Dete protiv Brundibara

Povodom obeležavanja desetogodišnjice Music Art Project-a (MAP) na sceni teatra Madlenianum premijerno je izvedena dečija opera Brundibar, u kojoj učestvuju deca iz različitih sredina i osetljivih grupa uzrasta od 8 do 18 godina. Đurđa Papazoglu, izvršna i umetnička direktorka programa “Muzika nade” kaže da raznovrsna podela nije nastala slučajno. “Brundibar je za mene bio i odgovor na pitanje koje stalno čujem, nekad glasno, nekad između redova: da li je moguće da se deca koja žive u različitim svetovima zaista sretnu, razumeju i ostanu zajedno? Godinu dana rada na ovoj operi pokazalo je da je moguće – ali samo ako im neko napravi prostor i drži ga otvorenim dovoljno dugo da se poverenje dogodi.”

“VREME”: Po čemu je ova opera specifična?

ĐURĐA PAPAZOGLU: Brundibar Hansa Krase, iako kratka formom, ima snažnu, univerzalnu poruku: solidarnost, građanska hrabrost i otpor samovolji. To je jedno od najizvođenijih dečijih operskih dela u Evropi, upravo zato što govori jednostavnim jezikom o stvarima koje su presudne – šta radimo kada vidimo nepravdu i da li smo spremni da stanemo jedni uz druge. Za nas je bila važna i činjenica što je ovo srpska premijera: da jedna priča koja je toliko puta ohrabrila publiku širom sveta dobije svoj glas i ovde, sada. Brundibar je specifičan i po tome što ne “uči” decu lekciji sa distance. On ih uvodi u iskustvo: uči ih da se glas ne dobija na poklon, već se gradi – kroz disciplinu, slušanje drugih i spremnost da se preuzme odgovornost za zajednički zvuk.

Kada deset godina radiš sa decom koja često odrastaju bez prostora da budu viđena i saslušana, shvatiš da je velika scena više od prestiža: ona je potvrda dostojanstva. Brundibar je opera u kojoj deca ne stoje u pozadini – ona nose priču, nose promenu.

Iz kojih sredina i škola dolaze deca koja su nastupala u operi?

Učesnici su deca i mladi iz programa “Muzika nade”, uzrasta od 8 do 18 godina. Okosnicu ansambla čine učenici beogradskih osnovnih škola i muzičkih škola, pre svega iz Muzičke škole “Dr Vojislav Vučković”. Posebno intenzivno smo u ovaj proces uključili decu iz OŠ “Branko Pešić” i OŠ “Sutjeska”, kao i učenike Muzičke škole “Milenko Živković” iz Paraćina. Pored njih, u radu su učestvovala i deca iz Prvog beogradskog pevačkog društva. Ta raznovrsna postava nije nastala slučajno: namerno smo spojili decu koja se u svakodnevici retko sreću da bi kroz isti ritam, isti tekst i istu odgovornost jedni za druge naučili ono što školski programi teško mogu da obezbede – da se različitost ne “toleriše” sa distance, već da se živi iznutra, u zajedničkom zadatku. U ansambl su uključeni i naši alumnisti – mladi koji su kroz program odrastali, a danas se vraćaju kao oslonac mlađima, pa se prirodno gradi lanac podrške u kojem se iskustvo prenosi, a zajedništvo ne prekida završetkom jedne produkcije.

Dvoje glavnih junaka u operi su siromašni brat i sestra, Anica i Jovica. Njihova borba nije herojska po spektaklu, nego po nameri: oni žele da pomognu bolesnoj majci i veruju da imaju pravo na život dostojan čoveka. Ta jednostavnost ih čini bliskim svoj deci – i našoj deci posebno.

foto: tanjug / miloš milivojević

Ko je Brundibar? Koga on predstavlja?

Brundibar je zli verglaš, vašarski moćnik koji ucenjuje, ponižava i koristi položaj da bi ućutkao slabije. Ali on je i simbol: lice samovolje koja traži da drugi budu tihi dok ona nameće svoj ritam. U tome je i snaga ove opere – ona detetu daje jezik da prepozna nepravdu, a odraslima ogledalo da se zapitaju šta su prihvatili kao “normalno”.

Koja je glavna poruka opere?

Deca poruku izgovaraju jednostavno: ne možeš sam. Kada se udružiš, strah postaje manji. Kada se glasovi slože, samovolja više nije toliko glasna. U Brundibaru pobeda ne dolazi silom nego zajedništvom – i to je lekcija koju dete može da ponese i u školsko dvorište, i u porodicu, i kasnije u društvo.

Kako je program “Muzika nade” uticao na živote dece i njihovo samopouzdanje, da li se nešto promenilo?

U “Muzici nade” mi ne “učimo muziku” samo da bismo imali nastup. Mi gradimo okruženje u kojem dete prvi put oseti da njegov trud ima smisla, da je viđeno, da pripada. Promena najčešće počne neprimetno: dete dođe na prvu probu stegnuto, ne gleda u oči, boji se da pogreši. A onda, kroz zajednički rad, uči da pogrešan ton nije sramota nego deo učenja. Da se disciplina sa probe prenosi u školu. Da je odgovornost prema ansamblu odgovornost prema sebi.

Imamo i podatke koji to potvrđuju. Program je od 2015. do danas obuhvatio oko 2.800 dece u 11 gradova/opština. Više od 65 odsto dece dolazi iz osetljivih grupa, a prisustvo i retencija je više od 70 odsto, što je posebno važno kada znamo koliko je kontinuitet teško održiv porodicama koje žive pod pritiskom siromaštva i isključenosti. Studija CEP-a (2016) pokazala je da je 100 odsto učenika prijavilo porast muzičke samoefikasnosti, a u više od 80 odsto slučajeva zabeležene su pozitivne promene u dobrobiti, samopoštovanju, socijalnim veštinama, motivaciji i koncentraciji.

Ali iza procenta je uvek lice. Eljhar je pre četiri godine prvi put seo za perkusije. Danas, sa 18 godina, upisan je u Srednju muzičku školu “Stanković” (džez udaraljke). On kaže da je postao odgovorniji i otvoreniji, “druga osoba”. Ja to čujem kao rečenicu deteta koje je dobilo mentora, ansambl i scenu – i više ne sumnja da ima pravo da sanja ozbiljno.

Upravo tu je ključ: “Muzika nade” ne obećava čudo preko noći. Ona pravi uslove da dete ostane u školi, da ne odustane kada se pojavi prva prepreka, da nauči da može da uči. Nekad je to vidljivo kao upis u muzičku školu. Nekad kao to što dete prvi put kaže “mogu” bez šale i bez podsmeha prema sebi. Nekad kao činjenica da se vrati na probu i kad mu dan nije dobar, jer ga tamo čeka ekipa i njegov glas nedostaje.

Kako je tekla priprema za nastup? Kako su deca reagovala na to da će izvoditi operu?

Za mnogo dece opera je u početku zvučala kao nešto daleko; “to je za neku drugu decu, iz nekih drugih škola”. Prvi deo posla bio je da tu pregradu srušimo. Pristup El Sistema nas uči da standard ne spuštamo, već da podršku podignemo: da dete oseti da je zahtev ozbiljan, ali da je i briga ozbiljna.

Pripreme su bile dugotrajan proces: muzika, tekst, scenski pokret, zajedničko disanje ansambla. Najvažnije je bilo da deca razumeju smisao priče jer tek tada glas dobije unutrašnju snagu. Umetnički tim je dao okvir profesionalnosti: pod umetničkim vođstvom Marijane Mijanović, u režiji Aleksandra Nikolića, uz dirigentsku palicu Milana Nedeljkovića i uz baritona Vladimira Andrića. Deca najbolje rastu kada ih odrasli ne sažaljevaju nego poštuju – kada im postave visoku lestvicu i stoje uz njih dok do nje dođu.

Kako funkcionišu muzičke radionice u pretežno romskim školama u Zemunu, o čemu smo već ranije pisali (“Vreme” br. 1721/22)?

Rad u školama sa velikim udelom romske dece traži da budemo precizni i u pedagogiji i u realnosti života. Zato mere pristupačnosti nisu dodatak nego uslov: obezbeđujemo instrumente, a po potrebi i prevoz, užinu i digitalnu opremu (tokom pandemije nabavili smo 100 tableta kako deca ne bi ispala iz procesa). U Beogradu posebno važnu ulogu ima i Resursni centar pri OŠ “Branko Pešić”, jer škola postaje mesto gde se podrška organizuje, a ne improvizuje.

Zamislite dete koje posle škole nosi futrolu instrumenta kroz kraj u kom se retko viđa nešto “svečano”. To dete ne nosi samo instrument. Nosi dokaz da se njegova budućnost ne završava na mestu na kom je rođeno. Nosi disciplinu koju je steklo na probi. Nosi prijateljstvo koje ne pita za poreklo. Nosi osećaj da je važno. I nosi jednu novu naviku: da se pojavljuje, da istraje, da bude deo nečega većeg od sebe.

Zato želimo da Brundibar ne ostane jedno veče, već da dobije priliku da se ponovo izvodi u Madlenijanumu. Ne zbog tradicije, nego zbog poruke koja se ponavlja svaki put kada se deca udruže i pobede Brundibara: da je zajednica moguća. Da je glas jači kada je podržan. Da dete ne mora da bude samo.