Dole fenjeri!

Foto: Freepik / pvproductions

Šestog oktobra 1893. godine počela je da radi prva javna termocentrala jednosmerne struje u Beogradu i osvetljavala je današnje gradsko jezgro. Nalazila se u Skender-begovoj 51, gde je sada Muzej nauke i tehnike, istina u rekonstrukciji, organizator izložbe „Život u Srbiji uoči elektrifikacije“ priređenoj povodom 115. godišnjice početka rada termocentrale i početka elektrifikacije u Srbiji. Izložba je otvorena do kraja novembra, u Galeriji nauke i tehnike Srpske akademije nauke i umetnosti.

Zorica Civrić i Daniela Pejović, autorke izložbe, predstavile su Srbiju iz vremena petroleuma, gasa i sveća pomoću jednog zamišljenog gradskog domaćinstva iz dvadesetih godina prošlog veka punog stvari koje vas podsete na bakinu kuću, a detaljan život Srbije u ranoj industrijalizaciji (istorijske prilike, prostorno uređenje gradova, javno osvetljenje, porodično uređenje, tradicionalna zanimanja, kultura…) opisale su u katalogu, izuzetno informativnom i zanimljivom za čitanje.

Prema objašnjenju Zorice Civrić i Daniele Pejović, vremenska odrednica iz naslova izložbe „uoči elektrifikacije“ označava period od 1893. do 1931. godine kada su „elektrificirani skoro svi gradovi, upravni, privredni, obrazovni i kulturni centri“. Konkretno, elektrificirano je 110 gradova na teritoriji uže Srbije, 154 u Vojvodini i šest na Kosovu i Metohiji. Od tada pa do vremena kada je struja postala dostupna svima, trebalo je da prođe još dosta vremena: 1939. godine elektrificirano je tek 29,8 odsto domaćinstava, a 1977. godine struju nije imalo 666 naseljenih mesta sa prosečno više od 300 stanovnika u svakom od njih.

DIFTERIJA I STRUJNI UDARI: Ako je suditi po raspoloženju Beograđana, srpsko stanovništvo nije preterano patilo zbog nemogućnosti da uživa u blagodetima elektrike, kako su nazivali električnu energiju. Naime, u toku izvođenja radova na postavljanju prve električne mreže nisu bila retka mišljenja da je električno osvetljenje unelo nemir u svakodnevni život. Autorke kataloga navode da su Beograđani „smatrali da je elektrika donela puno lošeg i da je unakazila grad postavljanjem ružnih stubova, da je donela epidemiju difterije zbog kopanja jama za podzemne kablove i izazvala nesrećne slučajeve usled dodira strujnog kabla“.

Za razliku od struje, sveće, petrolej i gas su im delovali bezbedno i poznato, pa desetak izloženih petrolejskih lampi i svećnjaka ilustruju takvo raspoloženje s kraja XIX i početka XX veka. Sveće i svećnjaci su i danas aktuelni, istina, samo kao dekoracija. Voštane sveće su izrađivali voskari, lojane mumdžije, a luksuzne – milikerc sveće iz Beča stigle su u Beograd tek 1841. godine za bal kneza Mihaila. Svećnjaci su odražavali imovinsku situaciju vlasnika, pa ih je bilo i drvenih i zemljanih, ali i srebrnih i kristalnih. Svećama u fenjerima građani su sebi osvetljavali put. Krajem osamdesetih godina XIX veka, zamenio ih je petrolej. Prve petrolejske lampe bile su limene posude kupastog oblika sa petrolejom, u koji je bio umočen fitilj. Davale su slabu svetlost, a vetar je gasio plamen. Lampa je usavršena dodavanjem staklenog cilindra koji pojačava svetlost i štiti plamen od strujanja vazduha.

Prvi petrolejski fenjeri osvetlili su varoš 1830. godine povodom svečanosti čitanja Hatišerifa kojim je Srbija stekla političku autonomiju. Zaslugom Nikole Hristića, gradonačelnika pod kojim je Beograd vidno napredovao, 1856. godine nabavljeno je šest fenjera za 1000 forinti, trošak je raspoređen na 400 kuća u tim fenjerima osvetljenim ulicama, a do kraja godine svi vlasnici gostionica, mehana i kafana morali su da postave fenjer ispred svog ulaza, i da ga drže upaljenog od predveče do deset uveče. Ko se ogluši o ovu gradonačelnikovu naredbu, zatvaran mu je objekat. O uličnim fenjerima brinule su fenjerdžije: s malim merdevinama, išli su od fenjera do fenjera, čistili stakla i pripaljivali ih. Prva instalacija gasnog osvetljenja, sledeći korak do elektrike, postavljena je u Narodnom pozorištu 1869. godine povodom otvaranja nove zgrade. Iz gasare s pogonom na drva, izgrađene na „dvadeset hvata“ od Pozorišta, dopreman je gas za dve lampe postavljene ispred ulaza u zgradu. Zvanice na toj svečanosti svedoče da je zgrada bila obasjana svetlošću.

CENTRALE PRE CENTRALE: Pre otvaranja javne električne termocentrale u Skender-begovoj, Beograd je već bio osvetljavan na električni pogon iz individualnih izvora i to pomoću čak dve električne lučne lampe! Prva električna svetiljka upaljena je u Beogradu u leto 1880. godine ispred kafane „Kod Skupštine“, vlasnika Petra Jovanovića Šapčanina, na mestu gde se danas nalazi zgrada Elektrodistribucije Beograd, što je kod gostiju kafane izazvalo uzvikivanje parola: „Živela elektrika!“ i “ Smrt fenjerima!“ Većina gostiju nosila je nagaravljena stakla, jer se smatralo da se od jake električne svetlosti može oslepeti.

Međutim, moguće čak i tim istim Beograđanima, u domovima su bile milije gasne lampe od električnih sijalica. „Primer te pojave je elektrifikacija domova u Abadžijskoj ulici (danas ulici Kraljice Natalije). Električno osvetljenje nije uvedeno u sve domove ni do 1908. godine. U početku su ga uveli samo neki intelektualci, viši činovnici i bogatije zanatlije, a uvedeno je i u zgradu Ruskog poslanstva. U mnogim kućama u toj ulici, kao i u drugim, danas centralnim ulicama, elektrika je uvedena tek pred Prvi svetski rat i u toku rata, u vreme velike nestašice petroleja. U širem centru grada struja je u kuće uvođena tek posle skoro četiri decenije.“

Ovi, i još niz drugih podataka ponuđenih izložbom o životu u Srbiji pre elektrike svakako privlače pažnju, ali ipak njena atraktivnost pripada samoj postavci. Darko Nedeljković, autor postavke, rasporedio je 110 eksponata iz nekoliko zbirki Muzeja nauke i tehnike u ambijent, kako je već rečeno, kuće iz druge decenije pretprošlog veka, s nameštajem nostalgičnih formi romantično-bele boje. U tom ambijentu, poseban akcenat dat je kupatilu. Naime, prve decenije prošlog veka, kad je u Beogradu bilo 83 odsto prizemnih kuća, 16 odsto jednospratnih, a 60 kuća je imalo više od jednog sprata, kao nova prostorija doma pojavljuje se kupatilo. To znači da su lavor i bokal zamenjeni umivaonikom, a korito kadom.

TOALETA I ALATKE: Kupatilo na izložbi je kao sa filma: bela velika tučana kada na elegantnim nogicama, uz nju već stajaći sjajni metalni bojler s tušem koji je ložen čvrstim gorivom (po Zorici Civrić najatraktivniji eksponat, zato što ga mnogi posetioci pamte iz svog kupatila), pored drugog kraja kade je bela keremička noćna posuda, na suprotnom zidu je romantični metalni umivaonik sa keramičkim bokalom i belim ogledalom, na polici je komplet metalnih posuda za brijanje sa brijačem od drveta, metala i kože, i četkom za brijanje, i raznorazne džidža-bidže za dame: kolmajz za lokne, ukrasne bočice za parfeme, pudrijera, četka…

Trenica, presa za ravnanje odeće i pegle ilustruju kako se pralo i peglalo dok nije bilo mašina za veš, deterdženata i ostalih pomagala. Pre nego što je uvedena kanalizacija, trebalo je prvo pripremiti veliku količinu vode, zagrejati je na šporetu ili u kazanu, i napraviti ceđ i sapun za pranje. Veš je zatim trebalo potopiti u korito ili iskuvati ga u kazanu s vodom u kojoj je ceđ, a potom ga ručno trljati kako bi se izbacila nečistoća. Tek za ovu fazu su postojala pomagala: trenica – odeća se trlja o njenu rebrastu površinu, i prakljača – alatka od drveta kojom se udaralo po natopljenom vešu. Posteljina, ćebad i odeća su ceđeni i ravnani pomoću prese – još jednog pomagala.

U zavidno opremljenoj kuhinji (šporet na ugalj i drva, mikseri, vagice, avan, pržun za kafu, mlin za kafu, ekspres lonac, činija za mešenje, otvarač za flaše, špric za tulumbe, oklagija, radla za rezance, sprave za sečenje…) dominira – ajskasna. Izgleda kao da se u njoj čuva novac a ne lako kvarljiva hrana: masivan orman, sa debelim vratima i velikom kvakom. Zorica Civrić objašnjava da su se prvi ormani za hlađenje hrane pojavili u Beogradu krajem XIX veka, proizvodili su ih „Braća Goldner“ iz Subotice, a početkom prošlog veka ih prave u stolarskoj radionici Đorđa Cvetkovića u Beogradu. Bili su od drveta, s izolacijom od plute i unutrašnjim zidovima obloženim limom. U posebnu pregradu je stavljan led, otprilike svaka dva dana. Na bočnoj ili zadnjoj strani je slavina za ispuštanje istopljene vode. Led su prodavale ledadžije, koji bi na konjskoj zaprezi prevozili table leda mušterijama. Ajskasne su istisnuli električni frižideri tek polovinom prošlog veka.

Kao i danas, i onda je salon, dnevna ili velika soba, uređivana s najvećom pažnjom. Do kraja pedesetih godina XIX veka nameštaj je uvožen zato što ga kod nas niko nije proizvodio. Salon, kao i ceo prostor uostalom, grejan je pomoću peći za loženje, ili pomoću kaljevih peći – i jedan i drugi izvor je i do danas opstao, istina najčešće kao ukras doma modifikovan za električnu struju. Jedan od prvih električnih uređaja koji počinje da se upotrebljava u drugoj polovini dvadesetih godina pretprošlog veka je radio. Do tada, Beograđani su se zabavljali i opuštali uz muzičku kutiju, klavir ili neki jeftiniji instrument. I, sigurno im nije bilo loše.