Karmadona, scenario i režija Aleksandar Radivojević, je nesavršena, ali autorski dosledna. To je film koji neće želeti da vidi svako – ali oni koji pristanu na njegovu igru dobiće intenzivno, uznemirujuće i povremeno fascinantno iskustvo.
Karmadona je film koji se reklamira pod sloganom “Nije za svakoga” – što je poštena i razoružavajuće iskrena krilatica. Film poput ovog zahteva izraženu sklonost ka provokativnom, sirovom i često neprijatnom horor sadržaju i kao takav svesno cilja nišu koja je višestruko manja od one koju zauzimaju domaći mejnstrim hitovi, poput Svadbe ili Sportskog srca. U tom smislu, njegova uska niša postaje prednost – u međunarodnom kontekstu, u kojem postoji glad za ekstremnijim žanrovskim izrazom, ovakav film ima realnu šansu da bude primećen, možda i više nego na domaćem terenu.
Posle svetske premijere u Torontu, u okviru selekcije “Ponoćno ludilo”, Karmadona je započela zapažen festivalski život. Prikazivana širom Evrope, Amerike, Australije i Afrike, izazivala je podeljene, ali snažne reakcije – od oduševljenja do nelagode, što je za film ovakvog formata najveći kompliment. Nagrade za film, scenario i fotografiju na više festivala dodatno su potvrdile da je reč o ostvarenju koje komunicira sa publikom izvan lokalnog konteksta. Domaća premijera u Sava centru, u okviru “Najduže noći filma”, protekla je uz burne reakcije publike, što se nastavilo i sada, u bioskopskoj distribuciji.
U središtu priče Karmadone nalazi se Jelena (igra je sa velikom posvećenošću Jelena Đokić), trudnica čiju svakodnevicu razara jedan telefonski poziv. Glas sa druge strane (Sergej Trifunović) postavlja nemoguć ultimatum: poslušnost ili smrt nerođenog deteta. Ono što počinje kao morbidna šala prerasta u noćnu moru koja kao da nema kraja. Granica između realnog i natprirodnog briše se, a Jelena postaje učesnica u mračnoj igri čija pravila isprva ne razume. Glavna glumica nosi film sigurnom, slojevitom glumom, i svaka joj čast na spremnosti za rizik, dok Trifunovićev glas unosi dodatnu dozu jeze i kontrole.
U osnovi Karmadone nalazi se provokacija – očekivano, imajući u vidu da iza nje stoji Aleksandar Radivojević, scenarista Srpskog filma. Iako formalno uzdržanija od Spasojevićevog debija, Karmadona zadržava isti nerv: nasilje, krv i smrt nisu dekor, već temelj izraza. Film ne ublažava sopstvene ivice, već ih dodatno zaoštrava, stvarajući atmosferu stalne nelagode. Ali ovo nije samo još jedan horor.
Radivojević koristi postulate žanra kao alat za seciranje društva: u Karmadoni bez zadrške udara na korupciju, medijsku manipulaciju, agresivni nacionalizam i banalizovano nasilje svakodnevice. Glavna junakinja na početku filma prolazi pored prostirija Srpske radikalne stranke i ogromne Šešeljeve fotografije na staklu (to nije slučajno), čime se ocrtava kontekst koji nas podseća gde živimo. Sličnih “podsetnika” ima još i retko su suptilni – ali svi odreda efektni. Likovi su često svedeni na simptome sistema, ponekad karikirani, mada uvek prepoznatljivi. Na taj način Karmadona funkcioniše kao groteskno ogledalo stvarnosti: izobličeno, ali uznemirujuće blisko.
Dvosatni film traje dvadesetak minuta duže nego što bi možda trebalo – energičnija montaža bi mu koristila – ali ta razvučenost istovremeno odražava njegovu autorsku neumerenost. U sporednim ulogama ističu se Milica Stefanović, Miloš Timotijević, Petar Strugar, Mima Karadžić i Miloš Lolić, svi sa jasnim osećajem za ton filma. Posebno je zanimljivo obilno prisustvo crnog humora, koji ublažava brutalnost i daje filmu izvesnu vrstu izopačene katarze – za razliku od Srpskog filma, ovde na kraju ne ostaje samo gorčina već dobijamo i zrno – doduše veoma izvitoperene – nade.
Karmadona je nesavršena, ali autorski dosledna. To je film koji neće želeti da vidi svako – ali oni koji pristanu na njegovu igru dobiće intenzivno, uznemirujuće i povremeno fascinantno iskustvo. U vremenu kalkulantskog filma, Radivojević nudi nešto što je veoma retko: delo koje rizikuje i ne “igra” na sigurno. I upravo u tom riziku leži njegova najveća hrabrost i najveća vrednost.
U Ljubljani u Cankarjevom domu održana je komemoracija velikoj slovenačkoj i jugoslovenskoj glumici Mileni Zupančič. Prenosimo govor Svetozara Cvetkovića, jednog od kolega koji su se tom prilikom oprostili od nje
Završen je NAFFIT o kome se ništa ne zna: ni ko je njegov kreator, ni ko je selektovao filmove i serije, ni zašto su prikazivani u predfestivalskom programu, kao ni ko je odlučivao o nagradama. Zna se samo da je na njemu bila Nastasja Kinski
Nakon sportskih saveza, Macutova Vlada počela je da menja nazive i kulturnih institucija i promenila ime Istorijskog muzeja Srbije u Srpski istorijski muzej. Bez objašnjenja
Iako je rok za prijavljivanje prošao, nemoguće je saznati koliko i kojih izdavača će biti na Sajmu knjiga. Dejan Begović iz „Kreativnog centra“ očekuje odsustvo mnogih značajnih izdavača, što nikakvo samohvalisanje vlasti neće moći da sakrije
Narodno pozorište je primilo dve glumice, nepoznate ansamblu, i to na neodređeno vreme iako ima desetak honoraraca koji godinama igraju glavne uloge
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić zapljuvao je sebe u ćošak, odvajajući se od svih, pa i od svoje partije. Zato će, kad stupi protiv 250 ljudi od integriteta sa Studentske liste, konačno stvarno biti sam, kako se već godinama bizarno hvališe
Na šta bi Vučić ličio ispred nekoliko hiljada migratornih mitingaša okružen kordonima i, iza njih, masom bijesnih Novosađana? Zar njegov marš na Novi Sad nije bio otkazan i prije nego što je zakazan
Ko je hteo još Vučića, dobiće još Vučića u podkastu sa Vučićem. Treba ispuniti svaki sekund kampanje i jedino je uzbudljivo pitanje hoće li gosti podkasta moći da dođu do reči
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
