Čovek iz etra

Pre tačno pedeset godina, dvadesetdvogodišnji Lorens Cajgler je prvi put seo za mikrofon u studiju lokalnog radija WQAM u Majamiju. Iako je od malena sanjario da bude radio-voditelj, kada se uvodni song završio a crvena sijalica upalila, ustanovio je, na svoj užas, da ne može da progovori ni reč. Posle nekoliko sekundi zastrašujuće tišine, isključio je mikrofon, a u studio je uleteo urednik i dreknuo: „Mi se ovde bavimo komunikacijama. Komuniciraj!“ Mladi Lorens se prenuo, ponovo uključio mikrofon, udahnuo duboko i rekao: „Dobro jutro, ovo mi je prvi dan na radiju. Celog života sam želeo ovo da radim, ali imam strašnu tremu. Šef mi je upravo nadenuo novo ime i sad ću ga prvi put izgovoriti. Zovem se Lari King.“ Ove reči označile su kraj kratkog i beznačajnog Cajglerovog života i rođenje Larija Kinga, osobe čiji se život gotovo u potpunosti ispoljava u vidu elektromagnetskih talasa, preko televizora i radio- prijemnika širom sveta. Otkad je 1985. dobio dnevni šou-program na Si-En-Enu, intervjuisao je gotovo sve značajne i beznačajne ličnosti sveta, od šefova država do svojih komšija i poznanika, prepoznatljiv po tregerima i naočarima sa velikom dioptrijom.

O počivšem „Cajgleru“ nema mnogo šta da se kaže: rođen je novembra 1933. u Bruklinu, Njujork, u porodici siromašnih jevrejskih imigranata. Otac mu je umro kad je imao jedanaest godina, pa su majka, brat i mali Lari godinama živeli od socijalne pomoći. Posle srednje škole zaposlio se u pošti, na odeljenju za pakete, a slobodno vreme je provodio na bejzbol stadionu. Uvidevši da u Njujorku nema budućnosti, preselio se u Majami i volontirao kao momak za sve u pomenutoj radio-stanici dok se nije upraznilo prvo voditeljsko mesto. Nekoliko minuta pre nego što je trebalo da prvi put nastupi kao disk-džokej, urednik ga je upozorio da sa svojim prezimenom neće daleko dogurati. „Otvorio je novine i video oglas za ‘Kingovu veleprodaju alkoholnih pića’. Pitao me je kako mi to zvuči, a kad sam rekao da je okej, rekao je: ‘Odsad si Lari King. A sad ulazi u studio’“, priseća se King.

Mladom voditelju je trebalo manje od godinu dana da pronađe svoj fah u novinarstvu: najpre je puštao ploče (bili su to rani dani rokenrola) i prenosio utakmice, da bi se konačno posvetio intervjuisanju. Njegov prvi samostalni voditeljski šou prenošen je uživo pred publikom iz jevrejskog restorana Pampernik u Majamiju. „Nismo imali plan ni spisak gostiju, jednostavno sam intervjuisao svakog ko bi ušao u kafanu, a ako nije bilo mušterija, intervjuisao sam kelnerice“, priseća se King. Restoran je brzo postao popularan, a poznati su počeli da navraćaju kako bi stali pred Kingov mikrofon: prva slavna ličnost bio je pevač Bobi Darin, a jednom je došao i čuveni gangster Džimi Hofa. Zahvaljujući njima, i King je postao slavan, a kada je 1960. u Majamiju krenula televizija, King je dobio priliku da stane pred kamere.

KLIMAVA STOLICA: Tada ga je drugi put u životu uhvatila trema. „Bio sam nervozan, ali ne u panici. Emisija je bila o prijemu komunističke Kine u Ujedinjene nacije, a gosti su mi bili dva advokata, jedan sa levice a drugi sa desnice. Međutim, producenti su napravili užasnu grešku i smestili me na pokretnu stolicu bez naslona. Kada sam pokušao da se zavalim zamalo nisam pao, pa sam se zaljuljao napred, pa nazad i tako sam se sve vreme ljuljao i pušio. Tad su svi u studiju pušili“, kaže King. Na sreću, novinskim kritičarima se svideo njegov nastup: mislili su da je originalan.

Šezdesete godine su donele Kingu slavu i novac, ali i nevolje. „Zarađivao sam 50.000 dolara godišnje, a trošio sam 80.000“, priznao je posle. Odao se piću i kocki i počeo da se druži sa sumnjivim tipovima. Godine 1971. obećao je izvesnom Luisu Volfsonu, osuđenom proneveritelju, da će da mu srediti ukidanje kazne preko svog poznanika Ričarda Niksona. Uzeo je novac, a obećanje nije ispunio, pa je i sam bio uhapšen zbog prevare. Iako nije dospeo u zatvor (optužba je zastarela pre pravosnažne presude), King je bankrotirao i pune tri godine proveo van etra. Preselio se u Lujzijanu i bio upravnik hipodroma, tezgario za razne novine, a zatim prešao u Kaliforniju, gde je prenosio utakmice univerzitetskog tima. Kada je majka (koja se u međuvremenu preselila u Majami) počela da poboljeva, vratio se u grad u kome je počeo karijeru i, igrom slučaja, ponovo postao voditelj na istom onom radiju u kome je dobio prvi posao. Emisija je išla petkom, od ponoći do pola šest ujutru, a gosti su odgovarali i na pitanja slušalaca koji su se uživo uključivali telefonom. Isti recept kasnije je sa uspehom primenio na Si-En-Enu.

Ipak, King nikada nije zaboravio bliski susret sa zatvorskim sistemom, i obećao je sebi da više nikada neće ponoviti grešku. „Shvatio sam da ne umem da baratam novcem, i od tada plaćam druge da se brinu o tome“, rekao je. „Rešio sam da nikada više ne dođem u situaciju da se uplašim kad zazvoni telefon ili kad mi neko pokuca na vrata.“

U međuvremenu je Kinga zapazio Ted Tarner, osnivač i prvi vlasnik Si-En-Ena, i ponudio mu posao na svojoj kablovskoj televiziji. U svetu u kome su tada suvereno vladale nacionalne televizijske mreže, bio je to potpuno revolucionaran koncept. „Posetio sam sedište u Atlanti i osetio elektricitet u vazduhu“, seća se King. „Odmah sam znao da će uspeti.“ I jeste: mada se Tarner odavno povukao iz Si-En-Ena, „Lari King Lajv“ se od 1985. godine do danas neprekidno emituje svaki dan, sedam dana u nedelji. Za sve to vreme, King je svega nekoliko puta koristio kraći odmor. „I sada čitam po deset novina svakog jutra“, kaže. Ovaj tempo se neizbežno odrazio i na njegovo zdravlje: 1987. je imao prvi srčani udar (tek tada je prestao da puši), a kasnije još nekoliko manjih. Ipak, stigao je da napiše deset knjiga, a sve do pre šest godina je imao i nedeljnu kolumnu u tiražnom dnevniku „Ju-Es-Ej tudej“, koju tokom dvadeset godina nijednom nije propustio da napiše.

POLJUBAC SA BRANDOM: Iako je verovatno najslavniji živi novinar na svetu, Lari King nije naročito omiljen među kolegama, koji mu zameraju površnost i podilaženje gostima. Činjenica je da King izbegava da osobama koje dovodi pred kamere postavlja neprijatna pitanja, čak i kada su u pitanju korumpirani političari ili razmažene zvezde. On priznaje da ne voli konfrontaciju. „Ne volim da mojim gostima bude neprijatno. Znam da neki to vole, ali ja prosto nisam takav. Svakog jutra kad se probudim, podsetim sebe da tog dana neću naučiti ništa novo od samog sebe, već od onoga što mi drugi kažu“, objasnio je u nedavnom intervjuu. „A sem toga, znam da sam tu samo da omogućim gledaocima da čuju šta moj gost ima da kaže. Ja sam samo provodnik.“ Ipak, mnogi će se složiti da u ovom stavu preteruje, što se najbolje videlo kada je pre nekoliko godina intervjuisao Marlona Branda: pred kraj intervjua, gojazni i ostareli Brando se iznenada nagnuo i strasno poljubio voditelja u usta. King je ovaj gest prihvatio kao nešto sasvim normalno.

Činjenica je, takođe, da King ne bira svoje goste, i da se u svojim emisijama sa podjednakim uvažavanjem odnosi prema holivudskim starletama i šefovima država, genijalnim umetnicima i dobitnicima na sportskoj prognozi. On tvrdi da je to u prirodi savremenih medija. „Pre četrdeset godina Ana Nikol Smit (bivša „Plejbojeva“ zečica koja je nedavno umrla od prevelike doze pilula za mršavljenje) ne bi bila priča zato što ništa bitno u životu nije uradila, ali danas moramo da u studiju imamo njenog lekara i pedikira. To je priča zato što je priča“, kaže King. „Znam da je Bliski istok važniji, ali to ne donosi gledanost. Nekada su medije vodili novinari, a danas njima upravljaju računovođe. Jedino što njih zanima je završni račun u godišnjem izveštaju.“

Ipak, šta god mislili o modernim medijima uopšte, a o Lariju Kingu posebno, nesporno je da na svetu ne postoji osoba koja je toliko dugo provela u etru i intervjuisala toliko poznatih ljudi iz svih miljea i sa svih meridijana. Si-En-En će celu sledeću nedelju (od 16. aprila) posvetiti obeležavanju njegovog jubileja, a među najavljenim gostima su Opra Vinfri i Bil Klinton, dok će završnu svečanost voditi proslavljeni komičar Bil Maher. King, u međuvremenu, ne pokazuje znake posustajanja: početkom ovog meseca, dva dana nakon još jedne operacije na krvnim sudovima, intervjuisao je predsedničkog kandidata Baraka Obamu, a trenutno, kaže, intenzivno pokušava da dobije intervju od Fidela Kastra i pape. Radio-talasi, uostalom, nikad ne umiru – samo blede.