Živi taoci mrtvog generala

Čovek koji je umro služeći doživotnu kaznu za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine mogao bi da bude sahranjen uz najviše državne počasti. Ministar pravde Srbije Nenad Vujić najavio ih je gotovo odmah posle smrti Ratka Mladića. Aleksandar Vučić najpre je tvrdio da nema zvaničnih obaveštenja i da sve zavisi od želje porodice, a zatim optužio Haški sud za “necivilizovano ponašanje” i rekao da je sada jasno da su u Hagu želeli da Mladić umre iza rešetaka.

To dvostruko obraćanje nije novo. Za međunarodnu javnost, Srbija čeka proceduru i poštuje odluku porodice, dok je za domaću već pokrenut dobro poznati pogon koji od pravosnažno osuđenog ratnog zločinca pravi mučenika, od njegove zatvorske smrti “ubistvo u Hagu”, a od svakoga ko podseti na Srebrenicu, opsadu Sarajeva ili pripadnike Ujedinjenih nacija vezivane za stubove – neprijatelja sopstvenog naroda.

Tabloidi danima prebrojavaju tvitove i izjave, izdvajaju svakoga ko nije pristao na obavezno nacionalno žalovanje i upiru prstom u mirovne aktiviste, novinare i javne ličnosti. Atmosfera ponovo miriše na vreme u kojem je bilo dovoljno pozvati na mir pa postati izdajnik. Javnost, posle tri decenije navikavanja na laž, prihvata i tvrdnju da je Mladić ubijen kao što je nekada prihvatala da je u Hagu ubijen Slobodan Milošević. Laž se više i ne dokazuje – dovoljno je da služi navodnom višem nacionalnom cilju.

Ratko Mladić nije postao teret srpskog naroda zato što je za svoje zločine osuđen kao pojedinac. Postao je teret zato što političke i medijske elite već trideset godina ubeđuju Srbe da ga prihvate kao deo sopstvenog identiteta. Haški tribunal individualizovao je njegovu krivicu. Srbija ju je, glorifikujući ga, ponovo kolektivizovala.

foto: ap photo

KAKO JE PROIZVEDEN GENERAL

Mladić nije rođen kao nacionalni mit. Njegov oreol planski su zidali politički centri, televizije i novine u Beogradu i na Palama, još od početka ratova. Novinar koji je devedesetih radio za strane medije, izveštavao sa ratišta bivše Jugoslavije, poznavao Mladića i nekoliko puta ga intervjuisao, za “Vreme” govori pod uslovom da ostane anoniman.

Na početku sukoba, objašnjava, Mladić je dobijao bitke protiv nespremnih i slabijih protivnika, pa je brzo zaradio oreol čoveka koji pobeđuje. U poređenju sa pijanim, bradatim komandantima paravojski i lokalnim moćnicima nastupao je kao disciplinovani oficir koji zna šta hoće. Bio je svuda: u rovu, na liniji, među borcima. Fotografisan je kako sa vojnicima jede mesni narezak, a vojnici vole kada ih general obiđe i podeli s njima ono što imaju.

Kada je JNA u maju 1992. formalno objavila povlačenje iz Bosne i Hercegovine, Mladić je, uz logistiku i pomoć Beograda, uspostavio centralizovanu komandu nad Vojskom Republike Srpske. Prema rečima našeg sagovornika, uveo je izvestan red među formacije, koje su često bile sastavljene od lokalnih gospodara rata, smanjio samovolju i pljačku srpskih sela. Takva slika odgovarala je stanovništvu umornom od haosa, ali i Beogradu kome je, usred ratova i sankcija, očajnički bio potreban pobednik.

“Bio je JNA budak koji je preko noći postao srpski đeneral i natakao oficirsku šajkaču”, kaže naš sagovornik. U javnosti nije izgledao kao deo korumpiranog paljanskog rukovodstva. Nije se razmetao novcem, porodica mu je živela kao tipična oficirska porodica, a njegov sukob sa Radovanom Karadžićem i Momčilom Krajišnikom mnogi su doživljavali kao pobunu vojnika protiv ratnih profitera. Narodu, kaže reporter, nije bio potreban političar nego arhetipski zaštitnik.

Takav Mladić planski je pravljen na RTS-u i RTRS-u, u “Večernjim novostima” i “Politici”, u propagandnim centrima na Palama i u Kninu. U izgradnji mita učestvovali su socijalisti i radikali, ali i delovi nacionalne opozicije. Kasnije su mu dodati otac partizan, dete iz Kalinovika, porodična tragedija i skrivanje predstavljeno kao nastavak borbe za srpstvo. Mediji nisu samo prevideli njegove zločine: zločine su prevodili u pobede, nadmoć nad civilima u junaštvo, a komandnu odgovornost u žrtvovanje za narod.

Takva potreba nije bila samo srpska. Svaka zaraćena zajednica birala je sopstvene komandante i od njih pravila zaštitnike, potiskujući sve što je kvarilo nacionalnu sliku. Ali u Srbiji je Mladić postao više od ratnog komandanta bosanskih Srba. Postao je zamena za pobedu koje nije bilo i dokaz da zemlja, iako poražena, osiromašena i izolovana, ipak ima nekoga pred kim drugi strepe. Zato činjenice o zločinima nisu rušile mit. U njegovoj unutrašnjoj logici, upravo je strah koji je proizvodio bio dokaz njegove snage.

Isti sistem nije za heroja proglasio generala Vladimira Trifunovića, koji je iz opkoljene kasarne u Varaždinu izvukao svoje vojnike. Njemu je suđeno za izdaju. Mladić je postao heroj upravo zato što je javnosti ponuđeno da preko televizijskih ekrana uživa u ratu koji sama nije bila spremna da vodi. Ljudi u Srbiji, kaže anonimni reporter, nisu želeli da “stave svoje dupe na rešeto”, ali su voleli da gledaju kako general tuđim životima dokazuje njihovu snagu.

foto: ap photo

OD PETOKRAKE DO KOKARDE

Ljubodrag Stojadinović poznavao je Mladića pre nego što je postao mit. Sociolog, vojni analitičar i nekadašnji pukovnik, Stojadinović je 1995, umesto da bude unapređen u generalski čin, otpušten iz vojske jer je javno govorio ono što misli. Mladića je upoznao još 1974, kada je Stojadinović službovao u Skoplju a Mladić komandovao bataljonom u Kumanovu.

“Delovao je kao žustar oficir, ali kao čovek čiji dometi u normalnim okolnostima teško da bi odmakli dalje od komandanta puka. Išao je komandnom linijom i radio sve što se od oficira koji želi da napreduje očekuje. Zato njegovu biografiju treba pažljivo ispitati: šta ga je nagnalo da postane ono što je postao?”, kaže Stojadinović za “Vreme”.

Promenu vidi i u vojnoj kostimografiji. Mladić je u Kninu najpre skidao kokarde, a zatim završio sa šajkačom i kokardom na sopstvenoj glavi. “Morao je da se poistoveti sa vojskom kojom rukovodi. U toj kostimografiji, od petokrake do kokarde, ogleda se i njegova transformacija”, kaže Stojadinović.

U početku je imao ogromnu prednost: oružje, logistiku i oficirsko iskustvo iz JNA. Ali su i njegovi protivnici vremenom učili, dok se Vojska Republike Srpske delila na lokalne grupe i komandante koji su radili po svome. Mladićev autoritet i njegova realna vojna moć slabili su kako je rat odmicao, iako je medijski mit rastao.

Uz mit o pobedniku razvijalo se i njegovo osećanje gotovo božanske moći. Stojadinović pamti da je vojnicima govorio: “Gospod Bog ti ne može ništa, ali ja mogu.” Vezivanje pripadnika UN za stubove bilo je sredstvo ucene, demonstracija da general može da raspolaže i međunarodnim taocima. “Od takvih poruka počinje mit o Ratku Mladiću, koji posle toliko vremena vodi srpsku vojsku u istorijsku pobedu. Sve se pokazalo kao privid i zabluda.”

Stojadinović kaže da ni sam, kada ga je upoznao, nije mogao da zamisli u šta će se taj oficir pretvoriti. Ljudi ne moraju izgledati kao zločinci pre nego što postanu deo sistema koji zločin čini mogućim. “U vojsci se zna šta je profesija oficira. Oficir nije običan ratnik pokupljen iz nekog sela i željan osvete. On je deo sistema odgovornosti, na njegovom je čelu i dužan je da zločine onemogući, a ne da ih podstiče ili prećutno odobrava.”

U Sarajevu 1992, priseća se, mržnja je mogla gotovo fizički da se opipa. U takvom ambijentu Mladić nije posegnuo za racionalnošću i pravilima profesije, nego za uverenjem da štiti narod i da mu pripada ratna slava. Tu je granica između oficira koji se drži etike i komandanta koji svoju moć stavlja iznad nje.

Za Stojadinovića je ključna Mladićeva rečenica iz Srebrenice da je došlo vreme da se “Turcima osvetimo na ovom prostoru”. U beležnicama generala koje je proučavao nije našao eksplicitnu pisanu naredbu za ubijanje, ali komandna odgovornost ne počinje i ne završava se dokumentom sa potpisom.

“Kada pred kamerama kažete da je došlo vreme za osvetu, dali ste signal za zločin. Mladić je kao oficir morao da zna vojničku etiku. Vojvoda Živojin Mišić govorio je oficirima da zarobljenike moraju da čuvaju više nego svoje vojnike. Lako je ubiti vezanog čoveka i pokazivati snagu nad vezanim ljudima. To nije junaštvo”, kaže Stojadinović.

Kad je u “Politici” pisao o snimku na kojem pripadnici Škorpiona ubijaju vezane mladiće, jedan čitalac mu je poručio: “Ako su ljudi koji su to uradili Srbi, onda ja nisam Srbin.” Stojadinović u toj rečenici vidi suštinu otpora kolektivizaciji krivice.

“Bilo je zločina na svim stranama, ali mi govorimo o zločinima počinjenim u naše ime. Ja ne pristajem na to. Mladić ih nije počinio u moje ime niti u ime svih Srba, nego u ime sopstvenih uverenja i zabluda. Ako se identifikujemo sa ljudima koji su počinili takve zločine, onda sa nama nešto opasno nije u redu.”

foto: ap photo

SENKE NAD TOPČIDEROM

Mladićev mit nije održavala samo propaganda. Da bi optuženik za genocid šesnaest godina izmicao pravdi, bila je potrebna mreža jataka, oficira i pripadnika službi koji su u njemu videli svog generala, a ne begunca. Poznato je da je do 2002. koristio vojne objekte. Posle toga se skrivao po stanovima i kućama, uz pomoć ljudi koji su ga snabdevali, obezbeđivali i upozoravali.

I Stojadinović priznaje da je u jednom trenutku, dok je Mladić bio u bekstvu, instinktivno stajao pomalo na strani progonjenog čoveka “koji im se ne da”. Kasnije je promenio mišljenje: “Bio je dužan da ode i sam se prijavi, kao što su to učinili ljudi koji su bili manje odgovorni od njega. Nikada nije razumeo da mora da ponese teret sopstvene krivice.”

Koliko je sistem koji ga je štitio ostao zatvoren, možda najjezivije pokazuje slučaj Topčider. Simbolično, 5. oktobra 2004, na četvrtu godišnjicu petooktobarskih promena, u tajnom vojnom objektu “Karaš” ubijeni su gardisti Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović.

Vojna istraga pokušala je da njihovu smrt objasni ubistvom i samoubistvom. Nezavisna državna komisija isključila je tu verziju i zaključila da ih je ubila treća osoba. Takav nalaz podržala su i naknadna veštačenja laboratorije FBI i američkog patologa. Lice mesta bilo je kompromitovano, oružje poslato na balistiku pre uzimanja bioloških tragova i otisaka, a deo mogućih dokaza zauvek je izgubljen. Ustavni sud Srbije kasnije je utvrdio povredu prava na život, a Srbija se 2025. pred Evropskim sudom za ljudska prava obavezala da sprovede novu istragu.

Nikada nije dokazano da su gardisti ubijeni zato što su u “Karašu” videli Mladića ili pripadnike njegovog obezbeđenja. Ali država više od dve decenije nije otkrila ubicu niti je sprovela istragu koja bi tu sumnju potvrdila ili uverljivo otklonila. Topčider zato nije dokaz da je Mladić bio u podzemnom kompleksu. On je dokaz da je politička vlast mogla postati demokratska a da delovi vojnog i bezbednosnog sistema ostanu izvan njene kontrole i sposobni da nametnu forenzički neodrživu priču o smrti dvojice mladih vojnika.

KADA FIKCIJA POSTANE IZDAJA

Mit ne opstaje samo zahvaljujući onima koji ga proizvode. Potreban mu je i sistem kažnjavanja ljudi koji odbiju da mu se pokore. Nacionalističkom mitu umetnička fikcija ponekad je opasnija od sudskog dokumenta: dokument nudi činjenice i brojeve, a umetnost žrtvi daje lice.

U Berlinu 1930. nacistički SA odredi ometali su projekcije antiratnog filma Na zapadu ništa novo, ubacivali smrdljive bombe i puštali bele miševe u bioskop. Nasilje koje su sami organizovali zatim je poslužilo kao razlog da Vajmarska država film zabrani. U Srbiji 2012. nisu bili potrebni SA odredi u sali. Tabloidna kampanja i pretnje bile su dovoljne da beogradska premijera filma U zemlji krvi i meda Anđeline Džoli ne bude održana.

Nikola Đuričko u filmu je igrao ulogu, ali je u Srbiji tretiran kao da je učestvovao u pisanju optužnice protiv naroda. Dospeo je na drugo mesto liste od sto “antisrba”. Na jednom sudskom ročištu sudija ga je pitao oseća li se kao antisrbin. Đuričko je uzvratio pitanjem da li je antisrbin nešto poput antičestice koja se sudari sa česticom pa nastane prasak. Sudija je na kraju konstatovao da se glumac ne oseća kao antisrbin.

Apsurd tog pitanja nije poništio posledice. Đuričko je dobijao pretnje bombom, kasnije su njegovoj deci u školi govorili da im je otac antisrbin, a pretnje i uvrede stižu mu i danas. Ljudi koji su ga napadali film uglavnom nisu ni gledali. Bilo je dovoljno što je prihvatio da igra u priči u kojoj rat u Bosni nije prikazan kao epska odbrana Srba.

Napadi su pogodili zemlju koja je tada imala demokratsku vlast, ali ta vlast nije uspela da obezbedi da beogradska premijera bude održana niti da od etikete nacionalne izdaje odbrani sopstvene umetnike. Film koji je bio fikcija tretiran je kao neprijateljski politički dokument, a glumci su morali da objašnjavaju da nisu oni ljude stavljali u kamione, zatvarali u logore i pucali u njih – oni su snimali film.

Đuričko je ranije govorio i o praktičnoj šteti koju je takva atmosfera nanela Srbiji. Anđelina Džoli je zbog pretnji i neprijateljstva odustala od dolaska na beogradsku premijeru, a prema onome što je Đuričko tada saznao, odnos prema njoj naveo je i Breda Pita da odustane od planiranih filmskih produkcija u Srbiji. Poruka njegovog svedočenja je jasna: radi očuvanja tabua o ratu, Srbija je nanosila štetu sopstvenoj kulturi, filmskoj industriji i međunarodnom ugledu.

Sličan obrazac postojao je i pre ratova. Žarko Laušević je nasilni prekid predstave Sveti Sava i pretnje koje su usledile kasnije označavao kao početak spirale straha koja će duboko promeniti njegov život. Poruka umetnicima ostala je ista: dozvoljeno je igrati rat, naciju i istoriju samo ako se ne narušava propisana slika o nama isključivo kao žrtvama.

foto: masina.rs

ŽIVI TAOCI

Najdublja posledica tridesetogodišnjeg odbijanja da se pogledamo u ogledalo ne vidi se samo u generaciji koja je ratove vodila ili podržavala. Vidi se u mladim ljudima koji tada nisu bili rođeni, a danas oslikavaju murale sa Mladićevim likom i ponavljaju jezik radikalskih i socijalističkih ideologa iz 1992. To nije njihovo sećanje. To je rezultat sistematski proizvedenog sećanja: udžbenika koji zamagljuju činjenice, medija koji od poraza prave pobede i političara koji svaku osudu zločina proglašavaju napadom na Srbe.

U toj slici nema mesta ni za obične vojnike koji su verovali da brane svoje kuće, ostali bez ruke ili noge i vratili se u društvo koje ih je zaboravilo. Njihova lična stradanja nisu bila pogodna za mit: podsećala su na cenu rata. Potrebniji je bio “nepobedivi” general, jer je samo takva figura mogla poraz da pretvori u priču o moralnoj pobedi i da političare koji su rat proizveli oslobodi odgovornosti za njegove posledice.

“Stvoren je vrednosni okvir u kojem su naši zločinci bolji od njihovih, a naše žrtve veće od njihovih”, kaže Stojadinović. “Javnost je sklona da velike poraze proglasi pobedama. Svaki apsolutista poziva se na narod, a ne na građane. Ne smatram racionalnom ideju da je Mladić sačuvao srpski narod. Ono što je uradio doprinelo je stradanju i Srba i drugih.”

foto: jošida masanori / fonet

Upravo je individualizacija krivice Srbiji nudila izlaz. Presuda nije Mladićeve zločine pripisala Srbima. Imenovala je čoveka, njegovu komandnu odgovornost i dela za koja je osuđen. Političke i medijske elite izabrale su suprotno: da se sakriju iza naroda i presudu jednom generalu predstave kao presudu svima. Jer ako Mladić ostane sam, mora se otvoriti pitanje ideologije, propagande, ratnih profitera i sistema koji ga je proizveo i štitio.

“Osuda zločina je put da sa čistim računima krenemo dalje”, kaže Stojadinović. “Moramo stvoriti civilizovano društvo koje ne trpi glorifikaciju zločina. Kada se oslobodimo toga da je neko zločin počinio u ime nacije, iskoračićemo iz praistorije i necivilizovanog društva.”

Zato najavljene državne počasti nisu samo pitanje protokola na sahrani. One su poruka živima da Mladića prihvate kao svog predstavnika, da njegovu sramotu nose kao svoju i da svaku utvrđenu činjenicu dožive kao nacionalnu uvredu.

Srbija se Ratka Mladića neće osloboditi kada njegovo telo bude položeno u grob. Oslobodiće ga se tek kada odbije da zajedno s njim sahrani razliku između zločina i junaštva. Do tada će živ narod ostati talac mrtvog generala.

Od oficira JNA do osuđenika za genocid

Ratko Mladić rođen je 12. marta 1942. u Božanovićima kod Kalinovika, u Bosni i Hercegovini. Njegov otac Neđo, partizan, poginuo je 1945. u borbi sa ustašama. Mladić je završio vojne škole i gotovo čitavu profesionalnu karijeru proveo u Jugoslovenskoj narodnoj armiji.

U vreme raspada Jugoslavije, 1991. godine, poslat je u Knin, gde je komandovao 9. korpusom JNA tokom rata u Hrvatskoj. U maju 1992, nakon formalnog povlačenja JNA iz Bosne i Hercegovine, postavljen je za komandanta Glavnog štaba novoformirane Vojske Republike Srpske. Na toj funkciji ostao je do kraja rata.

Snage pod njegovom komandom gotovo četiri godine držale su Sarajevo pod opsadom. Grad je sistematski izlagan artiljerijskoj i snajperskoj vatri, a među ubijenima bilo je više hiljada civila. U maju i junu 1995, pripadnici Vojske Republike Srpske zarobili su pripadnike mirovnih snaga Ujedinjenih nacija i neke od njih vezivali za vojne objekte kako bi sprečili vazdušne udare Natoa.

U julu 1995. Mladićeve snage zauzele su zaštićenu zonu UN u Srebrenici. U danima koji su usledili ubijeno je više od 8000 bošnjačkih muškaraca i dečaka, dok su žene, deca i stariji prisilno proterani. Međunarodni sudovi utvrdili su da je u Srebrenici počinjen genocid.

Haški tribunal podigao je prvu optužnicu protiv Mladića u julu 1995, a zatim je proširio optužbe za genocid u Srebrenici. Uprkos međunarodnoj poternici, godinama je živeo pod zaštitom delova vojnog i bezbednosnog sistema u Srbiji. Jedno vreme pojavljivao se u javnosti, a kasnije se skrivao uz pomoć mreže jataka.

Uhapšen je 26. maja 2011. u Lazarevu kod Zrenjanina i ubrzo izručen Haškom tribunalu. Prvostepenom presudom iz novembra 2017. proglašen je krivim za genocid u Srebrenici, progon, istrebljenje, ubistva, deportacije i prisilno premeštanje stanovništva, terorisanje i protivpravne napade na civile u Sarajevu, kao za i uzimanje pripadnika UN za taoce. Osuđen je na doživotni zatvor. Presuda je pravosnažno potvrđena u junu 2021.

Ratko Mladić je umro 27. avgusta 2026. u pritvorskoj bolnici u Hagu, u 85. godini, služeći kaznu doživotnog zatvora

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!