Gde se dede mapa

Ribar Edi Ukmar iz Pirana naleteo je tokom pospremanja svog tavana na neobično otkriće. Među starim papirima pronašao je kopiju italijanske geografske karte iz 1942. godine i to upravo onu koju je sad već davne 1990. godine pokušao da dobije u piranskom katastru. Kartu koju je tražio u katastarskoj knjizi dobio je, ali ju je potom zaturio pa ponovo izgubio. A zašto je pronađeno uopšte važno? Zbog sporova s hrvatskom policijom oko razgraničenja u Piranskom zalivu koji su eskalirali u godinama posle raspada bivše države i određivanja zona u kojima slovenački ribari (ne)smeju da love ribu. Edi je odlično znao koliko je ta mapa važna, pa je kopiju još pre četrnaest godina, pre osamostaljenja Slovenije, zajedno sa ostalim kolegama ribarima savesno poslao Ministarstvu spoljnih poslova, zlu ne trebalo.

VIDEO–TRAKE I DOKUMENTI: Ukratko, karta prikazuje međe „stare“ Piranske opštine, gde je Savudrija još uvek deo Pirana. To je činjenično stanje korisno ne samo ribarima već i slovenačkoj diplomatiji, koja u pograničnom sporu sa Hrvatskom zastupa princip „celovitosti“ Piranskog zaliva, za razliku od hrvatske strane koja propagira „podelu“ istog zaliva, koji u poslednje vreme na drugoj strani granice sve češće nazivaju „Savudrijska vala“, valjda da bi smanjili ulogu Pirana i njegovu istorijsku povezanost sa istoimenim zalivom. I sve to nije zbog folklora ili međunacionalne razbibrige, već stoga što su međunarodne konvencije neumoljive – podela mora po principu „središnje crte ne upotrebljava se tamo gde je zbog istorijskog naslova ili drugih posebnih okolnosti potrebno teritorijalno more dveju država podeliti drugačije“. Pa bi se otuda moglo razumeti da Piranski zaliv ostaje – Piranski, ako nije Savudrijski.

Drugim rečima, ako dokažeš da je neki zaliv istorijski bio tvoj, onda su sve šanse da će ostati u tvom vlasništvu, a ako ne, onda se deli na pola. Zato se argumentacija slovenačkih diplomata oslanja na činjenicu da je Piranski zaliv kroz istoriju bio sve vreme pod upravom Pirana, dok hrvatske diplomate traže izlaz u drugim istorijskim dokumentima. Koliko daleko idu diplomatska prepucavanja svedoče učesnici slovenačko-hrvatskih pregovora; a bilo je tu i snimaka iz kućne videoteke nekog češkog turiste, koje su hrvatske diplomate nabavile i servirale slovenačkim kolegama kao video dokaz iz osamdesetih godina prošlog veka, još za vakta SFRJ; a na snimku policajac na slovenačkom policijskom čamcu usred Piranskog zaliva upozorava brod „Pantera Rei“ da je zalutao u „hrvatske teritorijalne vode“. Sličnu funkciju u ovom večitom međudržavnom sporenju imaju i presude slovenačkih sudija, u kojima su se ti proglasili nenadležnima za slučajeve južno od Dragonje (pogranična rečica). Naravno, svaka strana veruje da baš njena svedočanstva mogu odigrati presudnu ulogu ukoliko dođe do međunarodne arbitraže o granici na moru.

U takvom odmeravanju veština, Edijevo otkriće stare geografske karte Sloveniji dođe kao zec iz šešira, iako istovremeno baca tešku senku na slovenačku diplomatiju, pošto potvrđuje da su slovenački državni organi neposredno pre osamostaljenja zaista posedovali original rečene karte. Da stvar bude bizarnija, original na osnovu koga je načinjena kopija nestao je bez traga i glasa, baš pre četrnaest godina. Katastarska knjiga u Piranu, koja je Ediju pre četrnaest godina izdala kopiju na osnovu originala dokumenta, sada službeno tvrdi da „zemljišna knjiga ne poseduje takvu geografsku kartu“ i da bi takav dokument možda mogla imati Geodetska uprava u Kopru. Ali Ivan Seljak, šef Geodetske uprave u Kopru, odgovara da njegova instituciji nema takvu kartu, iako mu je karta (tj. njena kopija) koju je iznebuha pronašao Edi Ukmar „lično poznata“ pošto ju je pre desetak godina video u zemljišnoj knjizi u službi katastra u Piranu.

Osim toga, Geodetski zavod u Kopru pokušao je nekoliko puta i zvanično da dođe do kopije te mape, ali su svi napori i urgiranja u Piranskom katastru završili bez uspeha. Neko je bio izuzetno aljkav, pa su tragovi tako važnog dokumenta izbrisani i u Pokrajinskom arhivu u Kopru, kao i u Pokrajinskom muzeju u Piranu i Novoj Gorici, a nema ga čak ni u Arhivu Slovenije, koji čuva sve vrednije državne dokumente, zajedno sa hiljadama nekadašnjih dosijea Udbe.

SAD JE VIDIŠ, SAD JE…: Mapu više nema ni slovenačko Ministarstvo spoljnih poslova, iz koga su tik pre Rupelova smenjivanja sa mesta ministra spoljnog lakonski saopštili da im ta geografska karta „nije poznata“ tj. da ne znaju gde se nalazi original tog dokumenta – iako postoje svedoci da su službenici istog ministarstva još pre četrnaest godina dobili na dar kopiju originala. Nije čudo što su slovenački ribari ogorčeni ne samo zbog činjenice da im je nastanak nove države smanjio more raspoloživo za ribolov, pa su mnogi ostali bez posla, nego i na državnu administraciju i odnos slovenačkih zvaničnika prema pisanim i drugim materijalima koji bi mogli biti presudni u međunarodnoj arbitraži. Za ribare, ukratko, sve to zajedno liči na „izdaju nacionalnih interesa“.

„Meni je nekoliko meštana reklo da su jako ljuti zato što je između 1973. i 1976. godine zemljišna knjiga iz Pirana preneta u Buje (Hrvatska). Nije mi jasno kako je zemljišna knjiga, kao važan istorijski dokument, uopšte mogla biti otuđena iz opštine“, pita se Edi Ukmar. „Hrvati su shvatili da nismo dobri trgovci i da od nas mogu izvući mnogo. Čak je i prethodni ministar spoljnih poslova Hrvatske Tonino Picula izjavio da u dokazivanju svojih zahteva imamo velike šanse, a na kraju su prema sporazumu Drnovšek–Račan oni ušićarili više i to na osnovu dokumenata iz 1966. godine nego mi s dokumentima iz 1942. godine?! Ovde domaćini znaju gde je otišla naša zemljišna knjiga i ko ju je odneo. Opština Buje je posle osamostaljenja jednostavno prisvojila sve i počela da piše svoje sopstvene zemljišne knjige, bez bilo kakve valjane odluke. To su činjenice s kojima bismo morali na arbitražu, ali bojim se da je ispod žita posredi sramna trgovina“, razočaran je Edo.

U Sloveniji su sve brojniji oni koji za takvo stanje okrivljuju upravo smenjenog ministra spoljnih poslova Dimitrija Rupela, koji je zbog neposlušnosti svojoj partiji (LDS) i svom šefu (premijer Tone Rop) po kratkom postupku izbačen iz ministarske fotelje. Njegov naslednik postao je iskusni diplomata Ivo Vajgl, ambasador Slovenije u Nemačkoj i Švedskoj, koji je još u vreme SFRJ bio zvanični predstavnik za štampu u Saveznom sekretarijatu spoljnih poslova. Iako je Dimitrij Rupel razrešen sa položaja zbog drugih političkih gafova, priča o „zaturenoj geografskoj karti“ koja je darovana Ministarstvu spoljnih poslova baš u vreme kada je Rupel pre četrnaest godina bio takođe u sedlu ministra spoljnog ukazuje na nered u njegovoj administraciji, ali i na njegovo lično zanemarivanje i pomanjkanje zanimanja za probleme koji su na prioritetnoj listi slovenačke spoljne politike – na samom vrhu.

Ostala je misterija kako je moguće da su iz nadležnih institucija, koje su svojevremeno posedovale originale dokumenata i mapa ključnih za moguću arbitražu na moru povodom određivanja granice između Slovenije i Hrvatske, ti originali nestali bez traga i glasa? Javnost od novog ministra Ive Vajgla zasad ne očekuje neke spektakularne odgovore po tom pitanju, izuzev da smanji javašluk u kući kojom su njegovi prethodnici olako upravljali.