Mlada žena u letnjoj haljini

Istorija kulture često se ne otkriva u arhivskim fasciklama, već u sitnicama: na poleđini razglednice, u zabeležbi zemljišne knjige, u tekstu iz starih novina, u prijavnom listu boravka. Tako se iza poznatog imena ponekad ukaže nepoznat život.

Mijat Mijatović (3. 2. 1887 – 25. 6. 1937) bio je advokat po zanimanju, a po pamćenju jedan od najznačajnijih srpskih pevača na gramofonskim pločama pre Drugog svetskog rata. Načinio je barem 175 snimaka za tadašnje diskografske kuće His Master’s Voice, Odeon, Edison Bell Penkala, Homocord i Pathé, a ondašnja štampa beležila je njegovu veliku popularnost. Bio je član Akademskog pevačkog društva “Obilić” i Beogradskog pevačkog društva, sa kojima je nastupao u Srbiji i inostranstvu. Pevao je u operetama, na nizu nastupa na Solunskom frontu, a posebno se ističe njegov nastup u Rojal Albert holu u Londonu 14. marta 1920, na koncertu na kome je dirigovao Aleksandar Džimić Savin, a nastupali su i tada poznati violinista Milan Jovanović Braca i pijanista Dušan Jovanović.

Kao advokat, branio je pukovnika Milana Gr. Milovanovića na Solunskom procesu, a u poznijem delu karijere imao je i neslavnu ulogu u Našičkoj aferi gde je, između ostalog, pred sudom priznao primitak mita od oko trideset tadašnjih činovničkih plata. Bio je prijatelj i poznanik ministara i političara, čovek javnog glasa i privatne tišine.

Njegove sevdalinke, varoške pesme i južnosrbijanski napevi kružili su Jugoslavijom i svetom na gramofonskim pločama. No, o njegovom privatnom životu znamo mnogo manje. Poticao je iz ugledne porodice: otac, rođen u Kniću, bio je advokat i sudija, a majka Jelena poticala je iz bogate zaječarske porodice Lalović. Nakon rane smrti oca, Mijat je sa majkom Jelenom živeo do njene smrti u martu 1927. U porodičnom krugu važnu ulogu imala je i Adelaida ‒ Caca Kalajdžić (1895–1973), rođaka, verovatno kćerka njegove pokojne sestre Mileve (1878–?). Mijat joj se javlja razglednicom iz Marijenbada 1925, a za nju se sa Solunskog fronta raspituje i u oglasu objavljenom u “Beogradskim novinama” 16. jula 1916.

A onda se javlja još jedno ime ‒ Zorica.

Od kraja 1935. Mijatović je u Beogradu živeo na tadašnjem Hadži-Popovcu, u Ulici Nikodima Milaša 12. Tu ga je septembra 1936. intervjuisao novinar “Vremena”. Tu ga je, smrtno bolesnog, fotografisao i reporter “Pravde”, nedugo pred smrt. Na fotografiji, kraj postelje, uz Mijatovića je žena u letnjoj haljini, viđena u poluprofilu. U članku se pojavljuje kao gospođa Zorica, njegova supruga. Ta slika dugo je bila gotovo sve što se o njoj znalo.

Kolekcija Dejana Jakovljevića

Kratko pre toga, na programu Kratkotalasne radio-stanice Beograd, sa ploča su emitovane pesme Zorule i Zorica. Zorule, koju je Mijatović snimio decembra 1927, pronašli smo u Narodnoj biblioteci Srbije. Za pločom sa pesmom Zorica i dalje se tragalo. Kao i za njenom imenjakinjom.

Posle Mijatovićeve smrti, u kuću u Milaševoj uselio se Branko Veljić, viši činovnik Narodne banke, a telefonski broj 22-154 pripao je Rečnoj plovidbi. Zorica je otplovila neznanim putevima, ali nije sasvim iščezla. U emisiji “Mijatovo zlatno grlo” iz 1985. godine, Ljiljana Blagojević čita navodne memoare Zorice, nevenčane supruge Mijata Mijatovića, u kojima ona kazuje da je Mijata upoznala kada je imala dvadeset godina. Pronađena je, zaslugom g. Dejana Jakovljevića, i dopisna karta koju je Zorica, opet bez prezimena, pisala Darinki-Kavi Antić obećavajući joj intervenciju kod Mijatovića.

Postojao je i još jedan trag, gotovo filmski: Mijatova fotografija sa nepoznatom ženom u jednom primorskom mestu. Dugo nismo znali gde je snimljena; pretpostavka da je reč o Nici, na Azurnoj obali, gde je Mijat boravio 1928. godine, pokazala se pogrešnom. Tek pomoću pretrage slika na Guglu — u postupku koji je zaista ličio na malu detektivsku priču — uspeli smo da prepoznamo ambijent i utvrdimo da je reč o gradu Krku, na istoimenom ostrvu. Žena na fotografiji, po stasu i držanju, podsećala je na Zoricu. Ali lice joj je bilo zatamnjeno, kao da se i sam slučaj potrudio da je još jednom sakrije. Zorica se, dakle, ponovo pojavila — i ponovo izmakla.

Ko je bila ta žena? Šta se sa njom dogodilo posle 1937? Da li je preživela rat?

Oko Mijatovićevog života godinama se okupljala mala grupa proučavalaca i entuzijasta — istraživač Saša Spasojević, pokojni arhitekta Milan P. Milovanović, etnomuzikolozi Danka Lajić-Mihajlović i Nikola Zekić, kao i autor ovih redova. Objavljeno je više radova, rekonstruisani su delovi njegove diskografije, javni nastupi, recepcija i biografski detalji. No, misterija Zorice ostala je uporna.

A onda je, dobrotom Jelene Janić-Ljubisavljević, aktivistkinje grupe “Bio jednom jedan Beograd”, do nas došao izvod iz zemljišnih knjiga. Za kuću u Ulici Nikodima Milaša 12 navedeno je da je 3. oktobra 1935. uknjižena u vlasništvu Mijata Mijatovića. Ipak, 25. januara 1938, na osnovu ostavinske rasprave Sreskog suda, kao naslednice se navode Adelaida Kalajdžić, udova Svevladova, rođena Stojičević i — Stojančić Mihailova Zorica.

Tako smo, posle mnogo godina, pronašli našu i Mijatovu Zoricu.

Sašina i Jelenina pretraga u Digitalnom repozitorijumu Istorijskog arhiva Beograda potvrdila je da se ne radi o slučajnosti. Među prijavama boravka pronađena je Zorica Stojančić, kći Mihaila i Darinke, rođena u Beogradu 20. juna 1908. U krštenicama Vaznesenske crkve nalazi se zapis o njenom rođenju: prvo dete Mihaila i Darinke; kum je bio Andra Todorović, kontrolor pošte na železnici.

Godine 1924. Zorica sa majkom živi u Gospodar Jovanovoj 3. Od 13. novembra 1935, prema prijavnom listu, živi kod Mijata Mijatovića u Milaševoj 12. Posle Mijatove smrti, u junu 1938, ponovo je kod majke. Ratne godine donose novu zagonetku: 1941. i 1942. javlja se na adresi u Miličinoj 7, povezana sa Živojinom Tomićem, opernim pevačem rođenim u Kladovu. Njihove prijave pokazuju gotovo iste intervale boravka u Miličinoj ulici i odlaske za Kladovo. U Beograd se Tomić vraća 21. decembra 1944. Ali Zorice više nema sa njim.

Zanimljivo je da je Tomić, iako operni pevač, kao i mnogi u njegovo vreme, pevao i snimao narodne pesme. Među njima su bile i “Mijatovke”, pesme koje je, prema Mijatovom pevanju, harmonizovao Stanislav Binički. Tako se, i posle Mijatove smrti, nastavlja čudan krug pesme, ljubavi i sudbina.

I tu se istorija ponovo prekida.

Adelaida — Caca Kalajdžić sahranjena je u porodičnoj grobnici zajedno sa kćerkom Milicom Kalajdžić, Mijatom Mijatovićem, Mijatovom majkom i drugim, pretežno ženskim članovima porodice. Zorica, međutim, ostaje izvan tog sveta. Još uvek ne znamo da li je preživela rat, imala potomke, gde je sahranjena, da li je sačuvala neku Mijatovu ploču, fotografiju ili pismo. Ali sada znamo da nije bila samo žena u letnjoj haljini kraj postelje umirućeg pevača. Ona je bila Zorica Stojančić, rođena u građanskoj porodici u Beogradu 20. juna 1908, kći Mihaila i Darinke, privatni činovnik Okružnog suda, žena iz Milaševe 12, naslednica Mijata Mijatovića i svedok njegovih poslednjih dana.

Istraživanje stare muzike nije samo popisivanje ploča. Ono je i traganje za ljudima koji su stajali iza pesme: za onima koji su čuvali fotografije, pisali razglednice, brinuli o bolesnima i zatim nestajali.

Zorica je dugo bila žena koje više nema. Sada je vraćena u život.