Kobna radijacija jednog lika i dela

Samo moć ubojite nacionalističke propagande može za heroja da proglasi čoveka odgovornog za smrt oko 11.000 ljudi tokom opsade Sarajeva, uključujuči 1601 dete, kao i za likvidaciju više od 8.000 razoružanih bošnjačkih zarobljenika u Srebrenici. General Ratko Mladić, komandant Vojske Republike Srpske i čovek osuđen za genocid i zločine protiv čovečnosti, umro je kao je jedan od poslednjih velikih simbola bosanskog rata. Njegova smrt opasno podseća na to koliko je kancerogen stepen međunacionalne mržnje u regionu i koliko građana Srbije nije spremno da se suoči sa dokumentovanim zločinima koje je počinio predstavljajući se kao zaštitnik srpstva. Tokom prvih ratnih godina nekoliko puta sam odlazio u Bosnu da bih izveštavao o ratu i pregovorima o miru. Stopirao sam od Zvornika do Banja Luke, truckao se na poklopcu motora vojnog “fapa” i prolazio kroz ruševine Dervente kakve nikada nisam video ni na jugu Libana. Pamtim Skupštinu RS na Palama 1993, kada je Mladić, zajedno sa Radovanom Karadžićem, odigrao ključnu ulogu u odbijanju Vens-Ovenovog plana, koji je mogao da skrati rat.

foto: emil vaš

Držao sam se standarda profesije stečenih tokom sukoba na Bliskom istoku i Avganistanu. Nikada nisam pristajao na “patriotsko novinarstvo” jer olako žrtvuje istinu zarad “viših ciljeva” koje nekim novinarima u pero diktiraju političari ili generali.

Jednog dana s jeseni te 1993. sedeo sam u “Mažestiku” sa poznanikom za koga sam znao da ima mutne veze sa vojskom i službama. Upoznao me je sa kapetanom Draganom Vasiljkovićem. Onda je nekog pozvao tada još sasvim retkim mobilnim telefonom i tokom razgovora našao za potrebno da kaže da sedi sa Boškom Jakšićem.

Onaj s druge strane žice očito je rekao: “Daj mi ga.” Uzeo sam mobilni i zasula me bujica najgorih psovki. “Da te više nisam video u Bosni”, zaključio je i prekinuo vezu. “Ko je to bio?” zgranuto sam upitao poznanika. Odgovorio mi je: “Ratko Mladić.”

Nisam revolucionar, niti se kockam sopstvenim životom. Bio sam svestan da gospodar života i smrti s onu stranu Drine može lako da se pobrine da nestanem.

foto: emil vaš

PIONIR “SRPSKOG SVETA”

Mladić je, i kao oficir JNA i kao komandant 9. korpusa JNA sa sedištem u Kninu, imao reputaciju okrutnog i bezosećajnog čoveka, koju će morbidno potvrditi u maloj rudarskoj varošici na istoku Bosne – Srebrenici.

Kroz sudbinu generala dugo se prelama suština odnosa države Srbije prema zločinima iz poslednjih ratova, (nepostojećem) pomirenju u regionu, novijoj istoriji i ulozi pojedinih Srba u njenim najmračnijim epizodama.

Ne radi se samo o suočavanju sa prošlošću, kako se često čuje. Svi se suočavaju sa prošlošću, samo jedni na jedan a drugi na drugi način. Radi se i zvaničnoj politici, koja se na razne načine obavezala da neće štititi ratne zločince. Ta obaveza se stalno minira.

Nema tu mesta čuđenju – aktuelna vlast je ista ona koja je svojom politikom devedesetih stvorila čuvare herojskog plamena Ratka Mladića. Plasira se govor mržnje. Aleksandar Vulin je otvoreno izjavljivao da mu je više stalo do Ratka Mladića nego do Nataše Kandić.

Za savremenu javnost ostaje i da odgovori na pitanje kako je tokom tri decenije Mladić u toj meri oblikovao srpsko društvo i stekao gotovo mitsku auru heroja. Za istoričare ostaje da nađu odgovor na pitanje kako je Mladić znao da 10. i 11. jula 1995. može slobodno da uđe u Srebrenicu, enklavu pod zaštitom holandskih snaga iz korpusa UN.

Tada je holandskog komandanta uveo u sobu u kojoj je zatim zaklana svinja. “Ovako mi postupamo sa neprijateljima”, rekao mu je Mladić.

Kako je znao da su ranije te godine predsednici SAD i Francuske i premijer Britanije sklopili tajni dogovor da njihove vazdušne snage neće braniti Srebrenicu?

Mladić je bio pionir “srpskog sveta i jedan od njegovih utemeljivača”, samo što je taj projekat poznatiji pod imenom “Velika Srbija”. Kao vojni instrument političkog projekta, tokom godina je postao ikona velikosrpskog nacionalizma, general koji je pod istom šapkom kao vojvoda Stepa Stepanović branio srpstvo, mučenik koji je žrtva belosvetskih zavera.

“Srpski narod, niti njegova država, ni vojska, nemamo nijednog vojnika i nijednu jedinicu na bilo čijoj tuđoj zemlji. Ni u bilo kojoj tuđoj državi”, govorio je Mladić. “Svi naši vojnici, oficiri i podoficiri su u sopstvenoj zemlji. Branimo je od zajedničkog neprijatelja našeg, hrvatsko-muslimanske koalicije i njihovih medijatora iz dijela islamskih i zapadnih zemalja.”

Na kraju je završio kao čovek proglašen krivim za genocid u Srebrenici, zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja tokom konflikta u BiH 1992–1995. Haški tribunal, sud UN, osudio ga je 2017. na doživotni zatvor. Žalbeno veće Međunarodnog rezidualnog mehanizma za krivične sudove, pravnog naslednika Haškog tribunala, pravosnažno je potvrdilo presudu juna 2021.

U posleratnim godinama sistematski je propuštana šansa da javnost Srbije bude upoznata sa svime što se tokom rata događalo u Bosni. Postojali su “njihovi”, ali ne i “naši” zločini. Kobno prećutkivanje i nespremnost na suočavanje sa punom istinom ponovo su se pojavili kao avet koja proganja.

Aleksandar Vučić je još 2007. natpis Bulevar Zorana Đinđića provokativno prelepljivao plakatom Bulevar Ratka Mladića. Skupština Srbije je marta 2010, na predlog Demokratske stranke, usvojila Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici, koja se poziva na presudu Međunarodnog suda pravde kojom je utvrđeno da je u Srebrenici izvršen genocid, ali u tekstu se osuđuje zločin na način utvrđen presudom pomenutog suda, bez pominjanja termina genocid.

Tadašnja opozicija optuživala je pristalice Deklaracije za izdaju Srbije i srpskog naroda i postavljen je ravni temelj osporavanju genocida. Kako tada, tako i danas.

Vlasti izdaju indulgencije zločinu. Stvaraju razjarene ljude kojima je, posle obavljene lobotomije, nacionalizam uništio razum. Generacije koje su došle ničemu nisu naučene. Mnogi mladi pod uticajem idoktrinacije žive u uverenju da njihov heroj-general nije odgovoran za pokolje po istočnoj Bosni, za 1.425 dana opsade Sarajeva, uzimanje pripadnika UN kao talaca, za etničko čišćenje, masovno proterivanje, rušenje stotina džamija, pljačke, silovanja, konclogore i konačno za genocid u Srebrenici.

Klicali su Mladiću po evropskim i domaćim stadionima, poslednji put na gostovanju “Crvene zvezde” u Plzenju, kada su navijači istakli veliki transparent na kome je pisalo: “Generale, velika slava i hvala”. UEFA je pokrenula disciplinski postupak. Navijači Radničkog iz Niša, “meraklije”, na tribini su istakli transparent: “Sve dok Srbi postoje slaviće se ime tvoje!”

Setimo se kako su Vučićevom režimu dragi i odani desničari čuvali mrtvu stražu pokraj murala usred beogradskog Vračara na kome je pisalo: “Đenerale, tvojoj majci hvala”. Kapetan Dragan je u Banjaluci osnovao fondacija za pomoć “utamničenim srpskim herojima koji su po kazamatima širom sveta samo zato što su branili srpske interese, noseći srpsku uniformu i boreći se pod srpskom zastavom”.

foto: emil vaš

REAKCIJE I PODELE

Maja 2024, Vučić se u zgradi UN u Njujorku patetično i prkosno ogrtao srpskom zastavom u neuspešnom pokušaju da spreči izglasavanje rezolucije o Srebrenici, jednom od najmračnijih poglavlja Evrope nakon Drugog svetskog rata, o genocidu počinjenom u ime ideologije koju je zastupao general Mladić.

Kada su UN, na istom zasedanju, proglasile 11. juli za Međunarodni dan sećanja na Srebrenicu i zapretile svima koji negiraju genocid, Vučić je krenuo sa zavereničkom teorijom da je namera da se Srbi proglase za genocidan narod – što je više nego netačno. Nigde to ne piše, niko to nije izjavio jer je odgovornost za zločine individualna a ne kolektivna.

Vlada Srbije usvojila je Nacionalnu strategija za procesuiranje ratnih zločina u Srbiji od 2021. do 2026, ali je ponovo pala na ispitu osporavajući odluke Haškog tribunala i dopuštajući razne manifestacije idolopoklonstva generalu Mladiću.

BiH i dalje živi u kontradikciji zvanoj mir pa su reagovanja na Mladićevu smrt dramatično razlikuju u Republici Srpskoj i Federaciji BiH. Potvrđujući dubinu podela unutar BiH, Bakir Izetbegović, predsednik Stranke demokratske akcije, rekao je:

“Mladić je umro, ali posljedice njegovih zločina i dalje žive. One su prisutne u obiteljima koje još uvijek tragaju za posmrtnim ostacima svojih najmilijih, u povratnicima koji se i danas bore za svoja prava, u gradovima i selima koja se još oporavljaju od razaranja, ali i u pokušajima nijekanja genocida, veličanja ratnih zločinaca i relativiziranja povijesnih činjenica.”

Nekoliko stotina ljudi okupilo se uz baklje u Višegradu i Lukovici. Više hiljada bilo je na Palama, kao i u Zvorniku, kako bi mu Srbi odali počast. “Vojvode”, navijači dobojske “Sloge”, podigli su parolu na kojoj je pisalo: “Vojvode su vojska Ratka đenerala”. U nekim pravoslavnim crkvama i manastirima služen je parastos, a u crkvi u Banjaluci službi je prisustvovao Milorad Dodik, isti onaj koji je nekada davno zahtevao da Mladić bude uhapšen i suđen.

Članica Predsedništva BiH Željka Cvijanović rekla je da joj je teško oteti se dojmu da je Mladićeva smrt “rezultat krajnje nehumanog postupanja prema teškom bolesniku”, opisujući ga kao komandanta koji je “u najtežem razdoblju stao na čelo slavne Vojske RS, koja je obranila narod i granice naše Republike”. Tugovao je gradonačelnik Banjaluke Draško Stanivuković.

KALKULACIJE ZA DOMAĆU I STRANU UPOTREBU

Mladićeva smrt poslužila je u Srbiji kao nova prilike za nakaradno tumačenje stvarnosti i antizapadne narative. Dobar deo režima slavi Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Vučić je neuobičajeno dugo čekao da se oglasi na vest o generalovoj smrti, koja se dogodila u nezgodnom trenutku pred izbore. Dok se kalkulisala zvanična pozicija oko sahrane, on je balansirao.

foto: darko bandić / ap photo

Danas bi rekao da prelepljivanje plakata pripada vremenu njegove radikalske mladosti, ali i dalje uporno ne priznaje da je u Srebrenici počinjen genocid. Zna da bi mu pohvale upućene generalu pomogle kod birača koje namerava da dovede iz Republike Srpske, ali je svestan da bi javno iskazivanje ličnih osećanja bilo neoportuno.

Nije pominjao svog nekadašnjeg “heroja”, nije pominjao genocid, ali nije propustio da Hag optuži za “anticivilizacijsko ponašanje” jer nije dopustio da Mladić poslednje dane provede u Srbiji. “Želeli su njegovu smrt iza rešetaka.”

Kalibrirajući svoje reagovanje, Vučić je izjavio da je “zgrožen” zbog ponašanja “zvezdaša” u Češkoj i da mora da se radi na pomirenju sa Bošnjacima, a onda nije propustio da kaže da je general Rasim Delić, “čiji su vojnici odsecali glave Srbima”, sahranjen u BiH uz sve državne počasti.

Vučić pažljivo osluškuje glasove spolja. Ako se isključe Rusi, svi ostali su upozoravali da ovo nije prilika da se glorofikuju zločini. Iz Evropske komisije poručili su da veličanju ratnih zločinaca nema mesta ni u Evropskoj uniji ni u državama kandidatima za članstvo. Ministar pravde Nenad Vujić požurio je da izjavi da će Mladić biti sahranjen “uz pune državne i vojne počasti” i uz poštovanje “standardnih protokola predviđenih za generale”. Ipak, državne počasti Mladiću bile bi nazapamćen šamar svim naporima za pomirenje u regionu, pa je ministar malo spušten na zemlju.

I tako, dok Beograd čeka da se u Hagu što pre sprovede istraga o smrti kako bi porodica preuzela telo, aktivirana je priča o “dostojanstvenom” ispraćaju, u skladu sa Mladićevom željom da u zemlju bude spušten kraj svoje ćerke Ane, studentkinje medicine koja je 1994. tragično završila život samoubistvom.

IMA LI KRAJA

Ratko Mladić nije imao hrabrosti da se suoči sa svojim (ne)delima. Kukavički se krio 16 godina pre nego što je 26. maja 2011. pronađen u selu Lazarevu u blizini Zrenjanina, gde se krio kod brata od strica i koristio ime Milorad Komadić.

Haškom sudu je izručen 31. maja 2011, i od tada se gradi mit o njegovom herojstvu i mučeništvu. Nastavlja se opasno negiranje ili umanjivanje krivice. Ozbiljno su poremećene elementarne moralne vrednosti.

Zarad mentalne i moralne higijene nacije, neophodno je suočavanje sa tamnim stranama prošlosti. Ima mnogo ljudi u Srbiji, ali i u Republici Srpskoj, koji se godinama otvoreno suprotstavljaju nacionalizmu, priznaju činjenice o ratovima i zbog toga često plaćaju.

Kada general bude pokopan, sećanje neće izbledeti. Samo je pitanje kakvo sećanje. Varaju se, nažalost, oni koji veruju da je ovo poslednja prilika da lik Ratka Mladića slobodno lebdi srpskim zemljama, regrutujući nacionaliste i uznemiravajući sve one koji se pitaju dokle će zvanična vlast u Beogradu blagonaklono da tetoši ekstremiste.

Ne zavaravajmo se. Ljudi koji danas oplakuju svog heroja jako dobro znaju koga i šta slave. Kobna radijacija se nastavlja. Zato i društvo u Srbiji danas izgleda ovako. Da nije bilo Mladića, ne bismo imali poricanje zlodela i odgovornosti, negiranje zločina, destabilizaciju regiona, zavade sa susedima…

“Ubeđujući nas da, umesto istine, još jednom izaberemo laž kao najviši stepenik naše kolektivne amnezije”, piše u “Oslobođenju” Đorđe Krajišnik.

Zločince iz rata treba u istoriji postaviti na mesta koja su sami odabrali. Budućnost pripada onima koji su preživeli Mladića i ne sme da bude talac odbrane propalih i zločinačkih projekata iz prošlosti.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!