vratili na parket on se podigao i sigurno pogodio za 51:50…
Znate li da Amerikanci, u znak protesta, nikada nisu primili svoje srebrne medalje koje se i dalje nalaze u Muzeju MOK–a u Lozani?
Znam, ali to me ne interesuje, to je njihov problem.
Verujete da je odluka Džonsa bila ispravna?
Apsolutno, greška stola bila je evidentna.
Kako ste doživeli te tri najdramatičnije sekunde u istoriji svetske košarke?
Umesto odgovora ponudiću vam priču iz Moskve, po povratku. Jedan list je želeo da rekonstruiše svaki detalj i napravio je anketu sa 11 direktnih ili indirektnih učesnika, od igrača i trenera do novinara. I znate šta se desilo? Svi su isti rasplet videli na različite načine!
Da li je to vrhunac vaše karijere?
Šta je vrhunac? Jedna pobeda, jedan koš, jedan uspeh, ma koliko značajni, samo su posledica jednog procesa u kome dominira rad, težak svakodnevni rad. Te tri sekunde bile su božja nagrada za moj rad. Isto važi i za moj odlučujući koš u majstorici za titulu sa Spartakom iz (ondašnjeg) Lenjingrada 1971, i za mnoge druge situacije.
Slušao sam razne verzije o vašem odnosu sa bivšim trenerom CSK i selekcije SSSR Aleksandrom Gomeljskim. Šta je prava verzija?
Ja sam mu bio potreban kao igrač i dugo je izgledalo da je sve u najboljem redu. Međutim, tokom 1971. on nije putovao sa ekipom jer zbog nekih carinskih prekršaja nije mogao da izađe iz SSSR. Ja sam bio najbolji igrač, kapiten i trener. Dobili smo sve utakmice na strani uključujući i finale u Antverpenu protiv Injisa, na čijoj klupi je sedeo Aca Nikolić, i to sa 14 razlike. Bila je to moja druga titula klupskog prvaka Evrope, ali sam po povratku u Moskvu shvatio da ja nikada neću biti trener u CSK jer je Gomeljski bio opsednut idejom da ću ga ja jednog dana smeniti!
Kada je sukob eskalirao?
Na Olimpijadi u Moskvi. Kada smo u polufinalu izgubili od Italije, pozvao me je ondašnji ministar sporta SSSR Sergej Pavlov i kratko rekao: „Od sutra si ti selektor reprezentacije.“ Odbio sam jer sam znao da to znači rat sa Gomeljskim, a ja to nisam želeo. Ministar me je stalno pritiskao, Gomeljski je saznao za celu kombinaciju i postarao se preko svojih veza u KGB-u i armiji, a ja sam takođe bio oficir, da pet narednih godina ne izađem iz zemlje.
Kada se situacija promenila?
Kada je onaj Nemac, čini mi se da se zvao Rust, malim avionom sleteo na Crveni trg. Tada su odleteli mnogi oficiri u vojsci i KGB-u…
Da li sebe smatrate disidentom?
Ne onako kako su to bili Saharov ili Andrej Tarkovski i mnogi drugi, ali smatram da sam ispravno mislio i postupao jer sam želeo slobodu.
Vi ste, kao sportisti, još imali i neke privilegije…
Jesmo, u odnosu na obične građane, ali ni nama nije bilo lako… Sećam se, danas to zvuči kao anegdota, ali onda nije bila, kada me je 1978. na Svetskom šampionatu u Manili jedan srpski novinar, bivši košarkaš, Miško (Miloš Bojović, prim. aut.) pitao: „Kako je moguće da Jugoslavija sa 23 miliona stanovnika pošalje u Manilu 39 novinara, a SSSR sa 250 miliona samo jednog?“ Odgovorio sam mu: „Nije problem što je došao samo jedan, već što taj jedan nema pojma o košarci jer je iz KGB-a.“
Šta pomislite i kako se osećate kad pročitate da neki današnji igrači, kojima bi bila čast da vam nose opremu, zarađuju milione?
Ništa, ravnodušan sam. Prijatelji mi kažu da sam se malo prerano rodio i da bih danas bio milioner. Možda je tako, ali ja sam potpuno miran, zadovoljan onim što sam u životu uradio. Ja sam voleo košarku, igrao sam je iz ljubavi, a danas je za veliki broj igrača ona izvor zarade…
Da li biste, da je bilo prilike, mogli da igrate u NBA?
Bez problema! I ne samo ja… Mnogi moji drugovi a posebno jugoslovenski igrači poput Dalipagića, Kićanovića, Ćosića, Delibašića….
U NBA je sve više Evropljana i stranaca uopšte. Da li je to dokaz krize američke univerzitetske košarke ili napretka Evropljana?
To je, pre svega, biznis. NBA želi da otvara nova tržišta, da prodaje TV prava što većem broju zemalja, a najbolji način za to je preko stranih igrača jer se mediji iz njihovih država „pale“ na timove u kojima oni igraju… NBA nije nikakav bauk, mnogi iz moje generacije tamo bi igrali bez problema. Danas u NBA, čast izuzecima, odlaze igrači koji to ne zaslužuju. Recite mi, ima li među Evropljanima u NBA novog Petrovića koji je bio Mocart u Evropi a tamo grejao klupu, novog Sabonisa, novog Kićanovića, novog Dalipagića… Nema!
Čini se da Sergej Belov nije ispunio svoje trenerske ambicije?
Moguće je… Ja sam, čini mi se, imao dobre ideje, ali nisam imao jakog čoveka iza sebe koji bi se bavio svim drugim a meni ostavio samo košarkaški deo posla. Trenerska sudbina i suviše zavisi od detalja… Dok sam bio trener, shvatio sam zašto su me ljudi voleli kao igrača!
(Razgovor je vođen još pre četvrtfinala, dakle pre nego što je Rusija postala senzacionalni prvak Evrope. Znajući da Belov nije oduševljen poplavom stranih trenera, pitao sam ga šta misli o Dejvidu Blatu, selektoru Rusije.)
Čini se da je Blat prilično sredio situaciju u reprezentaciji.
„Da, čini se“, rekao je Belov, a onda uzvratio kontrapitanjem:
„Možeš li ti da zamisliš stranca na klupi Jugoslavije sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka? Ja u moje vreme nikada ne bih mogao da vidim stranca na klupi ‘zbornaje’…“
Iskreno, ni ja na našoj. Ali, nismo u sedamdesetim i osamdesetim…
