Kitolovci na kraju sveta

Prvi čovek indijanskog plemena Maka ne slaže se sa mišljenjem većine posetilaca da je rezervat, oivičen zalivom Maka na obali Pacifika i zalivom Nia na obali moreuza Huan de Fuka, koji deli SAD i Kanadu – kraj sveta: „Ovo nije kraj, ovo je početak sveta“, kaže. Njegovo ime nije Bik Koji Sedi, već Ben Džonson. On nije poglavica, već predsednik Saveta plemena. Osamdesetogodišnjak. Imao je tri braka, sad ima 42 unučeta. Sleganjem ramena priznaje da ne može da nabroji sva njihova imena, ali mu je od toga važniji zaključak koji uvereno izvlači: pleme Maka, iako jedno od manjih plemena američkih Indijanaca, nastaviće da postoji. Pa čak i da raste.

Pet sati vožnje, što kolima što feribotom, potrebno je da se od Sijetla, glavnog grada države Vašington, stigne do rezervata indijanskog plemena koje sebe naziva „ljudi koji žive pored stena i galebova“ (na Maka jeziku, to je teško izgovorivo: „kwih-dich-chuh-ahtx“). Ime Maka nadenula su mu susedna plemena i ono znači „darežljiv hranom“.

Putujući uz obalu moreuza Huan de Fuka, do zaliva Nia, na krajnjem severozapadu Olimpijskog poluostrva, osim galebova i stena uz koje žive Indijanci Maka, moguće je videti još ponešto: guste četinarske šume oivičene vodom, ponekog orla, ogromne kamione natovarene drvenom građom, pa čak i jednu tablu sa natpisom „Na ovom mestu 1897. nije se desilo ništa“. Naselja su retka, tako da veća učestalost znakova upozorenja na opasnost od cunamija pouzdano najavljuje da je blizu zaliv Nia.

Za osmoro od ukupno dvadeset dvoje Evropljana koji su, u organizaciji German Marshall Fund različitim pravcima tokom četiri martovske nedelje obilazili Ameriku, odlazak u Maka rezervat bio je prilika za suočavanje sa sopstvenim predrasudama i neznanjem: nema, naime, u selu Nia ni traga od tradicionalnih vigvama, ni crvenoputih ljudi u kostimima od perja, niti se čuje dozivanje isprekidanim grlenim zvukom, uobičajeno u filmovima o nešto poznatijim američkim indijanskim plemenima. Možda se neke od tih scena mogu videti i čuti samo tokom nekoliko poslednjih dana avgusta, kada se održava tradicionalni festival „Maka dani“, sa igranjem, pevanjem i vatrometom. Replika tradicionalne duge kuće, u originalnoj veličini i četiri kanua od kedrovine, nalazi se u lokalnom muzeju.

SUVERENITET: Da nije velike table sa rečima dobrodošlice na teritoriju Maka naroda, na prvi pogled bi se reklo da je u pitanju obično ribarsko naselje, sa oko 200 različitih brodića i čamaca u marini. Nešto pažljiviji pogled na automobile parkirane pored jednospratnih drvenih kuća ukazuje, međutim, da je jedan stereotip možda i tačan: onaj prema kome se indijanska naselja u SAD, zbog svoje ekonomske (ne)moći, često porede sa zemljama trećeg sveta. Moćna federacija možda ipak pokušava da ispravi deo nepravde, davno nanete urođenicima: poslovne prostorije plemenskog saveta, preko koga Maka Indijanci komuniciraju sa federalnim biroom za indijanska pitanja, i automobili parkirani u blizini ne vape za renoviranjem. Naprotiv.

Američka federalna država zvanično priznaje 561 indijansko pleme. Federalno priznati rezervati imaju specijalne pravne odnose sa vladom SAD, koji se donekle mogu opisati kao odnosi vlade sa vladom. Jedan broj indijanskih rezervata nema federalno priznat status, ali ih priznaju države u kojima se nalaze. Oni, međutim, nemaju nikakav odnos sa federalnim biroom za indijanska pitanja (Buerau of Indian Affairs, BIA) i programima koje ta agencija federalne vlade sprovodi. Rezervati imaju ograničen suverenitet: za razliku od ostalih američkih građana, koji život usklađuju sa federalnim, državnim i lokalnim zakonima, stanovnici rezervata podležu samo federalnim i sopstvenim zakonima, ukoliko Kongres ne odluči drugačije.

U SAD ima oko 280 indijanskih rezervata: neka plemena nemaju rezervat, dok druga imaju više od jednog. Prema nekim podacima, u današnje vreme nešto više od polovine od ukupno skoro dva miliona američkih Indijanaca živi izvan rezervata, uglavnom u velikim zapadnim gradovima, kao što su Feniks u državi Arizona ili Los Anđeles u Kaliforniji.

Mika Mekarti, slikar i član Saveta plemena Maka, živi u rezervatu i naše čuđenje zbog takve njegove odluke kod njega izaziva takođe – čuđenje. Stanovnike rezervata taj termin ne asocira na zatvor, za njih je rezervat država u državi, teritorija na kojoj je moguće očuvanje nacionalne tradicije i kulture. Uprkos svemu što im se nakon osvajanja Amerike desilo.

OTKUP SOPSTVENE ZEMljE: Na oko 35 kvadratnih milja teritorije na kojoj se nalazi rezervat živi blizu 2000 Maka Indijanaca. Još oko 500 ih živi širom SAD. U poslednjih desetak godina, broj stanovnika rezervata raste, što njegovi predstavnici s ponosom ističu. Tako, vrteći svoje četiri debele srebrne narukvice, atraktivna radnica Muzeja Maka kaže da joj je jedan muž bio Njujorčanin, a drugi kanadski Indijanac. Deca su odrasla u naselju Nia i sebe smatraju Maka Indijancima.

Poslednjih godina, Maka šumarsko preduzeće počelo je da otkupljuje zemlju koja je nekada pripadala tom plemenu. U zamenu za lovačka i ribolovačka prava, Maka pleme je 1855. godine bilo prisiljeno da tu zemlju ustupi federalnoj vladi, da bi u međuvremenu prešla u ruke privatnika neindijanskog porekla. Ponovni otkup sopstvene imovine, započet 1995. godine, trebalo bi da se otplati u narednih desetak godina. O celom poduhvatu izabrani predstavnici plemena Maka govore neobično mirno: „Tačno, nije bilo fer što nam je imovina bila oduzeta, ali najvažnije je da je sada vraćamo“, kaže Blanhard Mate, plemenski blagajnik.

Osim lovom i ribolovom, Maka Indijanci deo prihoda obezbeđuju zahvaljujući turizmu: zaliv Nia svake godine obiđe oko 17.000 ljudi. Tokom ona dva letnja meseca, kada u tom kraju ne pada kiša (za čije različite vidove stanovnici države Vašington imaju pedesetak različitih naziva), Nia sa svojim kedrovima, divljim životinjama i 239 vrsta ptica verovatno podseća na raj. Krajem marta, pod tmurnim kišnim oblacima, međutim, za svakog ko se ne zove Dejvid Linč i ko po zanimanju nije filmski reditelj, dvodnevni boravak u bungalovima na samoj obali okeana više je nego dovoljan da se u sećanje ureže moćno, istovremeno preteće i umirujuće, brujanje Pacifika.

Zahvaljujući ograničenom suverenitetu koji uživaju, američka indijanska plemena često u svojim rezervatima organizuju razne vrste kockarnica. Osim znatnog smanjenja stope nezaposlenosti, taj vid privrede doneo je organizatorima i mnoge nevolje – zavisnost od kocke, alkoholizam, narkomaniju i povećanje stope kriminala… Zbog velike udaljenosti od prvih komšija, u Maka rezervatu, sve i da hoće, neku ozbiljniju kocku ne bi mogli uspešno da organizuju. To, ipak, ne znači da kriminala nema: lokalni narko-dileri i ostali kriminalci dovoljno su aktivni da uposle osam policajaca i sudske organe rezervata.

SVETSKA SLAVA: Pleme Maka postalo je svetski poznato u maju 1999. godine, kada je nakon sedamdesetogodišnje pauze, praćeno brojnim televizijskim ekipama, ali i demonstrantima sa transparentima „zaustavite krvoproliće“, nastavilo tradiciju lova na kitove. Zbog toga što su dovedeni na ivicu istrebljenja, dvadesetih godina prošlog veka donet je zakon protiv lova na sive kitove, koji su poštovali i lovci plemena Maka, jedinog u Severnoj Americi kome je državnim ugovorom iz 1855. bio dozvoljen lov na kitove. Kada je, međutim, 1994. godine zaključeno da sivi kitovi više nisu ugrožena vrsta, pleme Maka je od Federalne komisije zatražilo da se obnove dozvole za lov. Prema sporazumu SAD i Rusije iz 1997, odobrenom od strane Međunarodne komisije za kitove, plemenu Maka odobren je lov četiri siva kita godišnje, od ukupno 124 siva kita što je kvota za sve urođeničke grupe severnog Pacifika. Federalna komisija tako je odobrila pohod Maka lovaca na kitove (preko tog tela administracija predsednika Bila Klintona bila je uputila i oko 300.000 dolara pomoći plemenu Maka) pa je spektakl mogao da počne, ali samo jednom: pobunila su se razna udruženja ekologa i boraca za zaštitu životinja, dozvola je ponovo preispitivana i odobravana, pa preispitivana i suspendovana, pa opet preispitivana…

Dok uzbuđeno govori o potrebi svog plemena da obnovi tradiciju kitolova, Kejt Džonson, predsednik Maka komisije za kitove, često pominje rasizam kojim se, prema njegovom mišljenju, rukovode mnogi od protivnika želje Maka Indijanaca da se bave lovom na kitove na tradicionalan način. On tvrdi da nema ni govora o ekonomskoj motivaciji za lov i da su sve priče o tajnoj nameri da se ulovljeni kitovi prodaju Japanu – lažne. „Naši motivi isključivo su kulturne prirode“, tvrdi Džonson, podsećajući da je lov na kitove bio deo Maka tradicije više od 2000 godina. On kaže da mnogi članovi plemena veruju da su njihovi zdravstveni problemi prouzrokovani gubitkom mogućnosti da se hrane na tradicionalan način, u kome su meso i ulje kita veoma bitni. Na njegovom spisku argumenata za lov na kitove nalazi se i tvrdnja da su mnogi problemi mladih posledica nedostatka discipline i ponosa, i uveren je da bi povratak kitolovačkoj tradiciji na te probleme blagotvorno uticao… „Želimo i da ispunimo zavet svojih praočeva i obnovimo deo kulturne tradicije koji nam je oduzet“, kaže Kejt Džonson.

Posle sedam decenija pauze obnovljen je lov na kitove u leto 1999. i, prema tvrdnjama predstavnika plemena Maka, u rezervatu su se svi promenili, toliko da je posećenost časova Maka jezika u lokalnom kulturnom i istraživačkom centru – znatno porasla. Osim što imaju imena uobičajena za anglosaksonsko područje, Maka Indijanci u sopstvenom rezervatu „na početku sveta“ međusobno komuniciraju na engleskom, a ne na Maka jeziku. I mesečni bilten, koji stanovnike zaliva Nia obaveštava o najvažnijim događajima, štampa se isključivo na – engleskom jeziku.