Fudbal su izmislili Englezi, ali gotovo sva takmičenja fudbalski svet duguje Francuzima. Žil Rime, predsednik FIFA od 1921. do 1954, „izmislio“ je Svetsko fudbalsko prvenstvo (1930. Jugoslavija je bila polufinalist), a njegov zemljak Anri Delonej, prvi generalni sekretar UEFA, koja je osnovana 1954, smislio je Kup nacija (počeo 1958, prvi finalni turnir igran je u Parizu 1960, kada je SSSR pobedio Jugoslaviju sa 2:1 posle produžetka). Kasnije će ovo takmičenje prerasti u Prvenstvo Evrope. Francuzima dugujemo i fudbalski Kup šampiona. Iritirani prepotentnošću Engleza koji su svog šampiona Vulverhempton proglasili „prvakom Evrope“, novinari „Ekipa“ sa Gabrijelom Anoom na čelu lansirali su ideju o Kupu šampiona, a prvi meč 4. septembra 1955. odigrali su u Lisabonu Sporting i Partizan (3:3). Posle izvesne pauze Francuska je u liku Žaka Žorža imala predsednika UEFA u periodu 1983–1990. Njega je nasledio Šveđanin Lenart Johanson dobivši izbore protiv Švajcarca Fredija Rumoa, a onda je obnavaljao mandat bez protivkandidata sve do prošle nedelje u Diseldorfu i 31. Kongresa UEFA. Iako je imao nameru da uđe u osmu deceniju (ima 77 godina) na čelu ove organizacije, morao je da prizna poraz u sudaru sa mlađim, ambicioznijim, agilnijim i za većinu perspektivnijim Mišelom Platinijem (51). Ishod glasanja bio je prilično tesan (27:23, što znači da su odlučila dva glasa), ali takve su bile i sve prognoze.
Fudbalska Evropa bila je podeljena u dva bloka, na jednoj strani našle su se takozvane velike federacije (Italija, Španija, Nemačka…) koje su otvoreno podržavale Johansona, na drugoj tzv. male zemlje koje u dolasku Platinija vide šansu za svoje bolje mesto pod suncem, pre svega u pogledu lakšeg pristupa Ligi šampiona. Vodeći engleski klubovi nisu oduševljeni idejom da im se uzme jedno mesto za Ligu šampiona, ali funkcioneri Federacije podržavaju Platinija i fudbalska Europa već govori o „dvoglavoj upravi“ na čelu UEFA. Platini je javno obećao da će „uzeti velikima i dati malima“, što mu je donelo svakojake nadimke, od Robina Huda do „komuniste“. Platini je izabrao lukavu taktiku kojom je jedino i mogao da pobedi ne samo velike federacije već i propagandnu mašinu UEFA koja je stala uz Johansona. Iza Platinija je bila FIFA, odnosno njen predsednik Sep Blater, koji je javno, i na samom Kongresu UEFA, podržao Platinija (kao što je ovaj podržao njega kada se borio sa Johansonom za mesto predsednika FIFA), tako da će izbor Francaza doneti mir na relaciji između Ciriha (sedište FIFA) i Niona (sedište UEFA) jer su dosadašnji odnosi, zbog ličnih animoziteta Blatera i Johansona, bili blago rečeno zategnuti.
ROĐENI LIDER: U svemu što je radio u životu, osim kratkog perioda selektorovanja, Mišel Platini je bio uspešan, čak vrlo uspešan. Bio je genijalan fudbaler, tri puta najbolji evropski igrač (1983,1984,1985), briljirao je na Evropskom prvenstvu 1984. kada je Francuska prvi put postala prvak Evrope, a on najbolji strelac sa devet golova (tri Jugoslaviji u meču igranom u St. Etjenu, 3:2). Uvek je bio lider tima, od Nansija i St. Etjena do Juventusa i francuske reprezentacije. Kada je završio karijeru oprobao se kao trener, ali je posle debakla u kvalifikacijama za Mundial 1990. u Italiji, kada ga je Ivica Osim dva puta nadmudrio (3:2 u Beogradu i 0:0 u Parizu), digao ruke od klupe i počeo da gradi karijeru funkcionera. Besprekorna organizacija Svetskog prvenstva 1998. otvorila mu je vrata UEFA i FIFA i bilo je jasno da je samo pitanje vremena kada će se upustiti u kandidaturu za neko od najviših mesta.
Francuzi su njegov izbor dočekali kao nacionalni trijumf, čestitali su mu svi, od predsednika Žaka Širaka, preko ministara do bivših saigrača i sadašnjih fudbalera. „Gospodin predsednik“, grmeo je sa naslovne strane najtiražniji francuski dnevni list, sportski dnevnik „Ekip“, dan posle izbora. U svim komentarima, pozdravima i porukama dominira jedna misao: „Pobedio je čovek fudbala“.
Na Mišelu Platiniju je da opravda to poverenje. On je već poslao poruku da ne postoje dve fudbalske Evrope, ona „od 27 glasova“ i ova „od 23“, ali neće mu biti lako da balansira između dve strane. Istina, promene koje najavljuje neće se dogoditi odmah, planira ih za sezonu 2009/10. tako da će imati dve godine da pripremi teren i amortizuje bočne udarce. Za razliku od, recimo, Španske fudbalske federacije koja je javno lobirala za Johansona, predsednici najvećih španskih klubova Real Madrida i Barselone, Ramon Kalderon i Đoan Laporta, mudro su ćutali zauzimajući prividno neutralan položaj, ali čini se da su sa simpatijama dočekali pobedu Platinija…
U administraciji UEFA predstoji velika čistka. Spekuliše se da će generalni sekretar biti Škot Alan Tejlor (umesto Johansonovog čoveka Larsa Olsena), Englez Džefri Tompson treba da bude prvi potpredsednik, a Kipranin Lefkaritis takođe jedan od potpredsednika. Platini planira proširenje Izvršnog komiteta na 16 članova, verovatno sa idejom da u njega uvede još nekog od predstavnika „malih“ saveza koji su čvrsto stali uz njega.
SRBIJA UZ POBEDNIKA: „Vreme je da Srbija bude uz pobednika“, rekao je Zvezdan Terzić, predsednik FS Srbije, u vreme Platinijeve predizborne posete Beogradu. Iako lakonska, poruka je bila jasna. Preduzimljivi prvi čovek srpskog fudbala, koji dosad nije povukao nijedan pogrešan potez iako se nalazi na vrlo klizavom terenu, bio je jedan od glavnih promotera Platinijeve kandidature u istočnom bloku. Pravilna politička procena odlika je inteligentnih i dobro obaveštenih ljudi i za naš fudbal je zaista dobro što je Platini postao prvi čovek UEFA. Sa Ivanom Ćurkovićem, nekadašnjim saigračem iz St. Etjena iz vremena kada su igrali finale Kupa šampiona 1976, veže ga dugogodišnje prijateljstvo. Sa Draganom Stojkovićem je takođe u više nego odličnim odnosima. Međutim, niti će Platini davati golove za naše klubove ili reprezentaciju, niti će put ka Ligi šampiona biti posut ružama. Te zadatke moraće da rešavaju naši klubovi i reprezentacija, a biće dovoljno i ako nam Platini najavljenim reformama poveća šanse za prolaz. Čuje se da njegov stav povodom regionalnih liga neće biti tvrd kao stav dosadašnjih zvaničnika UEFA što će u perspektivi otvoriti prostor za neku balkansku ligu koja će, bez obzira na to da li će imati takmičarski značaj u smislu prolaznosti ka Evropi, bar biti kvalitetnija od skromnih domaćih liga na prostoru Balkana.
1954–1962: Ebe Švarc (Danska)
1962–1972: Gustav Viderker (Švajcarska)
1973–1983: Artemio Franki (Italija)
1983–1990: Žak Žorž (Francuska)
1990–2007: Lenart Johanson (Švedska)
2007–?: Mišel Platini (Francuska)
Anegdota bez vremenske distance
Elem, bilo je ovako. Stigao gdin Johanson u Beograd, poseta isplanirana do detalja. Miljan Miljanić, pokojni Bata Bulatović, Johansonov intimus Den Tana i ostali lome se oko njega, sve ide ne može biti bolje… Plan je predviđao i posetu Crnoj Gori, bila zajednička država, dva oka su još uvek imala istu dioptriju. Stigla svita u Budvu, domaćini predvideli divan piknik na onom ostrvcu preko puta Budve, crnogorska loza, njeguški pršut, riba na gradele, dobro vino… Sve kao izmišljeno da visoki gosti uživaju a gdin Johanson shvati koliko smo mi dobar i gostoljubiv narod i kolike su nam nepravde činjene, naročito poslednjih godina… Ostrvo nenaseljeno, tek jedan sklepani bar, koliko da se po vino i pivo ne ide na obalu. Priroda netaknuta, more prelepo, dan kao stvoren za izlet. Sve ide po planu dok gdinu Johansonu ne pade na pamet jedno krajnje neumesno pitanje:
„Gde je ovde toalet?“
Domaćini se zbunjeno zgledaše, kakvo je sad to pitanje pored ovako lepe prirode… Doduše, da ne grešimo dušu, „toalet“ je postojao u sklopu improvizovanog bara. Nekoliko „čučavaca“ bilo je ograđeno sklepanim daskama, ali dobro, ne tražimo dlaku u jajetu, za prvu pomoć daj šta daš… Pokazaše gdinu Johansonu kojim putem treba da ide, ali kada ga ni posle petnaestak minuta nije bilo nazad, zabrinuta gospođa Johanson zamoli gdina Tanu:
„Den, molim te, idi vidi da mu se nesto nije desilo…“
Den, alijas Dobrivoje Tanasijević, stiže na mesto događaja i zavapi:
„Lenard, gde si, da li je sve u redu?“
„O Den, znao sam da ćeš me ti spasiti… Ovde nema papira!“
„Sad ću ja, ne brini“, uzvrati Den i uputi se ka „baru“. Uzeo od „barmena“ načeti paketić toalet-papira i „spasi“ svog prijatelja. Olakšan i zadovoljan Lenard se ubrzo pridružio društvancu i epizoda bi bila zaboravljena da se posle izvesnog vremena nije pojavio „barmen“ i ljutito upitao Dena:
„Dobro, jado, gde je ostatak mog toalet-papira?“
Den zbunjeno pogleda Johansona i prevede pitanje, a još zbunjeniji predsednik UEFA odgovori:
„Pa ja sam ostavio po nekoliko papira pored svake rupe, računam da će se neko naći u nevolji u kakvoj sam bio ja“, objasni Johanson motive svog „rasipništva“.
„Ma nemoj, nisam ja Crveni krst… Em dolaze ovde da mi seru, em ja da brinem kako će da brišu dupe“, uzviknu ljutiti „barmen“ dok je Den pokušavao da izbegne prevod i okrene sve na „domaći smisao za humor“.
Bilo je tako… U međuvremenu, Den Tana nije uspeo da uđe u Izvršni komitet UEFA, Srbija i Crna Gora su se civilizovano razvele, Johanson je bio na čelu UEFA do januara 2007, baš kada je Crna Gora primljena u punopravno članstvo UEFA, a priča o toalet-papiru, naravno, govori ne o njemu, nego o nama (tj. njima).
V.S.
