Za elitnu kulturu

Pre nepuna dva meseca Predrag Ejdus je odlukom Vlade Srbije imenovan za upravnika Narodnog pozorišta. Predrag Ejdus je vrhunski pozorišni glumac. U Narodnom pozorištu glumi 37 godina, ali i na drugim scenama – trenutno igra u 16 predstava. Devedesetih godina je bio direktor Drame Narodnog pozorišta, bio je predsednik Udruženja dramskih umetnika, a krajem sedamdesetih jedan je od osnivača neformalnog pozorišta „Pod razno“. Sad se od njega očekuje da Narodno pozorište učini elitnom ustanovom kulture – cilj koji kao upravnik namerava da ostvari.

Jedna od prvih promena dosadašnjeg načina poslovanja Nacionalnog teatra jeste ukidanje praznične pauze – prve ovogodišnje predstave na obe scene igrane su 3. januara, a u ostalim beogradskim pozorištima tek nedelju i više dana kasnije.

„VREME„: I, kakvi su prvi rezultati, da li je bilo publike?

PREDRAG EJDUS: Na Caru Edipu, prvoj ovogodišnjoj predstavi na Velikoj sceni, bili su ispunjeni parter i prva galerija, sve te karte su kupljene na blagajni; na Kovačima, predstavi koja je igrana na Sceni „Raša Plaović“ bilo je slično, i mislim da nismo pogrešili što radimo dok mnoge druge institucije ne rade. Svuda u svetu pozorišta nisu zatvorena ni za vreme državnih ni verskih praznika. Uvek me je čudilo zašto mi mislimo da treba zatvoriti pozorište baš kad ljudi imaju slobodnog vremena i mogu da dođu na predstavu. Ranije smo imali predstave svake večeri, ne znam kako se to promenilo. Mislim da Nacionalno pozorište ne sme da bude zatvoreno gotovo nikad, i mora da koristi resurs slobodnog vremena publike. Treba navikavati ljude da baš kad su slobodni idu u pozorište.

Nameravete, kao što kažete, i kao što nameravaju verovatno svi novi upravnici, da podignete standard i umetnički nivo kuće. Šta to znači, koji je sadašnji nivo Narodnog pozorišta, i kako ćete tu nameru sprovesti?

Nacionalno pozorište treba da bude sažetak i zbir najjačih umetničkih snaga, mora da predstavlja vrh umetnosti, da stvara vrhunsku, elitnu umetnost. Nacionalno pozorište mora da bude tako ustrojeno od strane države da mu umetnički čin bude na prvom mestu. Zatim, s obzirom na to da je Narodno pozorište institucija od nacionalnog značaja, ono mora da dâ prostora najvećim i najboljim umetnicima koji će stvarati najznačajniju umetnost. Trenutno, ono što mi imamo kao posledicu samoupravljanja i tranzicije, i jednog radikalnog osiromašenja društva i države a posebno kulture, jeste sve veća poplava socijalnih ustanova u kulturi. To je nešto što meni smeta. Kad kažem najznačajnija umetnost, mislim na nameru da produkciju dignemo na viši nivo, znači da pravimo bolje predstave, koje će biti komunikativne, i da se repertoarom razlikujemo od drugih, znači da stvaramo specifičan repertoar Narodnog pozorišta.

To je, zar ne, davnašnja ideja, ali i dan–danas neostvarena.

Znam da nisam rekao ništa novo. Narodno pozorište nema repertoarsku fizionomiju samo zato što ideja o njoj nije konsekventno sprovedena. Repertoar nacionalnog teatra podrazumeva istraživanje klasike, dakle precizno i tačno osmišljavanje estetske i književne vrednosti tih dela u odnosu na današnje vreme. Primer je postavka Egona Savina u Jugoslovenskom dramskom pozorištu Nušićevog gotovo nepoznatog teksta Tako je moralo biti i takođe njegova postavka Sterijinog Kir Janje, koja na ovoj sceni traje 15 godina. Znači, klasiku iz muzejske baštine pretvoriti u živi organizam. Želimo da oživimo i neka literarna dela, da postavimo dramatizacije značajnih romana. Što se tiče svetske klasike, mislimo na velika dramska dela evropskih i svetskih pisaca, ali sa savremenim pristupom. To zahteva veliki rad i značajne reditelje.

Zahteva i dovoljno novca.

Naravno! Ja mislim da novac mora da prati ideje, s tim što ne možete tražiti novac od države bez plana. Zna se da u svetu planiraju repertoar dve do četiri godine unapred. Uobičajeni odgovor povodom tog podatka jeste da se to dešava u stabilnim društvima. Da, ali šta to znači? Zašto mi ne bismo mogli, bez obzira na nestabilnost, da napravimo stabilnu instituciju? Racionalnu i stabilnu. Narodno pozorište ovakvo kakvo je nije ni racionalno ni stabilno bez obzira na to što proizvodi, što svakog dana ima predstave. Nacionalna pozorišta istog tipa u drugim državama imaju znatno manji broj ljudi. Na primer, samo na 400 kilometara od Beograda Hrvatsko narodno kazalište u Zagrebu ima zakonom predviđen broj zaposlenih – 500. Mi imamo 800 zaposlenih. A to je samo jedan segment problema Narodnog pozorišta.

Da li planirate da ga uklonite?

To je vruć krompir. Ja se time u ovom trenutku ne bavim. Moja ambicija, a i ljudi koji u ovom trenutku vode Pozorište, jeste da dođemo do optimalne organizacije što podrazumeva i rešavanje socijalnih problema. Ali, to ipak mora država da reši. Ljudi su tu, zaposleni su, i nema zakonskih mogućnosti da bude drugačije. Ništa nam ne znači ako ode nekoliko njih koji su pred penzijom. Zato, mi moramo da znamo šta je to što Narodno pozorište mora da bude, koji je optimalan broj ljudi koji treba da ima, šta treba da proizvodi i za koje novce. O svemu tome očekujem precizan dogovor sa Ministarstvom kulture. Očekujem, i to na osnovu razgovora sa Ministarstvom, da će iz zakona o kulturi, koji će verovatno biti donet početkom godine, proizaći i zakon o Narodnom pozorištu. Postojao je pre Drugog rata, ima ga i u drugim zemljama, i mislim da je donošenje takvog zakona imperativ. Potrudićemo se da taj zakon bude plod i umetnika koji stvaraju i države koja mora da pokaže šta zapravo hoće od nacionalne institucije. Naravno, taj proces podrazumeva ozbiljno snimanje situacije i suočavanje države sa problemom neracionalnosti i neadekvatne organizacije pozorišta. I tako se opet vraćamo na broj zaposlenih. Stalni radni odnos je, mislim, uzrok toj neracionalnosti. Zato i postoji negativna selekcija i zato, dalje, sve predstave ne mogu da se urade na optimalan način.

Ali, to se rešava gostujućim umetnicima. Ili, možda, i vi kao vaši prethodnici mislite da ansambl Narodnog pozorišta može da odgovori zahtevima svakog repertoara?

Ozbiljna pozorišta imaju mogućnosti da angažuju ljude van kuće. Angažovanje gostiju je neophodno. To vam je ista priča kao sa fundusom. Nekad je propagirano korišćenje unutrašnjih rezervi, govorilo se: zašto šiti nove kostime, praviti dekore, dovoljno je ući u fundus, tamo je sve što treba. A onda, kad u fundusu potražite nešto konkretno, ne možete da nađete, jer umetnički čin je neponovljiv. Možete da nađete daske, deo nameštaja, šešir, ali to nije ni dekor ni kostim koji vam treba. Isto važi i za ansambl: nijedan ansambl, ma kako velik i raznovrstan bio, ne može da pokrije repertoar. I zato su ugovori neophodni, i zato je neophodno planiranje. Ako imate repertoar za četiri godine, znate da ćete raditi Hamleta, i tačno znate ko vam treba za tu predstavu. Vi onda angažujete najboljeg glumca u gradu i on zna da će te sezone raditi Hamleta. To je povoljnije i za glumce i za pozorište. Ima glumaca koji su u ansamblu a nisu imali novu predstavu po sedam-osam godina. Oni su skuplji i od najskupljih glumaca na svetu. Ili, baletski igrači. Nekom imbecilnom odlukom pre nekoliko godina ukinut im je beneficirani radni staž, i zato sada imamo 30 igrača koji moraju da sede u ansamblu, ne mogu da odu, a imaju po 45 godina kad je nehumano prisiljavati ih da igraju. A sve to zato što je neka bezimena birokratija dozvolila sebi da se bavi pitanjima o kojima pojma nema. Drago mi je što vidim da se sadašnje Ministarstvo sasvim drugačije odnosi prema takvim specifičnim problemima.

Moglo bi se reći da je i uplata zahvaljujući kojoj ste posle više od 20 godina završili godinu na pozitivnoj nuli očigledan znak razumevanja Ministarstva prema jednom vašem specifičnom problemu.

Kad sam imenovan za upravnika, dug Narodnog pozorišta je bio oko 56 miliona dinara, oko 700.000 evra. Vukao se godinama, a najveći deo se odnosio na elektriku, komunalije, a i na autorske honorare, na ljude koji su kreirali u ovoj kući, a nisu godinama primali honorare. Gotovo je bila uobičajeno da morate isplatiti toliko i toliko plata, a na platnom spisku imate 70 ljudi više nego što podmiruje suma koju dobijate od Ministarstva. Onda njih platite iz budžeta za predstave, iz prihoda od karata, a to u prevodu znači stalno odlaženje u minus. U svakom slučaju, mi smo sad zahvaljujući uplatama Ministarstva vratili dugogodišnje dugove i završili godinu na pozitivnoj nuli, što je, rekao bih, istorijska stvar. Bio je taj dug i veći, pre par godina dostigao je skoro 100 miliona dinara. Naravno, to je samo početak jednog kreativnijeg kontakta, sad nas čekaju ozbiljne stvari: da se Ministarstvo konačno odredi prema nacionalnoj kući.

Od Ministarstva će umnogome zavisiti realizacija namere sadašnje uprave Narodnog pozorišta da se Opera i Balet odvoje od Drame.

I to je jedan od imperativa, jer ovakav tip pozorišta, dakle tri ansambla pod istim krovom, neodrživ je. Ništa se ne bi promenilo u nazivu, bila bi nacionalna drama, i nacionalna Opera i nacionalni Balet, samo bi se slobodnije disalo. Svi već znaju da ovu našu malu scenu, napravljenu pre 140 godina, dele tri ansambla, svako sa po 10 termina mesečno. Nama nedostaje prostor. Odluka da se gradi nova Opera je pre svega politička odluka, i ja je očekujem za godinu-dve. Ministarstvo je napravilo tim koji će raspravljati o tome, što je znak da će naš problem, posle decenija čekanja, uskoro biti rešen. Sad su velika ulaganja u kulturi, rekonstruišu se mnoge ustanove, ali kad se to završi, sigurno dolazi na red zgrada Opere.

Da li i koliko odrednica „nacionalno“ sputava Narodno pozorište?

Ne, ne sputava, zato što želimo da ova kuća bude nacionalni teatar a ne nacionalistički. Moramo i bićemo nacionalni teatar koji je otvorenih očiju okrenut prema baštini, ali i prema Evropi i njenim vrednostima.

Dok niste postali upravnik, vaše članstvo u Demokratskoj stranci gotovo da nije ni pominjano u javnosti. A sad je vaša stranačka pripadnost…

Otkuda vam to? Ja jesam član DS-a još od početka devedesetih, ali kao građanin koji podržava ideje te stranke, nisam ni u kakvom upravnom telu. Nije mi rečeno, niti sam dobio takvu informaciju, da je taj podatak iz moje biografije uticao na moje imenovanje za upravnika. Moguće da je u stranci o tome vođeno računa, ali znam da sam predložen kao neko ko je 37 godina na ovoj sceni, i ko je spreman da radi. Ja sam ljudima koji su me pitali da li bih se prihvatio te dužnosti rekao: da, ali ne da budem ikebana ni partijska ni državna, već da kao umetnik probam zajedno sa Ministarstvom da promenim način mišljenja javnosti o Narodnom pozorištu, da pokrenem državu da malo drugačije razmišlja o nama kako bismo zajedno stvorili jednu racionalnu instituciju pa time i preduslove za stvaranje elitne kulture. To je moj san.

Preuzeli ste na sebe velike zadatke, menjanje mišljenja, stava prema nacionalnom teatru…

Da, i mnogi su mi rekli: šta će tebi to u životu? A ja sam uvek bio sumnjičav ne prema onima koji te podržavaju, ali te pitaju – a šta će tebi sve to. Ja sam svestan da ti ljudi upravo takvim stavom ne menjaju stvari koje bi morale da se menjaju. Kako je moguće da ovim segmentom ne upravljaju oni koji bi morali, nego dođe drugi-treći ešalon koji nema ni ambicija ni interesa da nešto menja. Ne kažem da ne znaju, kažem da nemaju dovoljno interesa. Ja ću se na ovom mestu pozabaviti ili sa štitom ili na njemu, potrudiću se da uradim sve što mogu, pa ako uspem – dobro. Ali, sve vreme ću glumiti. Nemam nameru da zakržljam.