Zašto u Hrvatskoj snimaju filmove poput „Svadbe“ a u Srbiji filmove poput „Dare“, i zašto publika u obe države više voli „Svadbu“. Za deset dana videlo ga je blizu 380.000 gledalaca
„Sa našim kolegama iz Hrvatske napravili smo film koji će voleti ceo region, a mi to u Srbiji danas ne možemo da uradimo“, rekao je Dragan Bjelogrlić povodom filma Svadba u kome glumi jednu od glavnih uloga.
Svadba je hrvatsko-srpska koprodukcija reditelja Igora Šeregija koji je i scenarist filma.
Svadbu vole i Srbi i Hrvati
U Srbiji je premijerno prikazan 28. januara, u Sava centru. Ovacije su trajale deset minuta. Tokom samo prva četiri dana prikazivanja u Srbiji ga je videlo više od 130.000 ljudi, što nije zabeleženo decenijama.
Film Svadba je od zagrebačke premijere 20. januara do 1. februara prodao 378.007 ulaznica, uključujući i pretprodaju, saopštio je Sinestar sinemas (Cinestar Cinema) deo Blic (Blitz) grupe.
Time je „ostvario istorijski rezultat“ i „rekordan prihod od 2.740.374 evra“.
„Ovaj izuzetan rezultat postignut je u 29 Sinestar multipleks bioskopa u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, koji raspolažu sa ukupno 180 dvorana i više od 26.000 sedišta. reč je o najvećem rezultatu koji je jedan bioskopski prikazivač ikada ostvario u regionu u tako kratkom vremenskom periodu“, navedeno je u saopštenju.
Ovakav uspeh filma Svadba dokazuje i pokazuje mnogo toga, pa i da je između Srba i Hrvata u stvari sve okej i da im politika i političari ne mogu ništa.
Prethodni filmovi
Kao što sigurno svi već znaju, Svadba je ljubavna priča koja je zadesila dve porodice, beogradsku i zagrebačku. Deca su im se upoznala daleko od kuće, zaljubila, i napravila bebu. Zato se sad, zajednički, treba organizovati svadbu. Sve se to odvija lepo i onako kako treba, uz mnogo zdravog smeha i u radosti -iako je između Srba i Hrvata.
Pre Svadbe a nakon poslednjeg rata, snimljeno je još filmova o suživotu Srba i Hrvata, na primer, Zvizdan, Ustav Republike Hrvatske, S one strane, Poslednji Srbin u Hrvatskoj, Leto kad sam naučila da letim.
Svi oni govore o onome po čemu smo različiti a isti. I svi ti filmovi su bili gledani i u Hrvatskoj i u Srbiji, kao i u državama van regiona čija publika pojma nema da se oficijelno Srbi i Hrvati međusobno imaju smatrati neprijateljem.
Kako to rade Hrvati
Zanimljivo u ovoj priči je da osim Leta svi pomenuti filmovi dolaze iz Hrvatske.
To nije slučajnost. To je odluka.
Dok hrvatska kinematografija nema ništa protiv priča koje priznaju postojanje drugog u sopstvenom dvorištu, Srbija sistemski proizvodi filmove koji jačaju narativ večite žrtve nad kojom neprestano visi pretnja neprijatelja. Među kojima je Hrvatska i to na vrhu liste.
A kako je u Srbiji
Najočigledniji primer takve srpske strategije je Dara iz Jasenovca, film koji se poziva na traumu iz vremena NDH kako bi je iskoristio za širenje slike o Srbima kao žrtvi. Dara je upotrebljena kao propagandno sredstvo koje sugeriše narodu da ne ide na letovanje u državu na čijoj se teritoriji nekad nalazio Jasenovac, te da u njoj vidi samo neprijatelja i ništa drugo.
Kako bi ta poruka doprla do svih u Srbiji film je premijerno prikazan na RTS-u, a kako bi ga video svet, film je poslat u Holivud kao državni predstavnik za nagradu Oskar.
Nakon televizijske premijere mediji su danima objavljivali da je Daru videlo 2.650.000 ljudi, u Holivudu nije stigao do liste kandidata za Oskara, prikazivao se u Americi u 21 bioskopu i po Filmskom centru Srbije prvog vikenda je zaradio oko 4000 dolara što su ovdašnji režimski mediji protumačili da je najgledaniji u Americi, dok podatke o bioskopskoj gledanosti nisu objavljivali.
Da li zbog korone ili zbog nečeg u samom filmu, tek Dara se nije zadržala u bioskopima onoliko koliko je to vlast očekivala.
Leto je izuzetak
Leto kada sam naučila da letim videlo je samo u bioskopima, dakle bez televizijskih gledalaca Srbije i Hrvatske, više od 200.000 ljudi. Leto priča o dvanestogodišnjoj Beograđanki Sofiji koja provodi leto na Hvaru na Jadranskom moru sa dve bake od kojih onu hrvatsku nikada nije upoznala. Novi porodični odnosi, novo društvo, nove emocije i nova budućnost za Nas i Njih, neukaljana predrasudama i nametnutim stavovima.
Leto je snimljen da širi ljubav a ne mržnju. Ponudio je publici ono što mu je blisko i što mu je potrebno, suprotno od onoga što mu nudi ovdašnja kulturna strategija.
Kome je stalo do mržnje
Uspesi filmova koji se bave Srbima i Hrvatima uporno demantuju tezu o dubokoj, neprevaziđenoj mržnji među narodima o kojoj deklamuju političari. Pokazuju da je ta mržnja politički projekat. Publika reaguje na priče, ne na zastave – a to je možda najnezgodnija istina za one koji od podela žive.
Svadba je najnoviji dokaz.
Jedina razlika između Srba i Hrvata na koju ovaj film ukazuje je razlika u produkcionim strategijama.
I zato: nije tačno da ovaj film gledaju blokaderi zato što dolazi „odande“, kao što naravno da se komentariše po mrežama, već zato što priča o onome što ljudi osećaju i vole, i zato što im želi dobro.
Čuo sam da je Disney strašno blizu tome da kompletan igrani film napravi bez ljudskog dodira. Scenaristi su se probali braniti, bili su dugo u štrajku. Pravilo koje su uspeli dobiti je da veštačka inteligencija može napisati scenario, ali da onda mora ići nekom živom scenaristi koji ima pravo to doraditi i sebe potpisati. Bojim se da će doći do ogromne manipulacije, jer će naći klince koji će to potpisati
Kada mladi ljudi kroz dramski proces shvate da u “Mišolovci” nema pogrešnog odgovora, da je greška legitiman alat učenja i da niko od njih ne očekuje gotov šablon, dešava se neverovatna transformacija. Oni brzo prepoznaju da su spori rezultati do kojih dolaze sopstvenim istraživanjem i traganjem mnogo stabilniji, dublji i trajniji od bilo kakve brze spoljašnje nagrade
„Milonga strasnih senki“ je zbirka priča o tangu koje su napisali Borhes, Kortasar – ukupno 24 hispanoameričkih autora koje volimo, ali je i knjiga o njegovoj duši
Autori festivala kratkog igranog filma u Bajinoj Bašti objašnjavaju da sloganom u veoma nepovoljnoj i teškoj godini za kulturu i film kuckaju u boriće parka gde se pod zvezdama održava festival - za sreću i pametnije odluke
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
