Kada vladalac izda sopstvenu državu

Izdaja je istorijska konstanta. Primeri su mnogobrojni i manje ili više poučni, ali se među njima kao najteži izdvajaju slučajevi kada vladalac izda sopstvenu državu.

foto: wikipedia

Jedan od drastičnih primera te vrste je slučaj mletačkog dužda Marina Falijera, koga je godine 1355. Republika, iako je u tom trenutku predstavljao inkarnaciju njene sile i slave, pogubila zbog greha izdaje. Njegova glava koja se zakotrljala niza stepenice Palate ne samo da je bila cena koju je on morao da plati, već i garancija opredeljenja da su Republika i njen zakon iznad svakog građanina uključujući najviše predstavnike vlasti, pa i dužda samog.

Ko je bio Marin Falijero i kakvi su ga to jadi sustigli te je bio jedini od 120 venecijanskih duždeva koji je ne samo pogubljen već osuđen na večnu sramotu?

Pripadao je uglednoj venecijanskoj porodici čije se prisustvo beleži još u desetom veku iz koje su pre njega potekla dva dužda: Vitale i Ordelaf. Dva veka kasnije, 1354. njihov potomak Marin Falijer apsolutnom većinom elektorskih glasova biva izabran za 55. dužda Serenisime. Izbor tada već šezdeset devetogodišnjeg Marina zatekao je na diplomatskoj misiji u Avinjonu gde je obavljao dužnost ambasadora pri dvoru pape Inoćentija VI.

A onda, već od prvog dana kada je kao veleuvaženi vladalac kročio na tlo otadžbine, nesreće su se počele nizati jedna za drugom. Prvo je zbog magle njegov komandni brod “Bućintoro” promašio mol, tako da je svečana povorka na putu ka palati morala da prođe između dva čuvena mramorna stuba na Pjaceti San Marko, gde se, po tradiciji izvršavaju smrtne kazne. Bio je to veoma loš predznak.

Samo mesec dana kasnije, venecijansku su flotu u Egejskom moru Đenovljani, njihovi krvni neprijatelji, potukli do nogu.

Na kraju je u priču upletena njegova žena, dogaresa Alkuina (Ludovika) Gradenigo, takođe pripadnica stare plemićke porodice. Veoma lepa i znatno mlađa od muža, verovatno je i ranije bila povod tračeva, tako da je mlađahnom plemiću Mikeleu Stenu, koji će i sam kroz četrdesetak godina postati dužd, upravo to palo na pamet kada je obuzet besom napuštao duždevu palatu gde je bio priređen bal u čast izbora ovog vladaoca. Mikele se, što od pića, što od raspusne mu mladosti, bio malo zaboravio, te se prema jednoj dvorskoj dami poneo na način nedoličan jednom plemiću. Dužd je to primetio i naredio da bahati mladić smesta napusti bal. Pre nego je izašao, on je uz pomoć petorice svojih drugara nažvrljao na jednom zidu nekoliko uvredljivih rečenica na račun lepe dogarese. Jedna od tih poruka je bila posebno pogana: “U Marina beše žena, za njega poštena od drugih jebena”. Dužd je bio izvan sebe od jarosti, a krivci, i da su hteli, nisu mogli da se sakriju. Međutim, vremena su bila rovita, državne brige i brojne i teške, a neslane šale ove vrste nisu važile za posebno skandalozne. Otuda je glavni krivac osuđen na samo deset dana zatvora, a njegovi ortaci na po sedam.

I tu bi se sve završilo da, kako legenda kaže, dužd nije bio toliko kivan ne samo na mladiće nego i na taj, po njegovom ubeđenju, korumpirani sistem koji je dopuštao da užasne uvrede na njegov račun prođu skoro nekažnjene. Otuda mu se javila ideja da bi takvo stanje trebalo promeniti na radikalan način, srušiti republikansko uređenje i uvesti apsolutnu vlast. Rekoh, to veli legenda, dok na motive zavere istoričari gledaju iz nešto drugačijeg ugla, što za ovu priču nije od posebnog značaja. U svakom slučaju, zavera je skovana i prevrat je, uz učešće većeg broja konspiratora, trebalo da bude izveden 15. aprila 1355. godine. Kao što se da naslutiti, prevrat nije uspeo, ali za dlaku. Neko se negde izlajao, sveprisutni žbiri su to čuli, podigla se uzbuna i u roku od 24 sata svi su zaverenici bili pohapšeni. Čuvena Desetorica, državni organ od koga se strahovalo i na sam pomen njegovog naziva, lično su posetili duždeve odaje.

Već sutradan, jedanaestoro zaverenika su obešeni, dan kasnije red je došao na Dužda. Ukazana mu je čast da mu glava bude odrubljena na centralnom stepeništu palate, a ne na Trgu gde su skončavali obični smrtnici. Okupljenoj svetini na Pjaceti San Marko dželat je pokazao okrvavljenu sablju, a obezglavljeno telo je smešteno u sanduk sa glavom među nogama. Falijer nije kao ostali njegovi prethodnici sahranjen unutar Crkve Svetog Petra i Pavla već u kapeli izvan nje. Položen je u kameni sarkofag koji je tu stajao sve do propasti republike 1797. godine kada je ispražnjen, verovatno iz neznanja ili nebrige.

Republika se veoma potrudila da izdajnika kazni i post mortem. Zvono kojim je sa Crkve Svetog Marka oglašeno njegovo smaknuće nikada više nije korišteno, a presuda Saveta desetorice nije zavedena u registar državnih akata. Jedan od državnih praznika je pomeren za 17. april u znak sećanja ne na samog dužda već na njegovu izdaju, a u tu svrhu služi i crna draperija kojom je prekrivena niša na zidu sale Velikog saveta gde je trebalo da se nalazi njegov portret. Na draperiji je napisano: “Ovo mesto beše namenjeno Marinu Falijeru, posečenom zbog izdaje”. Nesrećni dužd nastavio je da živi u istoimenoj Bajronovoj tragediji, a narodna legenda ga opisuje kao avetinju koja za maglovitih noći bludi duž zidova crkve u kojoj je trebalo da bude sahranjen, tragajući za sopstvenom glavom.