Sedim u predvorju pakla jedne druge planete, koja i nije tako daleko od
ovoga mesta gde se trenutno nalazim i izgovaram ove reči, elem pišem ono što vam čitam na jeziku koji oni mlađi od dvadeset i ne moraju da razumeju, ali oni dinosaurusi našeg vremena među koje i sam spadam, verujem da moju svaku reč primaju prepoznatljivom na jeziku te planete na kojoj se govori srpski.
Sedim i udaram po tastaturi svoje misli koje kanališem danima u gradu koji jje čak i vagabund našeg vremena Bregović odslikao u Pjesmi mom mlađem bratu.
Grad Niš, grad Niš,
Ludvig Van, Peta simfonija
Kraticom u raj nikad stić…
Zašto svoju storiju u Mileni započinjem na dalekoj planeti Srbiji u mnogoljudnom gradu Nišu?
Zato što od dana njenog odlaska iz okruženja naše dugovečnosti gde god da bacim pogled, misao, kamen u okviru planete koja izgovara i razume ovaj moj jezik, gde god da kročim, čeka me Milena. I u Nišu, gle čuda… tu pod kamenim zidinama drevnog grada za koji tvrde da je u njemu nekad gazdovao Aleksandar Makedonski (još jedna od lokal patriotskih izmišljotina), ja samouvereno tvrdim da je od Aleksandra Makedonskog u njemu duže boravila Milena Zupančič.
Kako?
1973. godine Milena je Carica Teodora za ulogu u Cvetju jeseni
1976. Caricu Teodoru ne ispušta iz ruku za glavnu ulogu u filmu Idealist
1977. dobija Grand Prix za Udovništvo Karoline Žešler
1985. Carica Teodora kao het trik za Dediščinu
1986. još jedna Carica Teodora za film Christophoros
Šalu na stranu, jer šale nema, Milena je jedna od najnagrađivanijih ako ne i
najnagrađivanija glumica na Festivalu glumačkih ostvarenja u njegovoj šezdesetogodišnjoj dugovečnosti.
Njena Carica Teodora zaštićena njenim imenom nadmašuje nerealne tvrdnje legende o boravku Aleksandra Makedonskog u Nišu. Legenda o Mileni je realnost.
Milena je naša realnost. Ne samo Slovenska, ili JugoSlovenska, već životna, ljudska, emotivna, realnost, moje, druge planete sa koje vam pišem ovu storiju o ljudskoj nenadmašivosti, plemenitosti, talentu, marljivosti, nežnosti i ljubavi. Da ljubavi, nenadmašnoj ljubavi koja ne izbija samo iz onoga što danas nazivamo „ulogama“ jer njene uloge nisu samo uloge. One su život sam, one su šetnja kroz istoriju naših lepih ali i teških života, one su uvek razumevanje onog drugog (partnera) koji više i nije partner, koji pred njom mora postati živo biće koje se rađa njenom zaslugom. Milenine uloge nisu uloge, one su život i zato su nas bar poslednjih šest decenija tukle, bolele, radovale nas, suze nam na oči terale, mučile nas nesanicom, davale nam snage da od sutra krenemo napred a ne nazad, kopale po našoj savesti, njene su nas uloge volele i bolele – baš tako kako je Milena volela i bolela.
Boli, Milenin odlazak, kao nezaslužena bol.
Kao da je neko uopšte bol zaslužio, a najmanje mi, a još manje ili nikako
Milena.
Moja doktorka, kako je ja zovem, ali baš moja doktorka, život mi je spasila, pa je zato tako i zovem, u Nemačkoj živi, po okončanju mog puta ka životu rekla mi je da je ljudski organizam tako stvoren da bi trebalo da živi 160 godina, te da smo mi apsolutno sve učinili da ga skratimo. Dakle, gde se dalo i otelo od života tih Mileninih još 80 godina genijalnosti i skromnosti jednog predivnog i prekreativnog života koji na pola puta od mogućeg zastaje i ostavlja nas u osmehu njene tuge kojim nas je tako volela.
Vi, ovde možete beskrajno nabrajati sve statističke podatke jedne velike karijere. Mi tamo, možemo samo da se pravimo važni da je Milena bila naša, ne samo Carica pa neka bude i Teodora, ali Carica i da je još u vremenu one nekadašnje zemlje nas dinosaurusa koji nestajemo, kao i sećanje na tu zemlju, bila i ptica koja je letela tako visoko da je nismo mogli pratiti i da je u svom letu pokupila najviše Sterijinih nagrada, najznačajnijeg festivala naše zajedničke teatarske istorije.
1971. — Kajetana, Osvajač Andreja Hingea
1975. — Sofija, Izgubljeni sin Andreja Hingea
1979. — Francka, Kralj na Betajnovi Ivana Cankara
1985. — Ana, Ana Rudija Šeliga
1990. —Lidija, Zid, jezero Dušana Jovanovića
I najzad 2005. godine Sterijina nagrada za naročite zasluge u teatarskom životu.
Šest Sterijinih nagrada, to niko nema….
A mi smo imali Milenu, i imate je i danas, sa ponosom jednog života koji je bio tako lud, tako kreativan tako divan i nenadmašan da ga ni moja storija, ni naše klanjanje njemu nikad neće dovoljno doseći kao blagi osmeh njenog lica koji vas je uvek dočekivao i koji nas može sad pratiti samo u našem nedovoljnom sećanju na blagost, toplinu i ljubav sa kojom se ovih dana rastajemo, a koja se nikada, nikada, nikada neće ugasiti.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
