Jedne lisabonske zore, pretprošlog leta, iz sna me probudilo podrhtavanje tla i potmuli zvuk, poput snažnog režanja. Bio je to urlik zemljotresa. Cunami nije usledio. Prošle nedelje sam se setila tog susreta sa glasom planete u momentu u kojem sam ulazila na prvu evropsku retrospektivu Rjuičija Sakamota (1952–2023) gledajući zvuk, slušajući vreme (seeing sound, hearing time) u berlinskom Hamburger Banhofu. Kustoskinja Ingrid Bušman provela me je kroz postavku pre njenog zvaničnog otvaranja 11. septembra, tokom Berlinske nedelje umetnosti. U različite prostorije, od kojih svaka zaprima po jednu instalaciju, ulazi se iz nepregledno dugačkog hodnika. Takva izlagačka arhitektonika podseća na strukturu voza (izložbeni prostor je zgrada bivše železničke stanice i njenih skladišta), te i sama šetnja kroz izložbu poziva na neku vrstu putovanja i refleksiju o prolaznosti. Vreme je centralna tema izloženih Sakamotovih poznih radova, a saradnici na instalacijama su Širo Takatani, Karsten Nikolai (pseudonim Alva Noto) i Apihatpong Verasetakul. Muzika sa albuma async (2017) i poslednjeg Sakamotovog albuma 12 (2023) zauzima značajno mesto u zvučnom svetu izloženih radova.
Gravitacioni centar retrospektive je instalacija “Is Your Time” (“Tvoje je vreme”, 2017). Reč je o radu čiji je glavni akter “cunami piano”: klavir utopljenik, stradao u Japanu 2011. godine. Izvađen iz mulja, oštećeni instrument, donekle ponovno naštimovan, vraćen je u funkciju drugačiju od prvobitne namene. On je sada nasukani svedok, naprsli očevidac, preživeli splet drveta i metala kroz čije vibracije provejava lom koji je pretrpeo. Međutim, iako zauvek obeležen destruktivnom snagom plimnog vala, ovaj plemeniti glas i dalje je sposoban da “peva”. U Sakamotovoj instalaciji mehanizam je pričvršćen poviše klavijature i ti mehanički prsti sviraju programirani vibracijama seizmičkih talasa planete u realnom vremenu. Podrhtavanja tla prevedena su u sazvuke ovog posebnog instrumenta, te kroz njegovo oglašavanje pratimo Zemljine seizmičke snove.
U zamračenoj prostoriji svetlo pada na instrument kao na podijum. Klavir postaje scena potresa, a u kontrapunktu sa tom dramom, na videu iznad klavira pojavljuju se, neočekivano, pahulje… Vizuelni umetnik Širo Takatani, dugogodišnji Sakamotov saradnik, odgovoran je za video-vejavicu. Klavir heroj peva o izdržljivosti i ranjivosti: planete, ljudi, muzike, umetnosti i svakoga od nas. Zvuci čitave izložbe kao da se slivaju ka vibracijama ovog instrumenta i rastapaju poput pahulja na vodenoj površini. Pesma preživelog cunami heroja poziva nas na pažljivo osluškivanje svega onoga što se oko nas dešava.
Instalacija “async-immersion” (2023) Takatanija i Sakamota osvaja prostor izrazito dugim ekranom na kome se odigrava desinhronizacija početka i kraja prikazanog prizora. Ispred ekrana je plitak bazen ispunjen vodom. U njemu se slike zrcale: odsjaji u vodi su bitni koliko i same vizuelne projekcije. Asinhronizacija osvaja i nesvakidašnje precizno profilisanom projekcijom zvuka, kroz razne svoje slojeve i dubine. U eri mobilnih telefona i muzike koja se masovno sluša kroz nekvalitetne slušalice, zvučna projekcija ovog rada vraća nas u raskoš i nepreglednost zvučnog sveta. U vremenu preplavljenom vizuelnim informacijama, mogućnost da se iskusi ovakva profilisanost zvuka štrči poput egzotičnog ostrva.
Dok sam gledala i slušala instalaciju “Time, Time” (2024), zasnovanu na Sakamotoovoj i Takatanijevoj operi Vreme (2021) (videti “Vreme”, 30. jun 2021), pridružio mi se Širo Takatani. Komentarisali smo isečak vremena koji govori o leptiru. Da li je leptir u snu glavnog junaka ili se glavni junak pojavljuje u snu leptira? Izgleda da je reč o filozofskom pitanju na koje se ne može tačno ili netačno odgovoriti. Nesporno je jedino da susret postoji. Ponašanja leptira su često van ljudske logike, kreću se u svetu fikcije, kaže Takatani. Jednostavnost i minimalizam vizuelnog izraza, u spoju sa drevnim zavodljivim glasom plesača i glumca Mina Tanake, odvode nas u maglovite predele mita, želje, čekanja i snova. Zvuci usnih orgulja/šoa, koje svira Majumi Mijata, pojavljuju se na kraju, kada ženska junakinja odlazi sa scene, potvrđujući cikličnu prirodu vremena.
Huk vode, šumovi slomljene grnčarije, vetar, disanje i ambijentalna muzika stvaraju zvučni oblak, ili zvučni ambijent, koji deluje kao da nema ni početak ni kraj. Sakamoto nas poziva na osluškivanje, jednostavnost, jasnoću, nežnost, sporost, ujednačenost, strpljenje, promišljanje. Okružena opštom žurbom spoljašnjeg sveta, ova izložba, vođena Sakamotoovom muzikom, deluje poput sna. Ona je vizija nekog staloženijeg kosmosa i promišljanja. Spokoj i trajanje te muzike deluju kao asinhrona intervencija, poziv na usporavanje i ravnomerno disanje. Da li je usporavanje moguće još samo van realnosti?
U Verasetakulovoj video-instalaciji “Durmiente” (Spavač, 2021) vidimo glumicu Tildu Svinton kako u realnom vremenu tone u san. Sakamotoova muzika podržava to sneno stanje “na granici”. U kratkom videu “Phosphenes” (2024) Karsten Nikolai se uz muziku sa albuma 12 bavi fenomenom onoga što mislimo da vidimo kada su nam očni kapci zatvoreni. Sva tri umetnika su zainteresovana za liminalni prostor između sna i realnosti, za “ničiju zemlju” na kojoj je sve moguće. U tom se graničnom prostoru i odigrava svet ove nesvakidašnje retrospektive. Dan pre nego što ću videti izložbu, pred snažnu letnju oluju u Berlinu, na moju šarenu maramu iznenada je sleteo leptir. Možda je to bio samo san. Počela je kiša, a u Hamburger Banhofu padao je sneg.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
