Rediteljski prvenac Aleksandra Radivojevića “Karmadona”, žanrovski je poduhvat, hrabra kritiku propalog društva u svim njegovim domenima pa će svaki pošten gledalac imati o čemu da razmišlja i čega da se seća
Karmadona, rediteljski prvenac dosadašnjeg scenariste Aleksandra Radivojevića, odličan je film!
Reč je o žanrovskom ostvarenju što je pravo osveženje u moru tzv. autorskih filmova, i ovdašnjih i belosvetskih. Kao da je zaboravljeno da autorski filmovi traže autorske ličnosti, pa svako može po volji da osakati naraciju i odustane od baratanja filmskim jezikom, da maltretira glumce bez milosti prema junacima koje oni tumače i bez ikakve brige za gledaoca.
Svet kakav jeste
Slikarskim rečnikom govoreći, autori koji zanemaruju kompoziciju, figuraciju, svetlo i sve ostale elemente likovnosti, moraju biti umetnici koji vladaju zanatom, koji odlično umeju da slikaju “po prirodi”, pa kad prirodu na ovaj ili onaj način izobliče, oni tad itekako znaju šta izobličuju i zašto.
Žanrovski filmovi, međutim, zasnivaju se na zanatskoj veštini stvaralaca da svet prikažu onakvim kakav jeste, a unutar konvencija žanra za koji su se opredelili. Iako je u stara vremena među žanrovskim filmovima bilo onoliko površnih besmislica koliko ih danas ima među autorskim ostvarenjima, znamo da su vrhunski reditelji žanrovskog filma stvarali dela i za one koji su tu da u nešto gledaju dok jedu kokice (nekad su grickali semenke), ali itekako i za one kojima filmofilija nije povezana samo sa želucem, nego sa misaonim tokovima i svim onim što na njih utiče i iz njih proizlazi.
Kritika propalog društva
Dakle, Radivojevićeva Karmadona sjajan je žanrovski poduhvat i to u teškoj kategoriji, tj. u žanru horora. Za razliku od manje uspešnih kolega u čijim filmovima delovi tela, krv i izlučevine prskaju to sedmog reda partera, čime osim šokiranja onih sa slabijim želucem (bez kokica) i meračenja ljudskih patnji i živopisnih gadarija potencijalnim i ostvarenim pervertima, ne postižu bogznašta, Karmadona postiže sve što film treba da postigne!
Ona gledaocu pruža i zabavljanje i iživljavanje sličnih afekata i jasnu, snažnu i hrabru kritiku propalog društva u svim njegovim domenima. Po izlasku iz bioskopske sale, svaki će pošten gledalac imati o čemu da razmišlja i čega da se seća, pa možda i da još koji put ponovi gledanje, po mogućstvu ne u Sava Centru (gde je zvuk projekcije tako namešten da publika pola replika ne čuje i ne razume, a tonski snimatelji i montažeri čupaju kosu jer im je rad obesmišljen nevidljivošću, tj. nečujnošću i nerazumljivošću).
Jelena i Sergej
Onaj pošteni gledalac, dok dođe do kuće može osetiti i izvesnu žalost jer Karmadona je zapravo utopija – gde bi nam kraj bio da se tako može potamaniti zlikovačka gamad kako to trudna glavna junakinja (uvek uverljiva i istinska Jelena Đokić) radi po audio-nalozima novog mesije (neprevaziđen pametno-humorno-prirodni glumački glas Sergeja Trifunovića) za kog na kraju shvatimo da joj se obraća iz sopstvenog stomaka.
Jelena je, naime, ona koja će roditi novog Budu/Hrista ili njima podobnog spasioca, kako joj i glas kaže: “Sve je to isto, samo drugi algoritam!”.
Sve žanrovske konvencije horora znalački su upotrebljene, a sve pride imaju i sopstveni humorno-ironijski gvint i na nivou radnje, i na nivou vrcavih dijaloga. Ritam filma je savršen za šta osim reditelja Radivojevića valja pohvaliti i montažera Branimira Živkovića koji se junački razabrao u hiljadama kadrova (sve jedan bolji od drugog, da ne bude zabune) talentovanog direktora fotografije Aleksandra Jakonića.
Svi pažljivo odabrani glumci briljiraju i u glavnim i u minjon-vinjetama, a i to je osim glumačkog talenta i posvećenosti, uvek posledica rediteljskog rada sa glumcima što kao da je zaboravljena veština ili preskočena faza u mnogim i premnogim aljkavim domaćim filmskim i TV ostvarenjima.
Kako je poznato da je reditelj Aleksandar Radivojević sin Miše Radivojevića, jednog od najvećih domaćih filmadžija sasvim drugačije provinijencije, napomenuću da je u scenarističko-rediteljskom tretmanu ženskih likova sin nadmašio oca kako je i red da bude.
Bez dinara pomoći
Najzad, a svakako ne najmanje važno jeste da su producentske kuće Digi Media i Buca Production ovaj film proizvele same-samcate u godini kad država tj. Ministarstvo kulture i Filmski centar Srbije dinara nisu dali za kinematografiju, tj. poslednji konkursi FCS-a bili su raspisani 17. oktobra 2024.
Međutim, ne zna čovek bi li takvu uspešnu privatnu inicijativu pohvalio ili ne bi. Naime, kao i svi oni samopregorni junaci (zaista junaci, nisam ironična) koji snimaju low budget ili no budget filmove i ova, za domaće uslove skupa produkcija mogla bi biti pogrešno protumačena. Oni nekompetentni koji odlučuju o svemu, pa i o tome treba li ovoj zemlji ikakva kultura ili ne, mogli bi reći: “O, pa vidiš, fino, ne moramo izdvajati ni onih bednih 0,67% za kulturu, možemo i to da okrenemo na stadione i ekspoe jer, evo vidite, podanici, može to i ovako. Šta fali?”
A šta fali vidi se svuda oko nas, a ko ne vidi može da pogleda Karmadonu možda konačno nešto shvati iz te eksplicitne priče, takoreći parabole.
Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.
Čuo sam da je Disney strašno blizu tome da kompletan igrani film napravi bez ljudskog dodira. Scenaristi su se probali braniti, bili su dugo u štrajku. Pravilo koje su uspeli dobiti je da veštačka inteligencija može napisati scenario, ali da onda mora ići nekom živom scenaristi koji ima pravo to doraditi i sebe potpisati. Bojim se da će doći do ogromne manipulacije, jer će naći klince koji će to potpisati
Kada mladi ljudi kroz dramski proces shvate da u “Mišolovci” nema pogrešnog odgovora, da je greška legitiman alat učenja i da niko od njih ne očekuje gotov šablon, dešava se neverovatna transformacija. Oni brzo prepoznaju da su spori rezultati do kojih dolaze sopstvenim istraživanjem i traganjem mnogo stabilniji, dublji i trajniji od bilo kakve brze spoljašnje nagrade
„Milonga strasnih senki“ je zbirka priča o tangu koje su napisali Borhes, Kortasar – ukupno 24 hispanoameričkih autora koje volimo, ali je i knjiga o njegovoj duši
Autori festivala kratkog igranog filma u Bajinoj Bašti objašnjavaju da sloganom u veoma nepovoljnoj i teškoj godini za kulturu i film kuckaju u boriće parka gde se pod zvezdama održava festival - za sreću i pametnije odluke
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
