Tražeći gospodina Šejna

Ko god se proletos našao suočen sa više stotina ljudi koji su sa oduševljenjem pohodili promotivno predstavljanje prve knjige Žikice Simića u Domu omladine, morao je da prizna kako se ova karijera pretvorila u pravi supkulturni fenomen, koji traje već dve decenije, što nijedan spisatelj u oblasti pop kritike kod nas nije uspeo da ostvari. Poznat prvobitno kao autor radijskih emisija „Tajanstveni voz“ (Studio B, od 1985), i kasnije „Dole na uglu“ (Radio B92, od 1993), Žikica je uspeo da upozna ovu sredinu sa mnoštvom rok imena iz bliže i dalje istorije i istinski ih edukuje ne samo nudeći relevantne informacije, nego i učeći kako se poštuje i voli muzika kao takva. Na svoj način je učestvovao u radikalnoj promeni u načinu pisanja o rokenrolu kod nas, sa autorskim pečatom koji je ostao u sećanju svakom čitaocu njegovih tekstova rasutih po muzičkoj, književnoj i zabavnoj štampi. Oni su po prvi put skupljeni u ovom zborniku od 530 strana pod naslovom Električna zastava – Tajanstveni voz za neonsku dugu (izdavač Dagda – Knjižara Omen) – jedinstvenom svedočanstvu o retkom primeru konsekventne estetske politike u oblasti popularne muzike koju je Žikica zastupao i sprovodio u našim uslovima, zaokruženoj priči o „jednoj mogućoj istoriji rokenrola“, a ne običnoj zbirci sa esejističkim pretenzijama. Mada je većina članaka napisana s povodom u onom trenutku kad je i naručena, sve ih povezuje isti programski stav, iza koga se prepoznaje gigantski napor da se kroz gomilu primera odgovori na samopostavljen zadatak i ponudi neka verzija tumačenja odakle rokenrol dolazi i kuda je krenuo – kroz bavljenje njegovom mitologijom. Ovakvu vrstu suštinskog tumačenja smisla rok muzike malo ko je uopšte pokušao da uradi, pa je njena pojava u našoj sredini tim izuzetnija.

Pre nego što je Žikica počeo da objavljuje 1989, mlađi kritičari iz tadašnje jugoslovenske omladinske štampe okupljeni u časopisu „Ritam“, polako su kreirali novu kulturnu matricu u pisanju o muzici u koju se on savršeno uklopio (kao i dva do tad skrajnuta veterana, izuzetne ličnosti kao što su Juraj Šiftar iz Zagreba i Marjan Ogrinc iz Ljubljane). Jedini mogući pogled na umetnički čin sadržan u pop muzici po nama je bio subjektivan, onaj koji ravnopravno korespondira sa subjektivnošću umetničkog čina. Našli smo se na istom putu, pošto se Žikici nikad nije desilo da ne zna da je za spisatelja najvažnije tumačenje doživljaja (naravno, posuto informacijama koje funkcionišu kao putokazi što vode na pravu stranu). Misija tumačenja doživljaja je u stvari jedini razlog što se sme pisati o muzici.

U tom času, sredinom osamdesetih, na globalnom planu desila se velika andergraund rok revolucija, čije prepoznavanje je i danas lakmus test za razlikovanje naših kritičara i podelu na one koji još slušaju muziku nasuprot onima koji su prestali da je slušaju (ali su nastavili da pišu o njoj). Žikica Simić izašao je iz svoje anonimnosti kliničkog psihologa pri Centralnom zatvoru i vikend muzičkog saradnika gradske radio-stanice upravo kao pasionirani poznavalac njenog američkog odseka – u vremenu o kome govorimo, hiljade mladića i devojaka, poverovalo je još jednom u oslobađajuću energiju lične inicijative i moć umetničkog čina, osnivajući bendove širom Reganovih SAD. Veliki talas andergraund sastava koji je stvorio alternativnu rok kulturu u njenom savremenom obliku, nastupajući kao predigra za grunge zvuk i Generaciju X, poseban je i ne tako precizno opisan fenomen iz osamdesetih. Ipak, upravo je ovaj odozdo navirući talas iz gradski progledale srednjozapadne provincije, u kome su glavne uloge imali Violent Femmes, REM, Husker Du, The Replacements, Butthole Surfers, doveo do potonje mini-renesanse rokenrola u postmodernim vremenima – uz nju je išla i velika revalorizacija dotadašnje istorije i otkrivanje mnogih zaboravljenih heroja.

Linija postmoderne revalorizacije i povezivanja kroz vreme išla je kroz obnovu rok mitologije u novom kontekstu. Zahvaljujući sada dostupnom uvidu u ovu opsežnu mitologizaciju sadašnjice kojom se bavio Žikica Simić, pokazuje se da smo bili i te kako akteri te postmoderne avanture. Jednom svojom polovinom, Žikica je beležio savremene andergraund rok tokove, upisujući njegove upamćene i neupamćene junake u našu svest kao savremena oličenja arhetipskog heroja, koji najviše podseća na Šejna pop muzike – uvek u potrazi, nikad zadovoljnog. U svojoj drugoj duhovnoj polovini – onoj koja je okrenuta prošlosti rokenrola – davao je novi pogled na najveće velikane i iskopavao razne nepravedno zaboravljene likove, dolazeći još bliže ovom idealu muškog romantičnog heroja, centralnom motivu Žikičinog spisateljskog poduhvata.

S VEROM U ČITAOCA: Nikad nismo imali nikog ko bi pokušao da napiše istoriju rok muzike na srpskom jeziku, pa smo je, neočekivano, ipak dobili. Naime, Žikičina knjiga, sa svim svojim iznesenim stavovima i informacijama, funkcioniše kao napeto napisana, ličnim emocijama prožeta istorija promišljanja rokenrola u novim vremenima. Po dubini promišljanja ovaj zbornik često nadilazi prosek ovakvih tekstova širom sveta, pre svega zbog enciklopedijske erudicije autora, koji se sa veseljem upušta u uspostavljanje mostova između zaboravljenih bluz poetesa iz 1928. i najpoznatijih rok zvezda današnjice. Poznavanje opšte istorije popularne muzike, ukršta se sa privatnim citatima neimenovanih mikro heroja beogradskog kulturnog života, opažanjima fanova i kritičara od jedne kritike. Broj prvi put saopštenih informacija iz svih perioda rok istorije koje nalazimo u njegovim tekstovima, a posebno način na koji je naš čitalac neštedimice bačen u vrtlog razmišljanja i zbivanja u svetskom rokenrolu, čine od Žikice istinskog kulturnog vodiča ovog podneblja, kalibra kakvog nemamo. U svom zamašnom spisateljskom poduhvatu, Žikica nijednog trenutka verovatno nije otkrio toplu vodu, ali je njegov opštekulturni značaj postao neizmerljiv, jer je svojim tumačenjima nastavio jednu zlatnu žilu koju je svojevremeno kod nas započeta u „Džuboksu“ od strane ekipe okupljene oko Branka Vukojevića – liniju promišljanja rokenrola iz naše sredine. Tek postojanje te linije daje nam dostojanstvo sredine koja je deo svetskih kulturnih tokova.

Posebno je zanimljivo ustanoviti da se ovde nalaze prvi domaći tekstovi o nekolicini najznačajnijih rok imena; mada se nekom može učiniti da je o svemu što se desilo u rokenrolu kod nas pisano, ispostavlja se da uopšte nije tako, te je broj klasičnih imena iz istorije rok muzike o kojima ni reč nije rečena ili je samo ovlašno i neubedljivo opisana na srpskom jeziku – zaprepašćujuć. Mnogi su ovde o rokenrolu pričali, neki su i pisali, ali niko nije zapisao toliko zapažanja koja usput beleže razvoj rok istorije ovih krajeva – pogledajte samo zaljubljene tekstove o Led Zeppelin i Rolling Stonesima, ili o nastanku i veličini pesme Louie, Louie – u njima ima skrivenih lokalnih epizoda u kojima je rečeno sve o veličini i važnosti rokenrola u ovdašnjim krajevima, posle čega razumevanje rokenrola na srpskom dobija ozbiljnu dimenziju poznavanja istorije rok kulture u celini.

Uz sve to, Žikica nijednog trenutka nije podlegao lenjosti duha, te je zato karakterističan ličan odnos sa junacima o kojima piše uvek imao svoj pravi razlog, privlačeći mnoge nežne duše koje su tu prepoznale svoje stvarne heroje, na isti način na koji su ih nekad nalazile u delima omladinske literature. Njegov stil je, bez sumnje, uvek puno dugovao sineastičkim ljubavima, ali ono što najviše ostaje u pamćenju posle čitanja velikog broja njegovih tekstova u dahu jeste – iznenađujuće uspeo književni govor o rok muzici, koji je od rokenrola preuzeo ritam, a od filma vizuelnost. Sam taj Žikičin govor je od kapitalnog značaja za našu kulturu, jer predstavlja svedočanstvo o uspešnom prenošenju rokenrola na srpski. I mada su od pojave Žikice Simića njegove radijske emisije napravile poseban fenomen, i one i tekstovi su u stvari bili put do njegovog pravog junaka – a to je sam čitalac/slušalac. Ova genijalna transpozicija, zamena mesta u kojoj se onaj kome se narator obraća oseća kao centar radnje, imajući utisak da govornik samo njemu i o njemu priča svoju priču – e, to je suštinski rokenrol čin koji je donelo pisanje Žikice Simića u jezik našeg novinarstva. U rokenrolu se nikad i nije radilo o nečem drugom, do o nama samima.

Konačno, u svojim najvišim dometima, primenjena književnost Žikice Simića predstavlja jedno od najuzbudljivijih napisanih štiva u kompletnoj modernoj kulturnoj zaostavštini ove sredine, i njena moguća istorija u senci. Naravno da nijedan književni žiri nije u stanju da detektuje ove vrline i vrednosti u korpusu tekstova koji se bave mitologijom pop kulture u akciji – ali prava književnost je i tako odavno na zidovima grada, zaturenim veb-sajtovima i SMS porukama ljubavnika. U naizgled trivijalnom pisanom tkivu pop kulture koja nas obavija sa svih strana, leže sva naša osećanja, sva naša privatna istorija. Kao i svako dotaknut rokenrolom i nagrađen spisateljskim talentom, i Žikica je pesnik trivijalnog koje je postalo večito. I uživa u tome.