Imenica Istorija i glagol Otvori

Na Malekonu se, ulepljeni i znojavi, premeštamo s noge na nogu, slušajući izlaganje kubanskog kolege. Talasa koji, kako piše u turističkim vodičima, stalno udaraju kamen promenade u Havani i padaju na prolaznike razbijeni u milion sićušnih kapljica – nema, pa tako nema ni hladne fantazmagorične izmaglice bez koje naša čula postaju nepogrešivi senzori neprijatnih mirisa, slučajnih vlažnih dodirivanja i bezlične mešavine zvukova koju ispuštaju dotrajali američki motori, ulični prodavci i jeftina salsa.

Ako smo i pomislili da ćemo kao grupa istoričara biti privilegovani, grdno smo se prevarili. Privilegovani u smislu da ćemo izbeći rute za izbezumljene turiste na kojima se vidi samo ono što vam proda svaki turistički agent još dok ste nekoliko hiljada kilometara udaljeni od crvenog ostrva. Aerodrom, hotel, plaža, Hemingvej, plaža, stara Havana, plaža, Casa de la musica, plaža, ponesite kondome, konac za zube i aspirin. Istoričari sa zapadnoevropskih univerziteta važe za levičare ili, tačnije, liberalne nostalgičare, još tačnije šezdesetosmaše s talentom za razumevanje svih običaja, nacija, boja, političkih sistema i, naravno, Fidela. To najbolje znaju revolucionari zaposleni pri ministarstvu za obrazovanje, pa su nam u tom smislu i priredili pravi pionirski doček i program dostojan Bader-Majnhof grupe. S druge strane, uporni ulični prodavci havanskih cigara, ruma, bedževa s likom Če Gevare i noćnog provoda, takozvani revolucionarni otpad, najbolje znaju da nismo ništa drugo do kesa evra na gomili, što na zadovoljstvo, naše i njihovo, znači da bismo mi dobili popust na robu, a oni višestruku konvertibilnu zaradu. Situacija je skoro bezizlazna, ne puštaju nas ni jedni ni drugi, ni oni koji rade za kuk (CUC) ni oni za pezo (peso). Kuk je konvertibilni pezo, turistički dolar ili, kako ga Kubanci nazivaju – čavito, i vredi oko 1,08 američkih dolara. Pezo je 1/24 tog konvertibilnog pezosa i nije za posetioce, sve dok vam neko ne ponudi da se menjate – jedan nostalgični pezo za jedan konvertibilni. Prodaje se dobro, koliko smo mogli da vidimo na Malakonu, a još bolje idu kovanice s likom Če Gevare, ali i koštaju: pet konvertibilnih pezosa. Bolje da ne računaju ni oni koji vole računanje – jednom će koktel od ruma i mente koštati pet ovih pezosa, jednom pet onih, ako ste u društvu Kubanaca neko će zasigurno biti diskriminisan, a ako niste, kelner će proceniti da li imate ili nemate gringo izraz lica, pa kako kome.

I dalje nema talasa, a kubanski kolega počinje da priča o Fidelovom revolucionarnom putu koji su 1953. napali kasarnu Monkada. To što je akcija bila fijasko se u ovakvim prilikama ne objašnjava, bitno je da je kubanska trojka – uz Fidela sad i Raul i Če – zauzela strateški bitan grad, Santa Klaru. Bio je to klasičan trik Fidela Kastra. El Comandante je naime, ne zna se kako, zablesavio izveštača „Njujork tajmsa“ i prodao mu priču o nekoliko hiljada boraca koji sede na brdima Siera Maestre spremni za borbu s Batistom.

LANSKI, BAGZI I LAKI: Levo od nas nalazi se, na prvi pogled ne tako privlačna, skoro polukružna višespratnica s balkonima na bočnim stranama, koja podseća na građevine u Majamiju iz pedesetih godina. Hotel Riviera Habana smešten je na strateški dobrom mestu, pored okeana i promenade, i samo nekoliko minuta od noćnih barova u kvartu Vededo. Strateški dobrom ne po meri našeg akademskog vodiča i revolucionarne već jedne druge trojke, izvođača radova na stvaranju Kube pre Kastra, internacionalno priznatih kriminalaca – Lanskija, Bagzija i Lakija i, naravno, turista koji masovno stižu. Na ostrvu se početkom dvadesetog veka, zahvaljujući pre svega američkoj prohibiciji, otvaraju hoteli, kockarnice i privatni klubovi. Kuba nudi rumbu i mambo, slatki rum, tamnopute žene i fine cigare u paketu. Golf, tenis, polo, jedrenje i ronjenje za one koji još imaju snage nakon neprospavanih noći. Noćni klubovi niču kao pečurke, otvara se francuski klub „Montmartre“, „Sans Souci“, klub „Parisiene“, američki restoran „Willi“, kineski „Mandarin“, najekskluzivniji kineski restoran u to doba. Tu je i italijanski Frascati, košer „Moishe Pipiks“ i bečki „Vienese“. Batista poziva Lanskog, američkog došljaka iz Poljske, gangstera i osnivača firme čiji bi naziv preveden na srpski bio „Ubice d.d.o.“ da dovede u red kockarnice u Havani. Bilo je nekih nepravilnosti, turisti su se bunili, a oni su očigledno bili i ostali središte sveta za sve Kubance. U noćnom baru „Sans Souci“ nastupaju Marlena Ditrih i Edit Pjaf, Hari Belafonte i Selija Kruz, Frenk Sinatra, Sara Von i Beni Mur. Havana, Pariz novog sveta, Erolu Flinu i Ernestu Hemingveju se toliko dopada da se ne daju izbaciti.

Oko 270 bordela i 100.000 prostitutki za otprilike 200.000 turista koliko je 1952. godine posetilo Kubu. „Bio sam očaran Havanom i istovremeno zgranut kako se taj divan grad mogao pretvoriti u veliku kockarnicu i javnu kuću za američke poslovne ljude iz Majamija koji su tu provodili vikende. Moj zemljak je na ulici pokupio četrnaestogodišnju devojčicu bacajući novčiće na pod. Zbog toga ne treba da se čudimo što svi Kubanci sa Sjedinjenim Državama povezuju samo mržnju“, izjavio je Artur Šlezinger, savetnik predsednika Ruzvelta i braće Kenedi, učitelj američkog liberalizma i dobitnik dve Pulicerove nagrade. „Riviera“ je bila najveći hotel kockarnica van Las Vegasa i najbolja na Kubi, sa oko 500 soba, bazenom i futurističkim centralnim klima-uređajem. Gole mermerne žene, jarke boje i luksuzni aranžmani tropskog voća i cveća na ulazu u hotel dočekivali su goste iz kadilaka „Fleetwood“ i „Studebaker silver Hawk“. Poslednje noći 1958. – dok na jugu ostrva revolucionari uz pomoć štapa, kanapa i trikova zauzimaju Santa Klaru, Havana dočekuje novu godinu, perverzno lepu i bogatu, raskalašno obučenu i praćenu zvucima ča-ča-ča, natopljenu mirisom romea y juliete, mojita, daiquirisa i lepih žena.

Nema više najukusnijih bifteka u hotelu „Riviera“, ni Selije Kruz, a ni Hemingvej neće još dugo. Lanski napušta Havanu 9. januara i to je, takođe, jubilej, pedesetogodišnji.

ŽIVOT JE NEGDE DRUGDE: U međuvremenu se završilo predavanje istoričara iz Ministarstva obrazovanja i mi smo pušteni da predahnemo do sledećeg susreta. Kratka prilika da se pobegne iz prošlosti u kojoj žive i sadašnji i prošli Kubanci, i fidelisti i Kubanci u egzilu. Ulazimo u prvu prodavnicu ili nešto slično tome, mračnu prostoriju s drvenim pultom iza kog su prazne police i velika crna školska tabla na kojoj ne piše ništa. Na pultu je stara metalna vaga s velikim tegovima – ko prvi prepozna šta je, taj ima više od pedeset godina, to je sigurno. U dve kese ispod polica je pirinač. Pored njih korpa s nekoliko komada malangi, korenja sličnog krompiru. I red žena i starijih muškaraca.

Bilo je pomalo nepristojno pitati da li prodaju osvežavajuća pića. Prodajete cigarete? Konačno, sredovečna žena iz reda jedva se nasmeši i podigne ruku pokazujući nam papiriće, bonove. Znači, ušli smo u pogrešnu prodavnicu, onu gde se roba deli Kubancima, pomoć vlade svakog meseca za nekoliko pezosa, kubanskih. Deset jaja, malo ribe, pola kilograma piletine, malange, pirinča, mleka u prahu, ako ima. Izlazimo napolje na sunce stare Havane, bez soka. Opet neko pokušava da nam proda Cohibu, ovaj put originalno pakovanje iz fabrike, pokazuje nam pečat s hologramom. Izgleda kao da sve radimo pogrešno, ne smemo da uđemo u oldtajmere što su ih dovezli Bagzi i Lanski, možemo zapravo – ali da nas niko ne vidi. Ne možemo da jedemo pirinač s malo mesa kao svi Kubanci jer nemamo njihove pezose, ne možemo da igramo domino jer ne znamo tako dobro kao oni. Prolazimo pored predivnih zgrada, oronulih i memljivih, zavirujemo u stanove koji liče na hodnike, najčešće s rešetkama na ulazu umesto vrata. Iz hodnika takođe izviruju, na ulicu, pa nam se pogledi sreću, njihovi pomalo umorni od bliceva turista, naši postiđeni. Neko nas ponovo vuče za rukav, ako ipak hoćemo da jedemo domaću hranu, zna on, privatno, u tim hodnicima s rešetkama su kućni restorani, samo da kažemo šta. Piletina ili riba?

Za nepunih pola sata sedimo u uskoj sobi crvenih zidova, drvenim stolom s četiri stolice, u stanu Luisa Gomeza usred stare Havane. Tu su Luisova žena i ćerke. Stari televizor u ćošku radi, ako smeta ugasiće ga. Čaše su u paru, po dve iste, sipaju nam pivo, ne pitajući, so, biber i čačkalice svečano iznosi jedna od ćerki, stiže glavno jelo, neka vrsta rižota s malo morskih plodova. Svi tanjiri su različiti, ima ih tri, za nas, ostali sede ili stoje i gledaju kako jedemo. Luis ne priča puno, samo se smeška, ne voli o politici – dobro je, može biti i gore, kaže. Šta će biti posle Fidela ne zna, ćerke studiraju, zaradi se, snađe se, plata je 20 evra. Luis je inženjer.

Žena nas nutka da jedemo. „Kad ne bi bilo embarga…“ Saznajemo da skoro sva vrata u Havani kriju po jedan ilegalni život. Komšija je učitelj salse, ali bi u nekom pravom životu bio laborant. Odlična pedikerka je samo nekoliko stanova dalje, kafići su dnevne sobe taman tolike da stanu četiri osobe, restorani između raširenih dečjih pelena, taksisti, maserke, vodiči, prevodioci, lekari, kompletna usluga za nekoliko konvertibilnih evra. Na zidu visi slika Fidela Kastra, frižider je američki, hekleraj koji pokriva istrošen nameštaj je domaći, radio ruski. „Jednoga dana će valjda doći i sloboda“, kaže pomalo nesigurno Luis, procenjujući da nismo baš tako veliki Kastro nostalgičari. Ručak je koštao pola njegove mesečne plate, smešno malo za tri osobe.

GENERACIJA Y: Izlaz iz prošlosti koji smo pokušavali da pronađemo na ulicama Havane pronašli smo u kompjuteru, na blogu Yoani Sanchez, trenutno najpopularnije osobe na Kubi, koju je „Tajms“ proglasio za jednu od 100 najuticajnijih osoba na svetu, uz Buša i Kastra. Yoana je krhka, dugokosa, tridesettrogodišnja majka koja je pre mesec dana uz pomoć prijatelja iz Nemačke počela da objavljuje dnevničke zapise iz svakodnevnog života Kubanaca. Obraća se generaciji Y, osobama rođenim na Kubi sedamdesetih i osamdesetih godina, generaciji koja je veći deo života provela u tzv. specijalnom periodu u mirnodopsko vreme, odnosno u nestašici i gladi prouzrokovanoj večitim sukobima između Kube i Sjedinjenih Država i bezrazložnom američkom embargu koji traje još od invazije u Zalivu svinja. Svaki dan Yoana odlazi u jedini kafić u Havani u kome i Kubanci mogu da pristupe internetu – doskora je to bila privilegija turista smeštenih u boljim hotelima. Odatle šalje tekstove u Nemačku. Zarađuje radeći kao vodič, a život joj se ne razlikuje od života većine Kubanaca. Odlazak u prodavnicu po deset jaja i malangu, nabavljanje filmova i kečapa, kikirikija, šampona i svega ostalog na crnom tržištu, poneki odlazak na razgovor u nekom od kubanskih ministarstava za informisanje i bezbednost. U jednom od zapisa Yoana beleži svoj odlazak u bioskop „Akapulko“. Festivalsko prikazivanje sjajnog nemačkog filma Život je negde drugde. Kada su organizatori festivala videli neočekivanu masu Kubanaca na ulazu, zaključali su vrata. Napolju se, uz komešanje, začulo prvo tiho pa sve glasnije „Otvori!“. Otvori je glagol, piše Yoana, u kom su koncentrisane sve naše želje. Otvori je i jedina reč koja bi mogla da opravda odlazećeg revolucionara.

A ne „Istorija“, kako je to El Maximo voleo da kaže.