Desetak godina pošto su vlasnici pejdžera prestali da budu in (mada ih neki još uvek koriste), na internetu se i dalje prepričavaju najzabavnije poruke iz kol centra kompanije Bel Padžet (Bel Pagette): „Hristos se rodi tebi i tvojoj porodici“, „Kumo, javi kako si prošla na izložbi pasa“, „Pređi na Tetris, to ćes lakše da ukapiraš, ili se javi“, „Halo, da li je to organizacija za pejdžere?“… a primerci ovih aparata još se mogu kupiti preko malih oglasa za simbolične pare. Zoran Marković, „naš čovek iz Toronta“, došao je početkom devedesetih u Srbiju sa idejom da uvede pejdžing sistem koji je u Kanadi u to vreme uveliko funkcionisao. Od 1990. do 1995. godine bio je vlasnik i direktor Bel Padžeta, prve velike privatne telekomunikacione kompanije u Srbiji. Sudskim odlukama, za koje on još pokušava da dokaže da su bile nezakonite, Bel Padžet mu je oduzet, i od tog preduzeća je Bogoljub Karić kasnije napravio mobilnu telefoniju. Marković, koji je pejdžing kompanije pokrenuo i u okolnim zemljama, otišao je iz Srbije. Nedavno se ponovo vratio iz Kanade sa novom velikom idejom: najpre centar Beograda, a kasnije i ostale gradove pokriće WiFi signalom, dakle bežičnim internetom koji će ljudi moći da koriste uz mesečnu pretplatu. Kako je njegova kompanija dobila dozvolu i za VoIP (Voice over Internet Protocol, prenos glasa internetom), preko svojih telefona, kompjutera i drugih mobilnih uređaja, korisnici „ZoviMe“ usluga moći će besplatno ili po veoma povoljnim cenama da pozivaju inostranstvo ili razgovaraju u lokalu.
„VREME„: Ciljna grupa su ljudi koji rade ili žive u centru Beograda i koji žele da koriste laptop ili smartfon u kafiću, kod kuće, na poslu, u parku…?
ZORAN MARKOVIĆ: Upravo oni. Od četvrtka počinje promotivni period od mesec dana i za to vreme će biti besplatan internet kao i telefoniranje. Želimo da napravimo red na Terazijama! Naša poruka je: „Dođi, i pričaj sa kim želiš i koliko želiš, potpuno besplatno!“ Cene telekomunikacionih usluga su inače u svetu pale i uskoro će takav trend biti i kod nas. RATEL-ova dodela dozvola za VoIP operatere će tome dosta doprineti. Naša prednost je to što smo mi prvi i za sada jedini koji se na ovaj način bave WiFi tehnologijom.
Kakva je to WiFi mreža?
To je takozvana meš (mesh) mreža. U centru Beograda smo do sada pokrili Terazije, Trg Nikole Pašića, Čika Ljubinu ulicu, a izvode se radovi na potezu Trg Republike – Knez Mihailova – Obilićev venac… Svaka od njih pokriva površinu prečnika od oko 300 metara, a površina koja će biti pokrivena WiFi tehnologijom postepeno će se povećavati. To će za početak biti beogradski krug dvojke, a onda ćemo pokriti oko 1000 kafića – obezbediti im opremu i omogućiti da posluju sa bilo kojim provajderom. U tome i jeste lepota ovog sistema. Naš posao je samo da edukujemo ljude kako da koriste i da šire mrežu. „ZoviMe“ će ujedno biti srpski skajp – fiksnom mesečnom pretplatom omogućićemo građanima komunikaciju po veoma pristupačnim tarifama sa bilo kojom državom u svetu.
Za punu pokrivenost potrebno je postaviti veoma veliki broj baznih stanica, samo za Beograd više od 2000. Do kraja godine planiramo da postavimo oko 500 baznih stanica u Beogradu kao i 100 u Nišu, a biće ih u još nekoliko gradova u Srbiji, Crnoj Gori (Budva) i Republici Srpskoj. Međutim, ne želimo da to radimo sami. Bilo bi dobro da se uključe mladi ljudi koji će u svojim mestima u unutrašnjosti napraviti sistem i omogućiti jeftine komunikacije. Neka se uključi ko god želi, jer je najvažnije da sistem raste. Moja želja je da uskoro mrežom pokrijemo sve škole, a za dve godine da imamo i WiFi Srbiju. Za program umrežavanja svih škola u Srbiji u pregovorima smo sa Motorolom, dobavljačem WiFi meš opreme, da se sredstva obezbede iz evropskih ili američkih fondova. Motorola je sličan projekat već realizovala u Makedoniji, umrežavanjem više od 600 škola.
Postoji li neka zagarantovana brzina interneta koji nudite?
Jedna stanica može da podmiri 20 do 50 korisnika, jer je teoretski maksimalan protok 54 megabita u sekundi. Brzina koju će svaki pojedinačan korisnik imati zavisi od toga koliko je korisnika u trenutku na jednoj baznoj stanici, ali neće biti manja od 512 kilobita u sekundi.
Mreža koju pravite u gradu mogla bi da se iskoristi na bezbroj načina. Da li ste imali nekakve razgovore sa beogradskim preduzećima ili ustanovama o eventualnoj saradnji?
Povremeno koristim gradski prevoz i dešavalo mi se da me zaboli glava od televizora koji su ugrađeni u autobuse jer se u nekim od njih stalno vrti ista reklama. Ova tehnologija omogućava da na primer autobus koji polazi sa Studentskog trga i ide u naselje Braća Jerković preko ove mreže prikuplja informacije. Kada krene sa Studentskog trga, on daunlouduje aktuelne informacije koje mogu biti interesantne putnicima: akcija u Maksi diskontu pored koga prolazi autobus, na popustu su ti i ti proizvodi i slično. U povratku u Braće Jerković prikuplja informacije o nekim dešavanjima u centru. Osim ovih, konstantno mogu da se prikupljaju i drugi podaci – koliko je jedan autobus prešao kilometara, koliko je potrošio goriva, koliko vremena mu je trebalo da stigne do odredišta, koliko je zagađenje na stajalištu… Policija može da ima koristi tako što će postaviti kamere koje će snimati po gradu i prikazivati direktno te snimke u sobi za monitoring. Kažu da je London bezbedan grad baš zato što u njemu ima 10.000 kamera. Može se koristiti i za kontrolu semafora i tako pomoći da se spreče saobraćajne gužve… Mogućnosti su ogromne, ograničenje je jedino mašta.
Kakve će biti cene vaših usluga?
Mesečna pretplata za neograničeni internet brzine minimum 512 kilobita u sekundi, plus oko sat vremena razgovora sa inostranstvom koštaće 1000 dinara. Samo ovi razgovori kod Telekoma koštaju pet puta više. Ciljna grupa su nam mladi ljudi. Od 9. aprila servis „ZoviMe“ počinje sa radom, i prvih mesec dana će biti besplatan. Na Terazijama će ljudi besplatno moći da telefoniraju koliko god žele. Za sada nam je važno da objasnimo kakav servis nudimo. Trenutno u Beogradu oko 30 ili 40 odsto mobilnih telefona, recimo sve nokije N i E serije imaju protokole za VoIP, i njihovi vlasnici samo treba da taj protokol konektuju na „ZoviMe“ portal. Ko god je u toj mreži u Srbiji, može da priča besplatno među sobom. To će, dakle, u početku biti besplatno, a kasnije će za mesečnu pretplatu moći da dobiju internet, besplatan razgovor među sobom i pozivanje inostranstva po izuzetno povoljnim cenama.
Ljudi će imati potpuno drugačiji pristup mobilnom telefonu, jer ih trenutno ne koriste za odlazak na internet. Čitav ovaj posao je ogroman i ja se zato ne plašim da će neko da mi ga ukrade i da će početi da radi isto što i ja. Što nas je više, biće nam bolje. Na Obilićevom vencu ima 20 kafića i svi su puni. A u Ulici Carice Milice ima jedan i on je – prazan.
Očekujemo uskoro WiMax, širokopojasnu mrežu koja bi takođe trebalo da pokrije Beograd a nadamo se i ostatak Srbije. Da li ste računali na takvu konkurenciju?
Naravno. Međutim, većina kompjutera i drugih mobilnih uređaja koji su danas u upotrebi imaju podršku za WiFi, ali nemaju za WiMax. Postoji jak lobi koji gura tu tehnologiju, ali ne znači da će to da uspe. Ja, naravno, nemam ništa protiv WiMaxa, mi smo veoma zainteresovani i za tu licencu i koristićemo ga kao deo sistema.
Postoji tu jedna važna stvar: kada je, na primer, uništen stari, truli bankarski sistem, kreirano je 15 puta više posla nego što je ranije postojalo u tom sektoru. U bankama se danas odmah nakon škole zapošljavaju mladi i obrazovani ljudi i postoji strahovita konkurencija. Pre 2000. godine morali ste da čekate u dugim redovima i da bankara molite da vam da novac. Sada vas zovu kući, pitaju hoćete li kredit, kola, spuštaju kamatne stope… U Americi se u oblasti telekomunikacija desilo nešto slično: kompanija Ma Bell se raspala na veliki broj manjih telekomunikacionih firmi koje su kreirale stotine hiljada novih radnih mesta. I Srbija bi mogla da se razvija na sličan način – zahvaljujući, na primer, novim licencama za fiksnu telefoniju i WiMax. Konačno, pogledajte mobilnu telefoniju: dok je postojao samo Mobtel, zapošljavao je malo ljudi, a cene usluga bile su visoke. Sada imamo tri kompanije koje zapošljavaju veliki broj ljudi, koje se bore, ulažu, šire mreže… Telekom mora da postoji i on treba da obezbedi infrastrukturu, ali bi bilo odlično da imamo još mnogo manjih kompanija koje će pružati najrazličitije usluge. To je ogroman resurs koji ne koristimo.
Neko vreme niste bili u Srbiji. Vratili ste se odmah pošto je Bogoljub Karić, za koga ste tvrdili da vam je oteo Bel Padžet, otišao iz zemlje?
Ne volim da pričam o tome, jer sam pričao godinama i ništa se nije desilo. Karići su dobijali presude preko noći. Ja poslednjih deset godina vodim procese kako bih povratio neisplaćenu dobit Bel Padžeta, ali čak ni to nije završeno. Dakle, za deset godina nisam dobio nijedan spor, a oni su sve ondašnje presude preko noći rešavali. Ali, ja danas mirno spavam i šetam gradom bez telohranitelja.
Kako vam sada izgleda taj početak Bel Padžeta? Odakle vam ideja, kako ste krenuli?
Isto kao i danas sa WiFi. Bio sam u Kanadi i radio sam kao hospitality menadžer – nisam znao mnogo o tehnologijama, već sam učio kako da uslužim goste. Tako i za WiFi – znam šta ljudima treba. U to vreme u Kanadi sam video puno pejdžera, a u Srbiji ih nije bilo uopšte. Veoma sam se zainteresovao za tu ideju, obišao sam svih desetak pejdžing kompanija i počeo da se raspitujem i učim. Kada sam došao u Beograd i objasnio kakvi su mi planovi, niko mi nije verovao. Tadašnjoj Pošti je trebalo tri godine da pokrene pejdžing, posle početka rada Bel Padžeta. Na kraju, kada je to trebalo da preraste u mobilnu telefoniju, Karići su primetili da je to dosta dobro i onda su ga uzeli…
Na svom vrhuncu, koliki je bio taj pejdžing sistem?
Tada je bilo između 30.000 i 40.000 pejdžera. U poređenju sa nekoliko miliona mobilnih telefona koje imamo danas u Srbiji, to je veoma malo, ali o tome se mnogo govorilo. Neki ljudi su mislili da je Bel Padžet bio jedini koji se bavio tim poslom. Nismo bili ni prvi niti jedini, ali naporno smo radili na marketingu i PR-u i ulagali u kulturu i u decu. Proširio sam sistem i u Rumuniju i Poljsku. Na primer, sa mojom firmom Bel Padžet u Rumuniji prodavao sam mesečnu uslugu za 24 dolara, pa su ostale kompanije da bi bile konkurentne svoje cene snizile na 12 dolara. Ali, i dalje sam nastavio dobro da poslujem jer ljudi uvek žele kvalitetnu uslugu: važno je postaviti određeni standard i držati se njega.
