Zaboravi dom svoj, anđele

Kući se, rekao je Tomas Vulf, nikada ne možeš vratiti. Ako iz nje odeš, to jest. Zaboravi dom svoj, anđele, dodao bi možda Vulf. Nemogućnost povratka je, u ovom slučaju, metafizička veličina. Vulfu je svugde bilo tesno, naročito u sopstvenoj koži, i teško ga je zamisliti kao sređenog tipa koji zaliva muškatle načičkane po prozorima kuće. Problem je, međutim, kada te, veoma fizički, neko istera iz kuće (puškom), ili te (takođe puškom) natera da je sam napustiš. Tada uz zvuke topovske paljbe, a ne fanfara, bežiš glavom bez obzira ne bi li tu glavu zadržao na ramenima. (Posle se pitaš da li se isplatilo, ali tada je ionako kasno.) Dočepaš li se, posle toga, neke druge zemlje, stupiš li u dvorište neke druge kuće, ukoračiš li u prostor nekog drugog doma, pokucaš li, kao potpuni stranac, na vrata domaćina-stranca tražeći gostoprimstvo – postaješ izbeglica. I niko zbog toga nije srećan. Izbeglice ne voli niko. Ne vole ni oni sami sebe, ali uporno i drsko nastavljaju da žive, ne odriču se potrebe za jelom, skloništem i snom. S jedne strane, dakle, tim je ljudima, tim žrtvama, potrebna pomoć sada i ovde, odmah. Ali uzmemo li u obzir da je danas oko 23 miliona izbeglica na svetu (zahvaljujući mudroj politici Slobodana Miloševića Srbija je, po broju izbeglica, i dalje na prvom mestu u Evropi i među prvih pet u svetu) i da države koje ih primaju uglavnom ne znaju šta će s njima, problem izbeglištva otvara se i kao urgentan teorijski zadatak. Teorijski ulog je veći od zahteva za zbrinjavanjem ljudi koji su izgubili sve: u pitanje su dovedeni ključni pojmovi naše političke racionalnosti – država, teritorija, suverenost, nacija, drugi, stranac… sama čovečnost najzad.

Sociološkinja Maja Korać, profesorka na University of East London, jedna je od teoretičarki koja se opredelila za spoj kvalitativnog istraživanja izbeglica (razgovori sa ispitanicima) i teorijskog uobličavanja rezultata do kojih je došla. Rezultat je izvanredna knjiga U potrazi za domom koja, s jedne strane, zadovoljava sve naučne kriterijume, da bi se, s druge strane, kroz izbegličke priče otvorila kao književni tekst, kao svedočanstvo o nezalečivoj rani sveta (Mario Kopić), o sudbinama ljudi koje su ratovi devedesetih godina prošloga veka prognali sa ovih prostora.

Značaj empirijskog ispitivanja nemoguće je preceniti, ali rezultati tog ispitivanja, kakvo god ono da je, zavise od veštine autora da materijal „pročita“, razume i uobliči. Maja Korać je i jedan i drugi segment odradila upravo majstorski. Svoju istraživačku pažnju ona je usmerila na izbeglice u Amsterdamu i Rimu, a dobijeni materijal oblikovala uz pomoć velike i probrane literature. Rezultati istraživanja su, međutim, ponešto drugačiji od onoga što smo svikli da dobijemo: priču o žrtvama s one strane života. Ne samo što se iznenađujućim pokazalo da bolja (holandska, naravno) organizacija prijema izbeglica i nesumnjivo veća i sistematičnija briga o njima ne znači istovremeno da će ti ljudi biti srećniji, već se ispostavilo da haotičniji italijanski model – ako uopšte može biti govora o „modelu“, a ne o poslovičnoj italijanskoj opuštenosti – pruža veću šansu ljudima koji su izgubili sve osim sopstvenih života. Holanđani se, naime, staraju o smeštaju izbeglica, o tome da sistematski uče jezik, da deca idu u školu, da im ne nedostaje ništa… osim slobode kretanja. U Rimu, pak, ljudi su više bili prepušteni sebi, bili su slobodniji da odlučuju o sopstvenom životu i ne mali broj se, kako bi se to reklo, snašao. Mnogo je činilaca uticalo na to, počev od inteligencije, talenta za učenje jezika, preko upornosti i snalažljivosti, ali vredni ljudi su uspevali da povrate svoje živote i da iznova stvore dom. Holandski model je udobniji, ali ljudi su ostajali zatočenicima brige. U Rimu izbeglice su, preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimajući sudbinu u svoje ruke, izlazili iz uloge žrtve. U Holandiji oni su žrtvama ostajali.

Maja Korać otvara novu perspektivu za pristup ovom ogromnom problemu: ona zahteva od izbeglica izlaženje iz uloge žrtve i aktivan pristup prema životu. Istovremeno, ona od istraživača zahteva isto to na pojmovnoj ravni: aktivan odnos prema pojmovima – prema pojmu mesta, na primer, koje nikada nije naprosto dato, već ga valja konstruisati u političko-privatnoj sferi – razgrađivanje skorelih slojeva teorije i oslobađanje novih pojmova. Upravo onako kako je i ona sama to uradila.