Dunavski gusari

Kao i svi plovni putevi, tako i Dunav ima svoju istoriju gusarstva, to jest piraterije, kako bi se to danas reklo. U toj istoriji pretposlednje, šajkaško poglavlje obeleženo je negde u XVIII veku, ali tada je to bila granica dva ozbiljna carstva – Austrijskog i Osmanskog. Obe carevine čuvale su svoje obale i linije komunikacija, pa tu i nije bilo ozbiljnijih problema, pogotovo zato što Dunavom nije ni plovilo ništa mnogo vredno krađe. Tačno se znalo ko dokle šta kontroliše, pa nije ni bilo neke šanse da neko nekoga opljačka.

Situacija se dramatično menja u leto 1992: tada se uspostavlja tzv. blokada Dunava kod Beograda u režiji Državne bezbednosti, a sa izvođačima radova u nemogućim likovima onog radikalskog „Kurira Jovice“ koji ih je posle prodao za male pare i Raše „Pokojnog“ Smiljanića, srpskog pisca i osnivača „Nove ruže“ i „Bele Vizantije“, uz svesrdnu logističku pomoć navodno pokojnog (nadamo se da nije pokojni) Čede Mihajlovića. Oni su, uz pomoć svojih dobro plaćanih „patriota fanatika“ čamcima zatvarali promet Dunavom kod Beograda, pa od kapetana i brodovlasnika uzimali reket za propuštanje kroz „blokadu“; Čeda ih je snabdevao taktičkom radio-vezom, ugrađivao se i posle pobegao s parama koje je trošio na spore konje i brze sportske automobile, dok nije pao šaka Legiji i Zemuncima. Bio je to sladak posao: Dunav je vitalno važna linija komunikacija između Crnog mora i cele zapadne Evrope; Dunavom plove stotine hiljada tona robe od životnog značaja. Vlasnicima i prevoznicima bilo je mnogo lakše da Jovicama (obojici) isplate taj dunavski reket kod Beograda za svaku baržu, nego da od toga prave neko pitanje – na koje ionako ne bi bilo odgovora ni od kakve nadležne vlasti. Naime, SR Jugoslavija već je bila ispala iz svih međunarodnih ugovora i obaveza, pa ni Dunavska komisija, ionako ne baš moćna – mada stara i ugledna ustanova – ne bi pomogla, ali to je druga, duža i tužnija priča. Pustimo to, dakle, istoričarima uz nadu da imaju pamćenje i volju da se tim komičnim elementima dunavske istorije uopšte bave. Obojica Jovica, Raša i Čeda svoje su obavili, brodari su platili i sve je ne može bolje biti.

ŽUTI GUSARI: Ovih dana priča o dunavskim gusarima obnovljena je; kako nam se čini na način veštačko-tabloidni, u nedostatku bolje vesti. Naime, počelo je od bugarskih medija koji su odjednom krenuli sa pričom kako, eto, „dunavski gusari“ prepadaju bugarske brodove u zoni između Golupca i Smedereva, otimaju im tečno gorivo koje prevoze, kablove i, uopšte, robu koju mogu da nađu na palubi. Naši tabloidi spremno su preuzeli tu priču. Bugarski mediji, međutim, uredno se ograđuju od preteranih tumačenja: ispod naslova „Srbski pirati atakuvat naši korabi“ (razumeli ste?) ide razumna priča o tome kako su vesti o tome da je „38 bugarskih brodova opljačkano“ donekle preterane i da tu treba pogledati interese posada, u smislu saradnje sa ranijim poslovnim partnerima; i interese kompanija u smislu naplate osiguranja za razne štete.

Tu dolazimo na suštinu stvari: tokom herojskih vremena „nezasluženih i ničim izazvanih sankcija“ 1992–1995, Dunav je bio jedna od zlatnih koka za sve moguće švercere svega. Veliki šverceri radili su uz dozvolu Državne bezbednosti tečna goriva na veliko; manji šverceri na manje. Tada se u istočnoj Srbiji, pored Dunava rađa i kasnije srećno raste, i deblja se, kasta „šeika“, lokalnih munđosa koji su naftu i benzin na Dunavu prekrcavali iz barži u svoje čamce i mini tankere, sve u plovidbi, bez stajanja, a kasnije ih prodavali okolo, sve do one čuvene „skuvane“ plastične flaše na ćošku (kad se skuva, flaša ima za petinu manju zapreminu; niste kupili litar, nego 0,8; jasno? o usutoj vodi nećemo). Jedan takav „šeik“, neki Moma Romanović iz okoline Golupca, bio je na meti onih policajaca koji su optuženi za ubistvo Goksija Bombaša 1995, po narudžbini Joce Amsterdama, pa kasnije i osuđeni za to i za pokušaj ubistva i iznudu od tog istog „šeika“. Znali ljudi da čovek ima para…

BLEDA SENKA: Dunavski lađari idu uzvodno i nizvodno po istoj ruti i manje-više istom redu plovidbe; i tako decenijama. Tokom sankcija 1992–1995. svi su oni, pa i bugarski, bili izloženi iskušenjima kojima se teško odoleva: braća sa desne, srpske obale, dolaze čamcima uz njihove barže i nude zdrave nemačke marke za njihov benzin. Samo povučemo crevo; na tu količinu neće se ni primetiti. Srbijanska policija i carina – po definiciji – neće se mešati i to je dovoljno, hvala. Kasnije je taj biznis uznapredovao do krijumčarenja celih barži koje su bile skretane u pančevačku luku, ali to je bio drugi, državni posao. Naravno da se sve to znalo i videlo na satelitskim snimcima, ali to je bila politika.

Ova sadašnja priča samo je bledi i jeftini odraz tadašnje velike priče. Nikakvih „dunavskih pirata“ nema, kažu ljudi iz rečne policije i iz brodarskih udruženja; sve je to tabloidna budalaština. Ono što oni dopuštaju kao mogućnost, međutim, jeste da su aktivirane neke stare veze između bugarskih lađara i njihovih saradnika sa desne obale Dunava. Željko Nikač iz MUP-a Srbije, poznavalac materije, kaže za „Vreme“ da je budnost duž celog toka Dunava pojačana i da do sada imaju prijave krađa vanbrodskih motora sa čamaca na baržama i tegljačima (serijski brojevi poznati), pretakanje goriva u tradicionalne čamce sa duplim dnom (do 500 litara), kao i krađe kablova i sitnije opreme. Dunavska komisija, međudržavno telo nadležno za kompletnu plovidbu Dunavom, uključujući i bezbednost, do sada nije imala nijednu primedbu na sigurnost plovidbe duž toka te reke kroz Srbiju, ističe Željko Nikač.

Bugarska štampa već je izrazila sumnje da je reč o prevarama osiguravajućih društava: lađari se dogovore sa starim partnerima; oprema ili roba nestanu; osiguranje se naplati, pa onda sretno podeli između brodara, njihovih lađara i partnera s kopna. Ako se pritom još napravi i medijska seksi galama o „gusarima s Dunava“ – utoliko lakše cela šema prolazi.

Vladimir Milinković, iskusni stručnjak iz rečne brodarske branše, koji radi za ukrajinsko udruženje rečnih prevoznika, kaže za „Vreme“ da problem nije toliki kakvim se predstavlja, ali i da postoji na jednom drugačijem nivou: „Pre svega, mi nemamo situaciju u kojoj se zna ko prima, a ko kasnije predaje robu u dunavskom saobraćaju. Tegljač dogura barže do određene luke, ostavi ih dok po njih ne dođe drugi, a za to vreme roba je bez nadzora. Naravno da svako ko hoće može da se uspne na baržu i ukrade šta mu treba, tj. šta može da se proda. Taj problem imamo u Smederevu, ali i u Pančevu i drugim nekim lukama. Dođu ljudi, ukradu elektromotor za sidro koji je mnogo skup, ali će ga oni prodati na otpadu za sitne pare; ukradu kablove koji takođe završe na otpadu; pretoče neku naftu, što je manji problem. Rečna policija jednostavno nema ni ljudi, ni plovila da bi se time uspešno pozabavila, uprkos dobroj volji“. Milinković kaže da se ni u kom slučaju ne može govoriti o gusarenju – u somalijskom smislu reči, što je danas moderno – već o običnom kriminalu, dakle krađama sa usidrenih ili vezanih plovnih objekata.